Србија

Српским комунистима је једино наложено да другим народима и националним мањинама (Албанцима, Мађарима, Бугарима и др.) признају „право на отцепљење и… оружани устанак“ и да им у спровођењу тог наума „указују систематску помоћ“. Ништа им, међутим, у овим одлукама није речено о држави српског народа. Коминтерну и ондашње руководство КПЈ то једноставно није занимало./…/

Драстичној мањини која пропагира идеологију политичког хомосексуализма морало би да буде ограничено право на слободу окупљања из члана 54 Устава РС, јер се на тзв. прајдовима простачким, порнографским и богохулним понашањем учесника брутално вређа јавни демократски (=већински) морал и религиозна осећања огромне већине грађана, чиме се на најдиректнији начин угрожава јавни ред и мир. Оваква пракса Европског суда за људска права важна је због тумачења ограничења слободе изражавања из члана 10 став 2 Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода.

Колико је данашња Србија нацистичка, толико и овај наш друштвено-политички радник у књижевности има шансе да буде Томас Ман. <> Филип Давид каже „постоји тренутак у историји када је морално и етично бити издајник“.

Не бојим се рата, ни смрти се не бојим. Зебем у страху од њихових накнадних злочина. Бојим се оног наказног живота, који ће се родити из ове смрти којој измичемо. Радиоактивна муниција којом нас гађају не погађа само циљ, него и све оне које промаши! Бојим се тог радиоактивног силеџије. Бојим се тог страшног радиоактивног силовања.

Свој елитизам, своју изабраност, наш клир је, поред молитве и духовног руковођења, доказивао делатним учешћем у борби за слободу Србства.

У време деведесетих година, на крају двадесетог века, а и на почеку двадесет првог, у источној Европи, Русији и југоисточној Европи збиле су се многоструке промене чије су се последице одразиле на цео континент, на Хладни рат два војнополитичка блока