Датум објављивања: 27.01.2021

Душица М. Филиповић: СРПКИЊА ЗБОРИ

 

 

 

Као Српкиња зборим.

Као матера петоро чеда.

Као учитељ свесловесни.

Покривена метохијским небесима, слатким као мед, руменим као нар, плавим као Бог. Блага немам, али љубав ме черечи.

Ово је беседа о семену Савиних слова које је Вук сасловио. Ово је беседа о словима која говори да је Савина душа моћна, и кроз даљине, да је заронила, у дубине да је застрељена у висине. Ово је беседа којом се и ова глава спушта понизно као јагње пред мудрим главама Савиних ђака, као и немањићка што је пред мачем цара Самуила. Као што су се давно, пред Немањиним светлим очима збиле чудесне лепоте Константинопоља, писмена, анђела и војника и заувек уселиле у његове светле очи, тако су се и писмена наслагана кроз копрене векова уселила у грла мојих ђака, Савиних кћери и синова. Ово је беседа скупљених одјека хришћанских претеча и мученика, слова јунака, праоца и праунука који ће васкрсавати Савино дело с врачарског губилишта. Час је ово Слова која ће вам, пријатељи драги, замирисати данас, на Савиндан, као српска душа. Бујицу речи просуће Српчићи и покренути нове токове.

A кад прозборим  као: апостол, азбука, алфабет, твој и мој ђак, Саво, кликне:

  • Амо, амо, азбуку да апостоламо!

Б кад шапнем као: Библија и братство и Бог, као бројаница, белег и благородан, он ми доскочи:

  • Библија је братство у Богу!
  • Сава је благодарио библиотеке, белеге времена!

В само отме ли ми се: као владар и витез, Византија, време, век и вера, Вук, вечност и Видовдан, а српско ђаче спевава:

  • Вечност је Видовдан!
  • Величанствено и вредно, вековно је!
  • Волим вас, Високи Дечани!
  • Витеже времена, ако нас Ти волиш вековима, волети и ја морам вечно!
  • Јер, верност владара се вечно и верно враћа!
  • О, Врати се, као и онда, у земљу своју српску, сироту, планинску!
  • На сенци светлоликог Константинопоља сазидај ћирилицу!

 Г  кад  мислим глагољати, као: гуслар, голуб, гора и као Газиместан и Грачаница, ђак мој се досети, Саво:

  • Глагољица гиздава град градила!
  • Од Газиместана до Грачанице – гдеко гладан, гдеко гневан, гдеко грљен, гдеко грешан!

Д  праскаво пукне ли, а Савини ђаци се досете: и Диса, и Дечана, и Девича, и Драганца и дамара, и дрхтања, и дана, и дела љубави, па напишу:

  • Дечани дамарима дрхте, а дурашни Девич душегубни догнали до дна!
  • Дични Драганац душманима демијуршки дамара!
  • Даруј делима доброте дивове дивотне!
  • Одукати дућане душа делија!
  • Диса дели дарежљиво!
  • Декадентне дендије у душегупке, па добошај, љубављу, светитељу Саво!

Ђ  кад ђипи међу ђаке они ођердане:

  • У ђилкоша ђувегије ђогат и ђавоље ђаконије, ал’ Ђурђија ђурђевком и ђулом ођутурума га!

Е  кад отпевам и кад рекнем, као: епика, етика, епоха и етнос, српски ђаци веле, елегично:

  • Епоха јуначке епике прође!
  • Евхаристијски је еликсир Сава!
  • Ехо етоса Савиног емитујемо енигматично!

Ж  кад зажари као: жрвањ, живот и жалост, жубор и жудња, ђак ми и тада зна да:

  • Жуборну жуд жарку и жалосну за ризом Теодосије Житијем објави.

З  као законик, заслуга или земља, као звона и звезда, ђак Савин зазвони:

  • Заувек Сава заволе земљу и заложи се за њу!
  • Зоографе заиска, a златоковани свећњаци заслугом његовом зазвездише Србијом!

И наставља истину: као Истиник – Источник, као Исус или икона, или Иларион и Иринеј, као инспирација и искати, као исповест и избеглиштво, моји ђаци ми кажу:

  • Изазов је испотиха искати истину и ићи искрено!
  • Игуман Иларион исповеда Савину истину!
  • Иконом Савином искрићемо Истоком.

Ј   језиком јекнуто, па јасика и Јеванђеље, а они се досете:

  • Јеванђеље језди Јерусалимом.

К  оковано омаче ми се као: књига и киптар, као Косово, крило и колевка, а  ђаче ми не да ока отворити:

  • Ја, књигољубац и калиграф, у крилу котрљам клупко кићених слова!
  • Ја криптограм крста кријем у крајеугаоном камену!
  • У колевци ми Косово комадају!
  • А ја Ктитору и Космографу Карејском куражно кличем!

Л  кад дође, као лепота и лет, као лов, ловор и литургија, а  они ће:

  • Леполико и лепотно нестаде Растко у лову.
  • Листак овај лепоте Теби лети, лицем ка вечности!

Љ  љубављу обавезује:

  • Љупка Љубица љепоречивошћу љупко љуску Љубави љушти!
  • Љубав, Љубав Ти си!

М као мајка, матрона, матера и мати, као Марија, Мајка Југовића, митрополија и Милешева, а мистичар и школарац пропева:

  • Мајчинством милим, Мајчице, мир измоли!
  • Милешевски анђео моћно мири.
  • Монаси и монахиње матерњом мелодијом нас мију!

Н  назално, неимарством нађено, као Новак и нада, као народ и надземаљско, не оставља ђаче на миру:

  • Нашли смо нит, наставнице!
  • Неприметно, небригом нашом, наш народни језик натенане напушта наш народ.
  • Не тугуј, Саво: најпосле, језик наш је неизмеран, неосвојив и неподерив!
  • У тишини надземаљског ноћуј!

Њ  предњонепчано, као њива, Његош, у мало речи саздано, сажимају ђаци наши у усклик:

  • Његош, наш!

О  је слово које окружује и окива, као око, оро и отаџбина, као орден и Обилић, али они кликну:

  • Обилић је опростио окрутност!
  • Одолевају озледама и оклоп, и орден, и оро, и отаџбина!

П  кад православљем прозбори, они се досете:

  • По пергаменту писаху и преписиваху писмена преци наши!

Р  слоготворно кад загрми као:  реч, разред, рухо или заруди као ране, а  они имају мисао: 

  • Рат растура радости, ране ровари, али радост рано ране речи разиграва.

С је слово свих слова! Као Сава, као Словен, као срце, Суматра и сеобe Србаља. Они ми полете:

  • Светли сазвежђе старих Словена!
  • Свети Сава – Светло Светлости, светлило сеобама, сјајно Слово и снага слабашних срдаца!
  • Савијам слова снагом срца светосавског: да заздрави, да просветли, да исцели, да раздани и расветли, да састави растрвљено, да отупи сечиво однарођено!
  • Словенску душу да састави славно, па да наставимо оно што умемо: самотнички да суматрујемо и словенском силином сањаримо!

Т  је, рекох, и тајна и тиховање и трпљење, и Творац и Тесла и Тројеручица. А на то ђаци Савини дошапнуше:

  • Тројеручица на самару једног магарета дође у Твој манастир у тишину надземаљског да тихује. И игуманује.
  • Твоја тајна је и у Тесли: и он је знао, написа Пиштало, као и ти, да је на висинама већа снага визије, али да је на дну дубљи осећај живота.

Ћ  кад дође, ћеретанчићи ће:

  • Да Вам ћирилометодијевски проћућоримо, овако ћакнути, професорка? – кажу.
  • Па, проћућорите! – одобравам.
  • Ћирилометодијевским ћупријом неће се заћорсокачити!
  • Ћивот Симеoнов ћилибарска је ћерамида за ћириличне главе!

У  као Учитељ удахњујем ученицима: као умеће и као уметност, као ухо и уздах, али и тад је Савин ђак спреман:  

  • Умеће је урбаног Улиса у себи укротити!
  • Учкур утегнути, ушур уделити!
  • Умети упознати, уздићи се и удахнути. Па утихнути.

Ф  кад зафркће у разареду кликну:

  • Фрушкогорске фреске фино зборе!
  • Фреска Твог лица мапа је нашег срца!

Х   као Христ, Хиландар, хрисовуља и хагиографија, Христина, хармонија и Хипербореја:

  • Хамбаром хлебним, Хиландаром, Христова хармонија хуји!
  • Хришћани, у хаџилук херувимима хитно, да хидра хитро хоризонту не до дохита!

Ц   као црква и целина, као Црњански и цитат, но ни ту нема збора:  

  • Не цепкајмо целовит језик, целину му не црнимо, а цену његову ценимо!
  • Црњанског не цензуришимо, но цитирајмо и … центрирајмо!

Ч  као човек и част, као читалац и челик и чекање, кажем и мислим да су се уморили, али:

  • Ми смо читаоци човекољубља Човекољупчевог!
  • Чекамо челик Човеков да чујемо! Па да частимо!
  • А човекољубље у човечанству чили…

Џ  већ посустало ломим, као џак, џабе, џефердан, а ђаци Савини, смејуљећи се, пркосе:  

  • Џабе је џангризати и бити џандрљив!
  • Џилитамо се, у џунгли гласова, у џумбусу речи, џиновски и џентлменски, професорка!
  • Но, џамбаси нисмо!

Ш је само остало, ђаци моји! Као шапат и шум, као Шантић, шедрван и шајкача, шампион и школа, шегачење и шкрабопис, а они шегачки, зашуморе:

  • Шта је? Школа штетна није! Чак – шаренолика је!
  • Шизматици и шпијуни нек шушну само!
  • Нек шпанцира и шопингује шљам шоумена и шмизли на штиклама!
  • Шта? Шајкача шмекерски штрапацира шпалиром и шокира вас?
  • Шта? Шарм шампиона шарлатане речи сада шрафи!
  • Шта се чудите? Шекспирологија? Савина шифрована је у шуштавим светогорским шумама, и у нама!
  • И у нама!

 

 

 

Пријатељи моји!

Као Српкиња зборим.

Покривена, још увек, метохијским небесима – слатким као мед, руменим као нар, плавим као Бог. И опет, блага немам, али љубав ме черечи.

Даровах вам данас речи словима раздељене, под прстима петодетне српске жене!

Глагољасмо речи у маховини Савиног сазвежђа заплетене!

Препознасмо и знак, црњансковски, да је душа моћна, и кроз даљине!

Пробеседих гласовима својих ђака о семену Савиних слова које је Вук сасловио.

И то није знамен начитаног ума, нит’ витештва духа, већ знамен љубави срца!

И тако, разапињањем,  од А до Ш,  кроз моје професорско ћирилобосоного озебло срце прохуја слово Савино!

И тако, оно највеће и најбоље од Слова и од Књиге, све што брујаше око мене, и око осе моје мислене, оћућорих, ђачки.

И кликнућу сузно, кад не смем радосно:

Нек’ се вечно у Речима рађају за рађањем чежње!

И тако, за вечност Савиндана нека остане Словослов од једне мајке и обичне жене!

Од мене! Од мене!