Терор енглеског над српским језиком

Терор енглеског над српским језиком

Душко М. Петровић

 

                Има Миле Медић у својим “За- вештањима…“ и једно о језику где вели: “Ријеч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу? Не узимајте туђу ријеч у своја уста. Узмеш ли туђу ријеч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезнатнију ријеч свога језика. Земље и државе не освајају се само мачевима него и језицима. Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је ријечи потрао и својих потурио. Народ који изгуби своје ријечи престаје бити народ.“

            У времену брзог (пребрзог?) технолошког развоја и скоро свакодневних открића и побољшавања већ откривеног, што би за собом повлачило и скоро свакодневна стварања нових речи, донекле би се и могло разумети преузимање неке стране речи или њено прилагођавање овом језику (тзв. посрбице), али не само да је неразумно преузимање туђица узело превише маха, него је, изгледа, данас и овде на делу и једно срамно, будаласто такмичење: ко ће више страних речи у свој говор и у своје писање унети!?

            Нарочито је сурово убацивање енглеских речи – толико да би се већ могло говорити и о језичком тероризму; на једном нивоу кроз намерне, планиране нападе на српски језик (увек, свуда и на сваки начин!), а на другом кроз ненамерно, али скоро једнако опасно учешће у сатирању и затирању свог, српског језика: неразумним, најчешће тек помодним преузимањем и ширењем вешто подметнутих енглеских, па и речи које на енглеске само личе. Употреба великог слова на местима на којима никад и никако не би могли да се нађу код иоле писменог човека и упорно избегавање новог реда на почетку сваког пасуса срозали су ниво елементарне писмености чак и код оних који се гласно трсе и прсе како су баш они “значајан део српске интелигенције” (такви какви су!), а све то нам, пре свега, показује да је будаласто преузимање енглеских речи праћено и исто таквим преузимањем правила енглеске граматике – наравно, без свести о свему томе.

            Терор енглеског над српским језиком толики је да је већ постало несхватљиво зашто се сви који се језиком баве (и од њега или за њега живе) нису дигли на устанак – знајући како дуго и упорно изостаје (не)очекивано деловање државе или бар оних њених делова којима би то најважнији посао требало да буде: министарства просвете, културе, науке.

            Лаж и превара изгубили су се пред навалом фејка, цуре се лајкују, спортисти допингују, економско-политичком мраку више ни најсавременији лајт шоу не може да помогне, а прави хит су само кредити са грејс периодом. Лидера к’о шаше и сваки с неком фенси мачком, вајбер љубавницом из бекстејџа, а лоптање нарасло до бизниса и митинговања по трави: футсалери важнији од играча. Све је мање оних који говоре, а све више оних који спикују и сленгују, а ни писци више ништа ново не пишу – копипејс је не само ин, него је још и грејт прајсом овенчано! Прави језички ријалити. Вери најс! …Питање је дана кад ће нека гудлукинг лејди, зателебана у фан, лајф, стајл енд асесорис по сајт промајама, мазно процвркутати: “Хани, плиз, даунлодуј дете из вртића“.

            Да ни тај дан није далеко, тј. да се, на велику жалост и још већу народну и државну срамоту, и таквој будалаштини можемо надати у времену у којем је глупирање енглеским језиком ушло у све поре и испело се на све нивое друштва, те да све то и није баш од јуче, показује писмо Жана Дитура, члана Француске академије, који је новембра 1997. овако одговорио на писмо којим га обавештавају да је избран за иностраног члана Српске академије наука и уметности (САНУ), Одељење језика и књижевности:

            “Господо,

              Захваљујем се на вашем писму од 1. новембра о.г. Ја га нисам читао, јер је написано на енглеском или америчком језику. Као генерал де Гол, који је био мој ментор у домену политике, и ја одбијам да ра-зумем тај хегемонистички језик чија општа употреба може учинити да европске на-ције изгубе своју душу.

            Морам да вам признам да се чудим да Србија, која је имала довољно разлога да се пожали на САД ових последњих година, није себи наметнула обавезу да одбије њихову језичку колонизацију.

            Колико год бих био срећан да сам примио од вас пи-смо написано на вашем лепом српском језику, толико сам био разочаран што сте ми се обратили на језику трговаца и рекламних агената.

            Са свим мојим жаљењем, ја вас, господо, поздрављам”.