Датум објављивања: 21.03.2021

Александар Чотрић: МИСАОНИ ДЕЛИКТИ

 

 Из књиге „Запорожац“ на врху Арарата –

питања и одговори Радио Јеревана, која ускоро излази из штампе

Генерације и генерације људи, посебно оне старије, у великом делу света чуле су за знамениту шалу митског „Радио Јеревана“ која се деценијама препричавала, а и данас се преноси у разним варијететима, али у основи гласи:

„ – Да ли је тачно да у Москви на Црвеном тргу поклањају аутомобиле?

– У принципу, да! Само не у Москви него у Лењинграду, не на Црвеном тргу већ у близини Варшавске станице, не аутомобиле већ бицикле, и не дају него их одузимају.“

Мислим да није претерано рећи да је „Радио Јереван“ са својим убојитим политичким инвективама међу најзаслужнијима за крах комунизма у Совјетском Савезу и целом Источном блоку. Критичар диктаторских режима и аутор романа „1984“ Џорџ Орвел је говорио да је „сваки виц мала револуција”. Заједљиве досетке и бунтовне анегдоте биле су готово једини начин да совјетски грађанин искаже отклон од комунизма. Упркос свом имагинарном карактеру, „Радио Јереван“ је био важно средство отпора комунистичком режиму. Хумор је помогао обичним људима да се ослободе фрустрација и лакше поднесу тешке животне услове иза „Гвоздене завесе“. „Хумор, заснован на апсурду, доноси опуштање и победу, јер оног тренутка када се проблему можемо насмејати, на неки начин га и побеђујемо“, каже чешки стручњак за људску психу др Радкин Хонзак. Парадоксално, репресивност режима је само појачавала жељу за препричавање вицева који су помагали да се смањи напетост и да се издржи тешка, али непроменљива реалност. Чак и у најтежим тренуцима, као што се бивши совјетски лидер Михаил Горбачов касније присетио: „Шале су нас увек спасавале“. Тако је било и с „Радио Јереваном“, под чијим именом су колале усмене хумористичке форме које су биле политичке природе, облик дисидентства и начин исмевања невеселе стварности. Таква је, на пример, ова:

„- Да ли је тачно да у Совјетском Савезу кукуруз расте попут телеграфских стубова?

– У принципу да, али није тако крупан и није тако висок, само расте на таквој удаљености један од другог“.

Какав је тада био живот? Комунистичка партија Совјетског Савеза је преко страшног репресивног апарата који је у потпуности контролисала (војске, полиције, служби безбедности, правосудног система, цензуре…) у зачетку гушила сваки облик мишљења који је био супротан њеној прокламованој доктрини. Писац Варлам Шаламов, аутор потресних „Прича са Колиме“ о стаљинистичкој репресији, ухапшен је и спроведен на Колиму, последњи круг гулаговског пакла, где ће остати скоро двадесет година, само зато што је рекао да су „редови за сапун мало дужи и да је Иван Буњин – руски класик“.

Када су после Октобарске револуције бољшевици консолидовали свој положај, одлучили су да хумор треба користити само да легитимише нови режим. Сатирични магазини попут „Крокодила“ предводили су жестоке сатиричне нападе на непријатеље режима, домаће и стране. Хумор се сматрао корисним и прихватљивим само ако је служио циљевима револуције – као што је један делегат на Конгресу совјетских писаца сумирао: „Задатак совјетске комедије је да ‘убија смијехом’ непријатеље и да ‘коригује смијехом’ оне лојалне режиму“. Проблем је био у томе, што су комунисти и дословно убијали оне за које су проценили или посумњали да су им непријатељи. Пет деценија унисоности, без могућности да се глас јавног мњења чује у етру, без слободе говора и без гостовања у медијима духовитих и критички настројених саговорника, учинило је људе безвољним, туробним, депресивним и десператним. Под „црвенима“ је, заправо, све било тако сиво. Радио станице у СССР-у биле су једноличне, заправо пропагандни разгласи Комунистичке партије и досадне за слушање. И одједном је део друштва одлучио да се супротстави државним лажима – духовитом истином. Политичке шале биле су добродошло средство за забаву у свакодневним недаћама, јер су приказивале комичне ситуације, често апсурдне, чији су протагонисти били обични људи, репресивне државне институције и политички лидери.

Свака нација ужива у политичким шалама, али у тадашњем Совјетском Савезу изговарање политичких вицева била је врста екстремног спорта. Према директиви која је објављена у марту 1935. године, вицеви на рачун совјетског руководства третирани су подједнако опасним као одавање државних тајни. Штавише, бољшевици су их сматрали толико опасним и заразним да чак нису цитирани ни у судским документима. Само су они за које се веровало да су најоданији режиму смели знати садржај ових мисаоних деликата, а починиоци су понекад били тужени, а да се њихове речи уопште не уврсте у службени записник суђења. Према члану 58 (Кривичног закона РСФСР), „антисовјетска пропаганда“, под шта је подвођено причање политичких вицева, представљало је крупно кривично дело за шта су изрицане драконске казне, што потврђује и овај дијалог:

„Судија излази из суднице смејући се грохотом. Прилази му колега и пита га, зашто се смеје.

– Управо сам чуо најсмешнији виц на свету!

– Само напред, испричај ми га! – каже други судија.

– Не могу. Управо сам једном грађанину изрекао десет година затвора за тај виц!“

Борис Орман, који је радио у пекари, типичан је пример сурове истинитости овога вица. Половином 1937. године, док је ураган Стаљинових чистки харао широм земље, Орман је поделио следећу анегдоту с колегом док су пили чај у кафетерији пекаре:

„Стаљин се једном приликом почео давити у реци. Сељак који је пролазио поред је ускочио у воду и извукао га на обалу. Стаљин је питао спасиоца шта би желео као награду. Схвативши кога је спасао, сељак је замолио: – ‘Ништа! Само немој никоме рећи да сам те ја спасао!’”

Орман је због ове шале провео десет година у сибирском логору.

Какво је то било време, илуструје и наредни виц:

„У затворској ћелији:

– Због чега си овде?

– Причао сам виц.

– А ти?

– Ја сам га слушао.

– А ти?

– Због лењости. Био сам на забави. Један је говорио виц. Ишао сам кући и мислио сам – да ли да га пријавим одмах или сутра ујутро. Онда одлучим да то урадим ујутро. Увече су ме ухапсили.“

Понекад је, дакле, било довољно само насмејати се шали, па да се сносе тешке последице, што илуструје ова совјетска анегдота:

„- Ко је изградио канал Бело море – Балтик?

– Десну обалу они који су причали вицеве. А леву обалу они који су их слушали“.

 

ПИТАЊА И ОДГОВОРИ РАДИО ЈЕРЕВАНА

 

– Да ли наш Устав гарантује слободу говора?

– Да, али оном који говори, ништа се не гарантује.

 

– Шта је слобода говора?

– То је свест да је потребно ћутати.

 

– Зашто совјетски грађани траже лекара, специјалисту за очи и уши.

– Зато што чују једно, а виде нешто сасвим друго.

 

– Како грађани живе у Совјетском Савезу?

– Као у маузолеју: ни живи, ни сахрањени.

 

– Ако је код нас све тако добро, зашто је онда све тако лоше?

– Дакле, на снази је дијалектички закон јединства супротности.

 

– Да ли је тачно да је Совјетски Савез најнапреднија земља на свету?

– Наравно! Живот је већ био бољи јуче него што ће бити сутра!

 

– Да ли је могуће повећати наталитет у наредној петолетки?

– Тешко је одговорити на ово питање, јер се средства за производњу налазе у приватним рукама.

 

– Које је шесто чуло развијено код совјетског грађанина?

– Осећај дубоког задовољства.

 

– У неким деловима света људи су мучени струјом, а како је код нас у СССР-у?

– Код нас их муче струјом, грејањем и водом.

 

– Зашто у СССР-у нема незапослености?

– Јер су сви заузети – једни граде, други руше.

 

– Да ли је тачно да Совјетски Савез стоји на ивици провалије?

 – Не. То је раније могло да се каже, а сада смо направили велики корак напред.

 

– Шта је најтрајније у Совјетском Савезу?

– Привремене потешкоће.

 

– Која је земља најбогатија?

– СССР. Педесет година га пљачкају и не могу да га опљачкају.

 

– С ким граничи СССР?

– С ким жели, с њим се и граничи.

 

– Шта је био СССР?

– Када су границе Русије биле на границама Азербејџана, Јерменије, Белорусије, Грузије, Казахстана, Киргистана, Летоније, Литваније, Молдавије, Таџикистана, Туркменистана, Узбекистана, Украјине и Естоније.

 

– Постоји ли разлика између капитализма и социјализма?

– У принципу, да. У капитализму постоји експлоатација човека од стране човека. У социјализму је обрнуто.

 

– Која је главна разлика између царства и развијеног социјализма?

– У царству власт прелази с оца на сина, а у развијеном социјализму – с једног идиота на другог.

 

– Шта је развијени социјализам?

– То значи да су потешкоће раста замењене растом потешкоћа.

 

– Да ли је могуће изградити социјализам само у једној земљи?

– Могуће је, али онда мораш да пређеш у другу да би живео.

 

– Да ли је социјалистички систем одржив?

– О, да! Да је такав хаос постојао у капитализму, одавно би пропао!

 

– Када буде остварена завршна фаза социјализма – комунизам, да ли ће и даље бити крађа и пљачки?

– Не, јер ће све већ бити покрадено током социјализма.