У рату је непријатељ на правди Бога побио стотине хиљада Срба. Ми смо их мртве у миру убили још једном. Не зна се чији је злочин већи – оних који су их побили живе или наш који смо их побили мртве. И до дан данас оставили у забетонираним јамама. Мртви умеју да се захвале као нико, али знају и да се љуте. Због греха према својим невиним жртвама, неизбројеним, неименованим и не-пописаним, доживели смо да нас, жртве геноцида и фашизма, зову фашистима и геноцидним народом. Не би погрешили ако би нас тако звали и жигосали због нашег односа према сопственим невиним жртвама пострадалим због греха свог имена и злочина рођења.

Као Епископ рашко–призренски, патријарх Павле је у књизи Задужбине Косова објавио мапу Косова и Метохије на којој су уписане све тамошње богомоље, манастири, цркве, црквишта, гробишта и светишта. Свет је први пут имао пред очима праву мапу Косова и Метохије. И могао да се увери да је само небо озвездано онако како су Косово и Метохија онебесани српским православним светињама.

Наша света дужност је да имамо, и себи и свету објавимо мапу на којој су уписане јаме и друга стратишта побијених Срба и других с њима. У њима већ седамдесет година леже кости мученика и чекају свој народ да им се смилује. Јевреји су у Јад Вашему пописали шест милиона својих невиних жртва. Служба за њине душе не престаје. Сваког трена чита се по једно име из те милионске читуље. Зашто Срби не би имали свој Јад Вашем и читуљу својих на правди Бога побијених сународника.

Због братства и јединства то нисмо учинили, а онда смо доживели да чујемо да тих жртава није ни било. Југословенска војска у отаџбини изједначена је са Црном легијом и Ханџар дивизијом. Њој је влада била у Лондону, а њима у Берлину. Југословенска војска у отаџ-бини је једина безгробна војска, али њених јама –нема. Да има и једна – за њу би знао читав свет. Али кад нема њених онда не може бити ни других којима је притиснута цела земља.

И она се неће смирити док се невине жртве не поваде и сахране. Засад се бунимо кад то други чине у страху да ћемо морати и ми. Јер како каже Јован Дучић: “Радосне победе хероји нам даду /Али страшну правду извојују мртви!“

Носили су крваве капуте,

Сатове и кишобране,

Штапали се крвавим тојагама,

Шклаштала им је крв у цокулама.

И зуби у глави су им били с покојника,

Али покојници нису имали гроба,

А ко нема гроба – није ни живео,

Ко није живео – не може бити мртав,

А није мртав – јер га нико није убио.

Одувек су јаме постојале,

Ниједну они нису начињели,

Али се нико није досетио

Да би се могле напунити главама.

Тако нису проливаи крв,

А штедели су метке и сандуке

Некад је било греота у јаму бацити камен

И камена је људима било жао,

Знали су да га више неће гледати,

Који се омакао никад није падао

И сад се чује да цвили и чагрља.

Сламка се над безданом отима и батрга,

Неће унутра, трза се и котловара,

Има јама које не дају у се,

Саме се од себе отимају,

А из сваке – нешто пири и хлади.

Чобани крепане коње закопавају,

Немају душе да их ћушну у бенџу.

(…)

Из сваке се неко чуо,

Кашљао и шушкао,

Кад приђеш престајао,

Кад одеш почињао.

У коју год су сишли,

Никога нису нашли,

Знало се чије су,

А ниједна није једнога.

(…)

Свака је била чувена по некоме,

Што бољи људи и јама чувенија,

Што угледнији, то боље за бездан.

(…)

Памтио је неко од старока народа

Да је неки пророк и раније пролазио

И безданима надевао имена

Предсказујући чему ће послужити.

Ко их је словио,

Тај их је наменио,

Накнадно га не би зарадиле,

Уназад не би тако погодио.

(…)

Богданов крај и Лаудов гај,

Лијевче поље и Шарена плоча,

Зелени хумци и Плава гробница –

Као да је сликовао жалованку…

Рамски рит и Кочевски рог,

Зидани мост и Беришина лука,

Мичков до и Петрова рупа –

Као да је срицао јадиковку…

(…)

И било их је мало на иг и уг

Па домислио Сириг и Чуруг

А иг и уг не могли без аг-а

Па оцрвенео море око Пага.

Некаква је хтела да их поброји,

Где је год коју нашла,

И све у крв завеже,

Па се увек забројала,

А није ухватила ни стотинску.

А што, сестро, јадиш јаде

Да побројиш безданице,

То не могу књижевници,

А не сестре безбратице…

Где су ти Вргин и Сански Мост, Вранограча,

Дивосело, Гудовац, Угљен, Гиљева, Подлапача,

Ивановић и Божића јарак, Челебић, Бишевача,

Кечина, Ветриње, Борићевац, Придворача,

Сремски фронт, Сува међа, Ладара, Бусовача,

Мехино стање, Тошко чело, Шума Растовача?

Чуло се из једне коју је прескочила.

У коју год су уточили боју

Широм нашег Светог Земљописа,

Крв је онамо у земљу утакала,

А овамо људима на уста истакала,

Заливала очи, на нос излазила,

Бриждећи ко на отворену рану.

Све се урастало – само су гробља расла,

Све утрнуло – само се крв димила.

(…)

Шта су Цркве и Школе

Него јаме,

Шта је она трешња,

Код Фоче, на вису,

Шта су мостови

Ако јаме нису

(Али им нема мане

Као да су),

А у равници где јама и нема

Има врба,

А где је врба

Има река

А где је река

Има леда,

А испод леда

има Срба,

За које недоста

Бунара и врба.

„Дрино водо, још једно столеће

Србин воде с тебе пити неће.“

Чуло се из уста једног што не лаже;

Кад би се повезале колико их има,

У тој земљи од јама,

Видело би се да јама и нема,

Да постоји само једна,

Јама од јама,

По којој су све друге назване,

А та једна је зинула у нама,

У нама се громбосала,

Незајазна мрачара

И људска пећина,

Вучница и тмина,

Што највише заприма.

Све су привремене

А она је стална.

(…)

И није се знало где је која,

Косово у Јадовну,

Јадовно на Косову,

Голи оток на Пасјем гробљу

Или Пасје гробље на Голом отоку.

Крагујка је закрилила Јастребарско,

Гавранка из Јајинаца изводила Јејине,

Грачаница излетала из Голубинке.

(…)

Ко је бачен у једну,

Доспео је у сваку

И све их је држао на окупу.


(Стихови су из књиге “Кажа”, изд. Српска књижевна задруга 1988)