Датум објављивања: 19.12.2019

Култура веровања: ДА ЛИ СУ СПАЉЕНЕ МОШТИ СВЕТОГА САВЕ?

 

Пише: др Владимир Димитријевић

          Данашњи човек је склон различитим мистификацијима – бежању од истине у лавиринте заблуда, скривању стварности иза медијских „реконструкција“ и „дописивања“ историје, самоослепљивању разним врстама поп-гностицизма (довољно је само сетити се кривотворине зване „Света крв, Свети Граал“, „Сионског приората“, “Да Винчи-јевог кода“ и сличних холивудских измишљотина, па видети да је савремени ум пречесто потопљен у море лажних „чињеница“, и да тешко из њега испливава).
Ако је тако у свету, зар неће бити тако и у Србији, чијем становништву, нарочито оном „елитном“, никад није недостајало скоројевићке самоуверености и полуинтелектуалне радозналости? У земљи чија „елита“ не зна ништа о Законоправилу Светог Саве (а зна све о енглеској „Великој повељи слобода“ краља Џона Без Земље), сасвим је могуће да се сопствени Средњи век третира као период „мача и магије“, бесмисленог проливања крви у борби за власт, или као неки провинцијски водвиљ, што смо гледали у РТС-овој серији „Немањићи“… И, наравно, сасвим је могуће да се конструишу лажне историје – од којих се једна односи на, тобож сигурну, „чињеницу“ да „спаљивања моштију Светог Саве“ од стране Синан–паше никад није ни било, то јест да Светосавска Црква, кад обележава празник везан за посмртно мучеништво свог првог поглавара – једноставно ЛАЖЕ! И сад ће ту да се појаве тумачи који ће нам, попут Дена Брауна (чији имитатори у нас пишу о Константиновом копљу и Немањином благу), доказати ову тезу, тако плиткоумно омамљујућу и тако комерцијално ефектну. Ових дана опет имамо једну такву мистификацију, овог пута маскирану у роман  https://www.alo.rs/vesti/drustvo/pronadene-mosti-svetog-save-turci-ga-nisu-spalili-na-vracaru/273152/vest  
            Зато смо, увек и свагда, дужни да памтимо истину, и да се њоме крепимо у доба кривотворина.
            Пољска научница, Изабела Лис-Вјелгош, која се бави књижевношћу нашег Средњег века, истину је изложила у свом огледу „Још једном о моштима Светог Саве – према неким познијим средњовековним изворима“ (Црквене студије, 9-2009,271-281). Она прво указује на свеправославно схватање светих моштију као извора живог свечевог присисутва у црквеној заједници, и сведока победе васкрслог Христа над смрћу, а затим додаје: “У Старој Србији, присуство моштију било је од великог значаја, јер су оне не само биле објекат светачког култа, него, пре свега, знак престижа државе, Цркве и народа, а такође, посебне Божје милости и плана према њима. Нарочиту важност имале су мошти светога Саве – личности најдубље уткане у свест и биће народа, које су, након преноса из Трнова у Милешеву, одредиле својеврсни сакрални, духовни центар (axis mundi), према коме се српска заједница могла стално оријентисати. Оне су биле симбол личне и колективне светости, али и знак државно-црквеног легитимитета и српских традиција“.
Лагање о таквој светињи би, свакако, цео србски народ учинило баштиником празнине и паучине, уместо светосавског духа живљења и умирања за крст часни и слободу златну. А савремени србски „денбрауновци“ хтели би да докажу да су управо празнина и паучина оно што баштинимо – јер смо, тобож, „измислили“ спаљивање Савиних моштију.
            О чему је, заиста, реч?
            Мошти Светога преживеле су прво пустошење манастира 1459.  и биле су жижа око које се народ – па чак и домаћи потурчењаци – окупљао све до устанка Срба у Банату 1595, када су устаници, предвођени, између осталих, Светим Теодором, епископом вршачким, на своје заставе ставили икону Светог Саве. Кад су Турци угушили устанак, Синан – паша је решио да Савине мошти, из освете, спали, и то је учинио у Београду на Врачару 1595. Летопис вели: “Да се зна кад Турци сажегоше светитеља Саву, архиепископа српске и поморске земље. Водио их је везир Синан-паша, који беше пред војском“. Као један од кључних разлога за спаљивање моштију, наведено је да су многи Турци долазили у Милешеву, клањали се свецу ради исцељења, а неки су се обраћали у веру Христову. Патријарх пећки Пајсије (Јањевац) тврдио је да је спаљивање Савиних моштију својеврсно посмртно мучеништво његово, које је он сам у Бога измолио, да би га поделио са својим народом који је робовао Агарјанима.
            Међутим, има извора у којима се помиње да су мошти Светог Саве спаљене тек крајем 17. века, као и оних из који се види да мошти Светог Саве постоје у Милешеви у том столећу. Молдавски војвода Василије 1643. дарује Милешеву „у којој почивају мошти светитеља Христовог Саве архиепископа србскога“; сличне речи налазе се и у даровници влашког војводе Јована Радула. Многа обраћања милешевских калуђера за помоћ у Русији, писана у 17. веку, говоре да су мошти Савине и даље у Милешеви, и да творе чудеса. Атанасије Даскал наводи случај једног ђавоиманог Турчина који се у Милешеви исцелио. Даскал каже да је ово изазвало паљење Савиних моштију, али да је опет један део светиње остао: “Највероватније, реч је о спасеној или откупљеној десној руци, о којој су монаси из манастира Пакра изјавили у Русији, на протоколу саслушања 1712. године, да је Милешева спаљена пре више од двадесет година и да се светитељска рука чува сад у њиховом манастиру“, каже Изабела Лис – Вјелгош. Она додаје да је од моштију Савиних била сачувана десна рука, коју је целивао Француз Пјер Лескалопје 1574 (а можда и лева, која је се налазила у манастиру Свете Тројице код Пљеваља).
            Калуђери милешевски су свечеву руку држали у ћивоту, коме се приступало као ћивоту са целокупним моштима. Од леве руке Савине узет је мали прст, за кога је монах Некатрије Милешевац израдио ћивотић који се чувао у Пећкој патријаршији: “Према оваквим информацијама, може се закључити да, ако су још у седамнаестом столећу Савине мошти постојале, оне нису очуване целе. Све то указује на њихово вишекратно уништавање – паљење и сечење које је могло управо започети крајем претходног века“, вели пољска научница. Дакле, да подвучемо: Синан–паша је, по свему судећи, спалио велики део Савиног тела, али су неки делови остали, и они су касније целивани као целе мошти. То није случајно – однос према моштима у Православној Цркви је „холистички“, и частица моштију се сматра целебном као и целе мошти („мошти“ и значи „моћи“, посмртни остаци свеца који имају благодат чудодејства, које су, у исти мах, и праслике свеопштег васкрсења из мртвих, Богом благословене да помажу људима). Рецимо, у манастиру Морачи се налази део моштију Светог свештеномученика Харалампија, а мошти Новомученика Станка у Острогу нису целе у ћивоту, него само његове шаке, које су Турци одсекли. Ипак, и Морача и Острог могу се похвалити моштима Светих Харалампија и Станка као да су целокупне. Када су, и после 1595, милешевски калуђери говорили да су мошти Светог Саве код њих, они нису лагали.
            Да не заборавимо: године 1716, када су Турци спалили фрушкогорски манастир Крушедол, спаљене су и моштих Светих Бранковића; ипак, од Светог деспота Јована остало је цело стопало, а од Свете мајке Ангелине рука. И ове чудотворне мошти и даље испуњавају своју благодатну мисију. Када су усташе завладале Сремом, хтели су да униште мошти Светог кнеза Лазара, Светог цара Уроша и Светог Стефана Штиљано-вића, које су почивале у фрушкогорским манастирима, али је Господ то спречио, и то деловањем немачког окупатора који је зауставио хрватске монструме у њиховом науму, а мошти су 1942. пренете у Саборну цркву у Београду…
            Дакле, кад прочитате неку сензационалистичку глупост, будите опрезни! Морамо спречити још једну кривотворину везану за нашу славну прошлост. А пепео Савиних моштију, развејан посвуда, учинио је сву србску земљу светом и неразоривом. Остаје нам да будемо достојни потомци спаљенога и свагда васкрсавајућега нашег оца и учитеља.