Датум објављивања: 24.11.2021

Витомир Теофиловић: СВЕТСКИ ФЕНОМЕН РАДИО ЈЕРЕВАН

 

Александар Чотрић, „Запорожац“ на врху Арарата, Српска реч, Београд, 2021.

 

            Сатиричар, антологичар и преводилац афоризама са многих језика, Чотрић је посветио пажњу и гласилу које се у опасном времену прочуло својим слободарским духом широм света. Радио Јереван је био светски феномен. Три деценије је, од  раних шездесетих година па све до пада Берлинског зида, политичким вицевима блажио душу и гајио наду милиона слушалаца иза гвоздене завесе да тоталитарна империја није вечна, да ће јој у догледно време доћи крај. Ова нада може у ери гвоздене диктатуре изгледати крајње нереална, утопијска, али и у атмосфери енормног страха просијава дубином векова обдржавано уверење да све, па и највеће зло, има свој крај.

Године 1937, док су Стаљинове чистке харале земљом, пекар Борис Орман је у паузи за чај испричао свом колеги ову анегдоту: Стаљин је упао у реку и почео да се дави. Спасао га је сељак који се ту задесио. Стаљин је упитао спасиоца шта би желео као награду. Схвативши кога је спасао, сељак је замолио: – Ништа! Само немој никоме рећи да сам те ја спасао! Орман је за ову шалу добио десет година робије.     

            Ево и фамозног вица из једне затворске ћелије: Због чега си овде? Причао сам виц. А ти? Ја сам слушао виц. А ти? Због лењости. Био сам на забави. Један је испричао виц. На повратку кући питао сам се да ли да га пријавим одмах или ујутро. Одлучим се за јутро. Увече су ме ухапсили.

            Чотрић се осврнуо и на теорије завере – да су страни фактори створили Радио Јереван. Извесно је да је било подстицаја и подршке слободарских кругова са Запада, али је несумњива чињеница да је ова радио станица рођена и већ дуже од пола столећа живи као светионик слободарског духа и духовитости као мелема за душу.      

* * *

              Наследници Стаљина су због светског јавног мнења осећали потребу да се, бар прећутно, дистанцирају од најригиднијег стила владања у послератној Европи. То је на велика звона најавио у свом реферату Стаљинов наследник Хрушчов. Тврда аутократија, под маском диктатуре пролетаријата, и даље је све држала под чврстом стегом, али је мало олабавила дизгине кобили званој народ – да се послужимо сликовитом метафором из нашег фолклора. Уз мекшу диктатуру ишли су и такозвани вентили одушке – атмосфера уметничког стваралаштва била је за осетну нијансу повољнија, а та нијанса била је још приметнија у сфери хумора и сатире. Уз то, праг толеранције био је нешто нижи на периферији државе, примерице у Јерменији него у Русији и Украјини. Но, упркос поменутим нијансама, фамозни члан 58. Кривичног закона СССР-а био је неумољив све до Горбачова – за антисовјетску пропаганду, у коју је спадало и причање вицева, изрицане су драконске казне – вишегодишња робија. Укратко, разлика између Стаљинове и владавине његових наследника може се свести на губљење главе наспрам губљења слободе. Другим речима, од 1935. године до Стаљинове смрти вицеви на рачун совјетског руководства сматрани су подједнако опасним као и одавање државних тајни и глава се губила дословно, али и у потоњем периоду важио је идиом: Ко је имао храбрости да се шали, шалио се са сопственом главом. Но ни драстичне казне нису могле да ослобођени дух врате у боцу.

             Из предговора сазнајемо да је Британац Бен Луис, који је низ година проучавао феномен политичких хумор у Источној Европи, закључио да ни најцрњи хумор није израз резигнације и мирења  с датошћу већ израз спремности да се људи активно укључе и дају бар посредан и симболичан допринос жељеним политичким променама. А чешки психолог Раткин Хонзак запажа: Хумор заснован на апсурду доноси опуштање и победу, јер оног тренутка када се проблему можемо насмејати, на неки начин га и побеђујемо. Аутор предговора резимира: Парадоксално, репресивност режима само појачава жељу за препричавање вицева, који су помагали да се смањи напетост и да се издржи тешка и наизглед непроменљива реалност, чак и у најтежим тренуцима. Укратко, пред нама је вишеструко информативан и надахнут предговор, прожет репрезентативним вицевима… У есејистичким поговорима значај Радио-Јеревана и Чотрићев приређивачки подухват осветљавају социолог културе Ратко Божовић и књижевници Драгутин Минић Карло и Бабкен Симоњан.     

            Висок мисаони и естетски ниво јерменског хумора Чотрић објашњава специфичним одликама јерменског менталитета – стваралачким даром, слободарским духом и урођеним смислом за хумор. Триптих жудње за слободом, уметничке и интелектуалне обдарености и аутентичне духовитости Чотрић је посредно, преко имена чувених Јермена, препознао као континуитет, као светлу нит традиције. Ево кога нам је све приређивач ове особене књиге призвао у сећање, ево Јермена који су постали и светски великани: књижевник Вилијем Саројан, композитор Арам Хачатуријан, конструктор авиона Артјом Микојан; звезде музичке естраде Шарл Азнавур (Азнавурјан) и Шер (Шерилин) Саркисјан; прваци света у шаху: Тигран Петросјан и Гари Каспаров; тениски ас Андре Агаси… И нашој култури Јермени су дали значајан допринос: Варткес Баронијан, композитор музике на Доситејеве стихове Востани Сербије, велики добротвор Сава Ђорђевић, академик Јаков Хлитчијев, чувени војни лекар Врамшапух, прадеда балерине Ашхен Атаљанц; лекар Амајак Мурадјан, доктор економије Тиран Сукијасовић, астроном Вахе Оскањан, сликар Миодраг Вартабедијан Варта, писац и преводилац Бабкен Симоњан… Симоњан је писац разних жанрова, а захваљујући његовом богатом преводилачком опусу Јермени су упознали дела Јефимије, деспота Стефана Лазаревића, Вука Караџића, Петра Петровића Његоша, Иве Андрића, Бранислава Нушића, Десанке Максимовић, Бранка Ћопића, као и низа наших савремених писаца.

              Импозантном листом чувених стваралаца могли би да се диче и народи са стотинама милиона становника, а Јерменија има три милиона житеља у својој држави и осам милиона у расејању… Но, као што су открили мудри Атињани, а тај увид преузели Римљани: Ex nihilo nihil fit – Ништа не настаје ни из ничега. Јерменски народ не само што има величанствен идентитет и интегритет  већ и миленијумски континуитет: Јереван је старији од Рима триста година, Јермени су постали хришћани пре Византије, деценију пре Миланског едикта, а за време Тиграна Великог Јерменија се простирала од Каспијског језера до Средоземног мора…                      

* * *

            Ширу и детаљнију слику о политичком контексту у коме се прославио Радио Јереван читаоци могу стећи из Чотрићевог предговора, а овде ћемо им изложити прегршт бисера из ове чувене ризнице духа. Вицеви су грађени по моделу читаоци питају, радио им одговара. Сви су знали да је тај модел више форма него суштина, маска која скрива лице; да су много више питања формулисали уредници радија него његови сарадници, али је та форма омогућавала највећу флексибилност и давала знатно већу слободу изражавања, слободу незамисливу на радио-станицама и другим гласилима, у којима је партија, директно или индиректно, формулисала и питања и одговоре. Та форма је наоко привидно, а стварније од стварности била vox populi датог времена. Зато поднаслов књиге гласи: Питања и одговори Радио-Јеревана. Ево малог излога Чотрићеве антологије.  

  • Зашто грађани траже специјалисту за очи и уши? Зато што чују једно, а виде нешто сасвим друго.

  • Како грађани живе у Совјетском Савезу? Као у маузолеју: ни живи, ни сахрањени.

  • Колики је просечни животни век у СССР-у? Десет година: седам година пре школе и три године после пензионисања.

  • Шта је најтрајније у Совјетском Савезу? Привремене тешкоће.

  • Да ли је тачно да руски сат ради као швајцарски? Да, и још брже.

  • Који је реалан однос између фунте, рубље и долара? Фунта рубаља вреди један долар.

  • Шта је то економска реформа? Инјекција у протезу.

  • Када ће бити боље? Већ је било.

  • Шта је дугачко 150 метара и једе кромпир? Ред у Москви испред месаре.

  • Шта грађани имају на штедним књижицама? Грб СССР-а.

  • Зашто је путер нестао из совјетских продавница? Све се истопило под сунцем совјетског устава.

  • Шта је било пре: јаје или кокош? Пре је било и јаја и кокоши.

  • Да ли у Совјетском Савезу кукуруз расте попут телеграфских стубова? У принципу да, али није тако крупан и није тако висок иако стабљике расту на таквој удаљености једне од других.

  • Може ли криминалац да постане политичар? Може, али обрнутим редом.