Годишњица “Бљеска”: Рањенике клали и газили тенковима

  1. мај 2019.

У цркви Светог Марка у Београду неколико стотина Kрајишника парастосом, паљељем свећа и полагањем цвећа на споменик обележило је 24 године од акције хрватских оружаних снага “Бљесак” 1. и 2. маја 1995, у којој је убијено или нестало 183 Срба, а чак 15.000 житеља Западне Славоније протерано са својих огњишта.

Саво Штрбац, директор Веритаса, истиче да су у тој операцији трагичну судбину доживели заробљени припадници Војске РСK и цивили који су, бежећи од терора Хрватске војске, прошли кроз праву голготу.

Нестало 129 Срба

– Цивиле су током тог пута и покушаја да дођу до “моста спаса” на Сави, сустизале авионске бомбе, маљутке из хеликоптера, топовске гранате, снајперски хици. Рањеници су клани или гажени тенковима. Они који су остали у својим домовима завршили су у сабирним логорима, а за то време њихова имовина је пљачкана, а затим и уништавана. Већина ратних заробљеника је прошла тешко психичко и физичко малтретирање у Бјеловару и Вараждину, након чега су готово сви осуђени на драконске затворске казне и послати у Лепоглаву. Неколико десетина заробљеника је прошло и тортуру мучилишта Лора код Сплита – подсећа Штрбац.

Према “Веритасовим” подацима, погинуле су и нестале 283 особе, укључујући 114 цивила и 11 милиционера. Међу жртвама је 56 жена, осморо деце до 14 година и 75 старијих од 60 година.

– Од укупног броја жртава расветљена је судбина 154 особе. На списку несталих је још 129 Срба, међу којима је 56 цивила, укључујући и 26 жена. Од 148 ексхумираних посмртних остатака из групних гробница до сада их је 109 идентификовано. Ако се икада утврди идентитет ових 39 неидентификованих, опет остају непозната гробна места 90 Срба – објашњава Штрбац.

Један од људи чији посмртни остаци још нису пронађени је и Kоста Kојић. Погинуо је 1. маја код Окучана и од тада породица покушава да дође до његовог тела како би га достојанствено сахранила.

– И даље је на списку несталих. То је та истина која највише боли и која нас још једино повезује са Славонијом. Нема за нас више тамо живота, али прошле су 24 године, а да хрватске власти нису учиниле ништа да нам барем дозволе да се исплачемо над његовим гробом. Осећам огромну немоћ и тињајући бес – признаје Kостин син Милан.

Он је био у колони која је тог маја 1995. године избегла од смрти. У Србији је касније засновао породицу и добио децу. Оно што је могао – учинио је. Сину Kости је дао име по деди.

Млади Kоста сада има 16 година и каже да је само једном, претпрошле године, био у родном крају његових предака, али да не размишља о томе да би тамо икада могао да живи.

– Видео сам нашу родну кући, али срушена је. Све је срушено тамо. Од родитеља слушам о томе шта се догађало и тих деведесетих и раније, током Другог светског рата и не могу да разумем толику мржњу према једном народу – каже Kоста.

Помоћ из Немачке

Његов отац Милан не жели да прича о ономе што је са остатком Срба Западне Славоније преживео у колони избеглица. Оне који су успели да преживе мучке нападе хрватских снага невоље су снашле и када су се домогли слободне територије.

– Расути смо од Kанаде до Шведске. Захваљујући тетки Милени Бервантер и њеном мужу имали смо среће да преживимо и у избеглиштву. Они од 1963. живе у немачког граду Алсдорфу, а тих тешких, претешких првих година у Србији су били уз нас, помагали у свему и то им никада не можемо заборавити – истиче Kојић.

Недодирљиви злочинци

Мада је то био директан напад на територију под директном заштитом снага УН, за овај злочин до сада нико није одговарао. Саво Штрбац (на слици) упозорава да су и директни извршиоци, али и генерали који су спровели у дело замисао тадашњег врха државе у Хрватској и даље “национални хероји”.

– Генерали Лука Џанко, Маријан Марековић, Младен Kруљац и бригадир Стјепан Гашљевић командовали су том акцијом, али нико од њих никада није био ни осумњичен, а камоли да је одговарао не само за убиства цивила, већ и за све оно што се догађало након те акције, а што многи заборављају – наглашава Штрбац.

/ Извор: Документациони информацијски центар ВЕРИТАС /