Датум објављивања: 02.08.2021

Александар Чотрић о новој књизи Мирослава Средановића: УМНО И УМЕТНИЧКИ

 

 

Збирком афоризама „Умњаци“ Мирослав Средановић нам је понудио књижевно дело које је зрело, уверљиво, мудро, духовито, критичко и поучно. Већ смо навикли да нас овај писац обрадује снажним, неодољивим и самосвојним сатиричним радовима, а његова најновија књига је, не само на трагу претходних читаних, хваљених и награђиваних дела, него представља и квалитативни и естетски искорак навише, јер је посебна, универзална и одговара на многа питања. Претходну књигу Мирослава Средановића „Крстареће мисли“ (2019), жири Удружења књижевника Србије прогласио је најбољом збирком афоризама на српском језику у тој години и овенчао ју је наградом „Радоје Домановић“, најзначајнијим признањем за сатиру у Србији. Стваралашто нашег афористичара није остало незапажено ни ван граница Србије, те је почетком 2021. године Средановић, што је ретка част, примљен у пуноправно чланство Московског клуба афористике, најугледнијег, најбројнијег и најутицајнијег удружења аутора кратке форме у Русији и на целом постсовјетском простору.

Средановић је добар Волтеров ученик који је сматрао да „оно што је постало смешно, не може бити опасно“. Наш филозоф-сатиричар је критичар власти и мана друштва, с позиција духовитости и елеганције уметничког израза. Он се не либи да укаже на све дрскости, обмане, претње и непочинства владајућих („Властодршци представљају своје невиђене резултате. Грађани једино могу да их замишљају.“), али сатиричаревој критици не измиче ни неспособна, неорганизована и компромитована такозвана опозиција („Уједињена опозиција се подигла да руши поредак. Успела је да преврне неколико контејнера.“), као ни неопредељени конформисти, који чине већину у друштву, а све то ћутке прихватају из незнања, незаинтересованости, страха, или зарад личних привилегија („Народ не трпи безвлашће. Народ је научио на демократски централизам“). Када тако пише, српски писац као да увек има на уму мисао Џорџа Орвела: „Циљ исмевања није у томе да унизи појединца већ да му укаже да је одавно унижен“.

Већина Средановићевих афоризама нису везани за одређено време, догађаје и личности („Познато је како је постао човек. Још се проучава како настају људи“.) За њега универзалност значи неприлагођавање било чему, а универзална правила налазе се у изузецима. („Праведници су само Богу дужни. Грешници, и Богу и људима“.) Време пролази и односи у заборав актере и конкретне појаве, а наш писац бележи афоризме који ће моћи да се читају у сваком времену и да изазивају смех код будућих поколења. Писац Лав Ланду је приметио да је „сатиричар писац који види смешно и тамо где га нема“, а Станислав Јежи Лец је тврдио да „сатиру не интересују ствари које су смешне саме по себи“. Средановићева мисао је комплементарна, и он нам указује: „Сатиричари се не шале. Сатиричари само описују смешну збиљу“.

Средановић уочава оно што други не виде и то је његов кључ књижевног успеха у сатири.  Његови афоризми имају снажан лични печат, пошто су препознатљиви по тематици и књижевном стилу. Садрже дубоки смисао, јер нас као заокружене оригиналне мисли увек нечему подучавају. Афористичареве сентенце су језгровите, импрегниране и крцате значењима, нивоима и смислом. Парадокс је обавезни садржај Средановићевих реченица, а црни хумор, иронија, па и сарказам, чине их особеним и упечатљивим и читљивим. Афоризми, попут наредних, имају антологијску вредност и сведоче о изузетној ауторовој имагинацији, креативности и умешности: „Природним силама се успешно супротстављамо. Стихијски“; „Није лако постати светац. Код нас је пуно мученика“; „Творац је створио грешне људе. Према своме лику“…

Књига „Умњаци“ потврђује да Мирослав Средановић итекако уме да гризе умњацима (зубима мудрости) и да пише уметнички и умно!

 

АФОРИЗМИ МИРОСЛАВА СРЕДАНОВИЋА

ИЗ НОВЕ КЊИГЕ „УМЊАЦИ

Мирољубива држава је прекршила неутралност. Објавила је рат мафији.

 

Више нема споменика крајпуташа. Села се налазе у беспућу.

 

Нушићева Живка је старомодна министарка. Сада су на сцени живописнији ликови.

 

Дозвољена је слобода говора. Жалопојке могу и да се отпевају.

 

Нису се сви криминалци вратили у земљу. Неки су остали да нас и даље представљају у свету.

 

Балканске државе успешно сарађују. Криминалце задржавају, а амбасадоре протерују.

 

Оставићемо га у дилеми ко је после њега бољи писац. Његош или Андрић.

 

Народ никада не остаје празних шака. Увек га снађе неко зло.

 

Мале земље не треба да страхују од превртљивости великих сила. Њихове претензије су трајне.

 

Својом посетом, диктатор је изазвао народну жалост. Почаст му је указана спуштањем застава на пола копља.

 

Ислужени политичар се вратио у родно село. Да настави да дрља.

 

Криминалац није на себе скретао пажњу. Кретао се у високим круговима.

 

Сада се уводи Нови светски поредак. Демократија је једно старо друштвено уређење.

 

На Балкану су свргнуте крунисане главе. Остале су дворске интриге.

 

На Балкану није лако добити одликовање. Одликовани се морао истаћи у борби против Срба.

 

Срби су реметилачки народ. Осим против окупатора, још су се борили и против усташа.

 

Уједињена опозиција се подигла да руши поредак. Успела је да преврне неколико контејнера.

 

Српске краљеве су свргавали бацањем кроз прозор. Знали су да не умеју да лете.

 

Политичари се пењу на балконе. Да би с висока одржали народу говор.

 

Народ се није заразио на протестима. Протести су били стерилни.

 

Привремене косовске власти забрањују Србима улазак на Косово. Трајно.

 

Криминалац је дуго прислушкиван. И још није саслушан.

 

Није лако постати светац. Код нас је пуно мученика.

 

Служи се хиперболама. И тако је постао велики писац.

 

Новинари могу да пишу на задате теме. Слободни састави се вежбају  у основној школи.

 

Правда је правична. После натезања, неко ће извући тањи, а неко дебљи крај. 

 

Албанци не ограничавају Србе на Косову. Могу Срби да иду од немила до недрага.

 

Диктатору је народ захвалан. Што га је изненада напустио.

 

Криминалци су увређени. Полиција их саслушава као обичне грађане.

 

На изборима је као на погребу. Грађани се крсте и гласове тихо спуштају.

 

Брдовита земља је лидер на Балкану. Није јој ниједна земља равна.

 

Властодршци скривају голу истину. Они су чувари лажног морала.

 

Незапослени штрајкују глађу. Присвајају себи радничка права.

 

Богати се сахрањују о државном трошку. Тако су и живели.

 

Држава штити личне податке. И даље су јој грађани  анонимуси.

 

Нема исхитрених суђења. Код нас су суђења историјски процеси.

 

У потрази су за Србима. Срби на Косову су постали ретке зверке.

 

Док су велике силе водиле Крсташке и Колонијалне ратове, ми смо гледали своја посла. Водили смо братоубилачке ратове.

 

Између балканских држава нема непремостивих препрека. Плотови су се урушили.

 

Диктатор је изабран демократски. Народ му је био поражени противкандидат.

 

Окупатори остављају иза себе трагове своје културе. Надгробне споменике.

 

Нема бесправних друштава. У свету владају закони јачега.

 

Новостворене државе брзо доспевају у жижу јавности. Постају кризно жариште.

 

Срби према агресорима. имају колективну одговорност. Не могу се извлачити на неслогу.

 

Колонијална сила је иступила из Европске уније. Нису бивше колоније њен ниво.

 

Сиромашни желе да промене привилеговани положај. Да о њима више режим не води бригу.

 

Криминалци не траже опроштај грехова од Бога. Нису они згрешили Богу него људима.

 

Успехе своје владавине режим износи на првим странама новина. Народ једино верује читуљама.

 

Оспоравају број страдалих Срба у логорима. Они би да опет пребројавају мртве Србе.

 

Народ ће сменити диктатора. Када се за то стекну демократски услови.

 

У тоталитаризму влада појединац. Сва диктатура пада на његова нејака плећа.

 

Властодршци владају у име народа. За свој рачун.

 

Сиромашни писац је добио књижевну награду. И одмах је спискао на киоску брзе хране.

 

Неке народе не може покорити један диктатор. Њима треба диктатура пролетаријата.

 

Постојале су пљачке века. Сада су то свакодневни догађаји.