Датум објављивања: 07.12.2019

Култура живљења – САМ СВОЈ ЉЕКАР

 

Пише: Стеван  Р. Стевић

 

  1. Повређивање

 

Било је то једног поподнева, почетком августа, 2007. године… Шљива је већ почела да зрије и било је вријеме да се припремају каце у којима ће се правити ком. По обичају, дрвену кацу од седам казана, преко зиме, чували смо у шупи. Прије него што шљива “доспије”, кацу је требало “запарити” и поставити на мјесто са кога неће бити помјерана до печења ракије. Зато је брат прије десетак дана “изваљао” кацу из шупе и поставио је близу чесме како бисмо налијевали воду да каца “набрекне”. Пошто је вода већ учинила своје, каца је била спремна за употребу. Још ју је само требало “одваљати” и поставити на мјесто које већ годинама служи за ту сврху. 

Било је планирано да се тих дана започне са прикупљањем првих количина шљиве (ону која сама опада требало је “поткупљати”), па сам одлучио да већ припремим кацу. Управо у том часу тата, који је имао осамдесет и три године и једва се кретао, је излазио из куће и савјетовао ми да сачекам док се брат врати, јер је каца тешка и нећу моћи сам да је подигнем. И сам сам то знао, али нисам одустајао… Каца је била ужа на дну (пречника осамдесетак центиметара) и за око половину тога шира на врху. Тако је она сама била стабилнија, а и шљива се могла лакше сипати, односно било је много лакше “грабити” ком приликом печења ракије. Пошто је каца већ била “запарена”, она је стајала на ширем дијелу и требало ју је само подићи и окренути, да би се “одваљала” до мјеста на коме ће бити постављена. Због тога је било много теже подићи је и окренути из оваквог положаја. 

Без обзира на татине савјете, ја сам био одлучан да кацу подигнем и да је окренем супротно од положаја у коме је тад била. Сагео сам се и покушао да подигнем њен шири дио, који је био директно на земљи. Пошто на тај начин нисам успио, окренуо сам се на страну, потурајући десну ногу као ослонац и онако погурен, из полусагенутог положаја, подизао кацу. Два, три пута сам је одвајао од земље тек двадесетак центиматера, да би ми она сваки пут испадала из руку. Тата је све вријеме гледао и понављао да је то за мене тешко и да треба да сачекам брата. Нисам га слушао.  Напротив, био сам све упорнији. У наредном покушају сам кацу подигао неких педесетак центиметара од земље, па је још само требало да је једним јачим трзајем одгурнем, како би се она или усправила на ужу другу страну или откотрљала…Истог часа, одједном ми се појавила “свјетлица”, а одмах затим и мрак пред очима и једно јако “крц” у доњем дијелу леђа. Тупи бол ме је оставио у получучећем положају, окренутог на десну страну… “Ето, мој синко, види шта си сад урадио”, рекао је тужним гласом тата, као да је све вријеме знао шта ће да се деси. Каца је, неким чудом, била подигнута и окренута баш онако како је требало, као да је то неко други урадио умјесто мене. Вјероватно сам то ја учинио посљедњим атомом снаге, онда кад сам и осјетио бол, а да тога нисам ни био свјестан.

Пошто сам био у шортсу, без мајице, пожурио сам да се што прије “полијем” водом, да се оперем, јер сам био свјестан да ћу одмах морати да идем код љекара и да потражим спас, јер су болови постајали све јачи, а десна нога ми се већ грчила и у куку и у кољену. Направио сам другу велику грешку, јер ми је хладна вода, без обзира на то што ми је тог часа “пријало”, само још више отежала стање. Тата ме је пожуривао да што прије кренем и да идем “право у болницу”. Једва сам се пресвукао и шепајући, готово на једној нози, ушао у аутомобил, док је он и даље стајао на прагу, испраћајући ме тужним погледом, са сузама у очима.

На путу до куће болови су били све јачи, тако да сам једва успио да аутомобил увезем у гаражу. Шепајући, с муком сам степеницама стигао до другог спрата зграде у којој смо становали. На вратима стана још јаче сам стиснуо зубе, како бих супрузи и кћеркама умањио све оно што се десило и муку која ме је снашла. Рекао сам да су ме леђа забољела јер сам подизао кацу, али да ништа није толико страшно. Замолио сам супругу да ме измасира, а млађу кћерку да ме мало “изгази” по леђима, јер ми се чинило да “помаже”. (Тек касније сам схватио колико је то било погрешно и шта је све могло да се деси…). Кћерке су ме жалосно посматрале, питајући сваког часа, да ли ми је боље. Супруга ми је савјетовала да попијем Бруфен или Волтарен, таблете против болова које је пронашла у “својој апотеци”. Попио сам таблете и одмах легао да спавам, охрабрујући их да ме мање боли, али правдајући се да сам јако уморан. 

Цијеле ноћи сам тражио положај тијела у коме ме мање боли, али, како год сам се окренуо, болови су и даље били једва подношљиви. Ујутру сам устао сав “натечен”, ненаспаван и погурен, са десном ногом згрченом у кољену. Болови су се кретали од леђа, преко кука и кољена, па све до стопала. Попио сам још један Волтарен. Једва сам успио да се умијем и обријем, онако згрчен, са десном ногом наслоњеном на корпу за веш. Све вријеме сам размишљао, да ли да идем код љекара или да покушам да болове ублажим на неки други начин. 

 

  1. Навикавање на бол

Телефоном сам позвао свог доброг пријатеља, доктора, психолога “који лијечи живце и душу”, и објаснио му шта ме је снашло. Он је убрзо дошао и донио ињекције за које је рекао да представљају “коктел” лијекова за ублажавање болова. Одмах ми је дао једну ињекцију и обећао да ће доћи поново навече, да би ми дао још једну. Најважније ми је да строго мирујем, рекао је, и сугерисао да би требао да бар неколико дана примам по једну ињекцију, ујутро и увече. Разговор са доктором и дјеловање ињекција донекле су ми ублажили болове, али је десна нога и даље остала згрчена у куку и у кољену. Сложили смо се да, за сада, нема потребе да идем у болницу, јер је мој пријатељ доктор претпостављао да је у питању пригњечење неког од живаца, због чега ми је потребно само мировање и ублажавање болова. Кад болови престану, сугерисао ми је доктор, требао бих да одем код специјалисте за неурохирургију и да снимим кичму. Најбоље је да то буде магнетна резонанца.

Мој пријатељ доктор је долазио три дана, ујутро и увече, и давао ми ињекције. Чинило ми се да су болови били подношљивији него првог дана, што нас је све охрабривало, или сам се и ја већ навикавао да живим са болом. Зато је доктор сугерисао да пронађемо неку медицинску сестру, која би наставила да ми даје ињекције два пута дневно, јер више нема потребе да он долази. При томе је важно да и даље строго мирујем. Супруга и ја смо одлучили да замолимо нашу комшиницу, која је радила у Дому здравља као лаборант. Комшиница је пристала да ми даје ињекције, без обзира на то што јој то није примарно занимање. Долазила је свакога дана, ујутро, прије одласка на посао, и увече.

Трајало је то десетак дана. Комшиница ми је давала ињекције а ја сам већи дио дана лежао на поду, онако како ми је мој пријатељ, доктор, савјетовао. Чинило ми се да су болови полако престајали, па сам често и устајао, покушавајући да лагано шетам по соби. Из дана у дан све се понављало, па ми је полако прелазило и у досаду. Супруга је често са кћеркама одлазила у шетњу, у посјете родбини и пријатељима или у село. Ја сам за то вријеме остајао код куће, често нервозан и незадовољан, не само због болова, него и због тога што сам углавном био сам. Срећна околност била је та да су се у то вријеме одржавали припремни турнири и Европско првенство у кошарци, у Шпанији, па сам доста времена проводио гледајући занимљиве утакмице. Бар на кратко сам заборављао на самоћу и на болове, гледајући утакмице у којима су бриљирали кошаркаши Русије, Шпаније, Литваније и Грчке. Кошаркаши Србије се, нажалост, нису нарочито прославили.

Како је вријеме пролазило, нервоза се полако појачавала и захватала све чланове породице. Мојој супрузи и кћеркама је било жао што ме гледају како се свакодневно “вучем” по поду дневне собе, што стискам зубе при сваком већем напору, и што не излазим из стана већ трећу недјељу. Посјете родбине и пријатеља су већ почеле да се претварају у малу “ноћну мору”, јер је свако од њих имао “рјешење” за моје проблеме и “знао” је шта би он урадио да је, “не дај Боже”, којим случајем, на мом мјесту. И моја супруга, која је, оптерећена мојим стањем, тражила савјете од оних који су и сами имали “слично искуство”, износила је заједничке приједлоге: Кинески доктори рјешавају проблем уклијештених живаца и акупунктуром и масажама, постоји човјек у једном мјесту код Београда који намјешта кичму, има један човјек који лијечи ишијас и проблеме са кичмом…

Неколико дана сам успијевао да се одбраним од примјене свих рецепата и терапија које су ми нуђене, али сам, на крају, ипак, попустио. Ако ни због чега другог, оно бар ради мира у кући… Јер, већ сам био проглашаван и тврдоглавим, и недоказним, па и неодговорним човјеком, који никога неће да слуша. “Ниси ти џаба ован у хороскопу”, говорили су неки. А ради се, кажу, о “провјереним рецептима”.

Послушао сам неке од многобројних приједлога: да пођем код једне Кинескиње која масажама “лијечи све болести”, да одем у једно насеље код Београда “код човјека који је лијечио многе спортисте…”, или да потражим “човјека из једног села у Хрватској”, који масажама и љековитим уљима лијечи кичму. Без обзира на то што нисам вјеровао да се на такав начин не могу излијечити (можда ми се само могу умањити болови) неколико пута сам одлазио на “терапије” које су ови људи пружали. Ако ништа друго, покушавао сам да бар нешто урадим за себе, а истовремено, испоштовао сам и савјете оних који су се трудили да ми помогну. Кад год би ме неко питао како ми је, ја бих говорио да је мало боље. Тако је и изгледало… Или ми се, бар, чинило.

Сјећам се како је једном Кинескиња, масирајући ме и стављајући ми некакве чаше на леђа, примијетила да су ми мишићи јако слаби и да цијела моја мускулатура показује да сам јако запоставио физичке активности, вјежбање и рекреацију. Питала ме је чиме се бавим, јесам ли можда професор, а кад сам одговорио потврдно, питала је, је ли “ма-матике”. Рекао сам да је моја област статистика и да је уско повезана са математиком, Она се насмијала и рекла “да се то види на мени”. Онда је констатовала: “И ја знам да је тридесет и пет подијељено са седам једнако пет, али не знам да објасним зашто… А Ви то знате.” И данас, кад размишљам о тим тренуцима, помислим да је она била у праву и да ништа не треба учити напамет, него да за све треба тражити логику и објашњење.

Сјећам се да је “човјек из једног насеља код Београда”, који је лијечио многе спортисте, констатовао да распон моје десне руке и лијеве ноге не одговара распону лијеве руке и десне ноге.  Због тога се трудио да све то “намјести” и да “избалансира”, као што се ради оптика на систему управљања на аутомобилу. Док сам стајао “у ставу мирно”, уочио је да сам се мало “нагео” на десну страну. Изненада ме је стопалом десне ноге ударио у предио између кичме и десног кука, говорећи да ће “сада све бити у реду”. Ни данас ми није јасно да ли је то било “паметно”.

“Човјек из једног села у Хрватској”, који масажама и љековитим уљима лијечи кичму, трудио се да ми релаксира и учини проходнијим спинални канал, како би се постепено ослобађали уклијештени живци. Показао ми је и вјежбе које је требало да радим, како би се активирали живци који су много ослабили. Сатима сам код куће лежао на леђима са облозима који су били натопљени љековитим уљима. Колико год сам могао, трудио сам се да вјежбама јачам мишиће леђа, стомака и ногу, водећи рачуна да што мање оптерећујем кичму. Пио сам Б комплекс витамин, а по потреби и Парацетамол.

Понекад сам са супругом излазио и у шетњу по оближњем парку, без обзира на то што ме је непрестано “затезало” дуж цијеле десне ноге. Понекад сам осјећао да ми стопало некако “пада”, чак и дио ноге, све испод кољена. Мислио сам да је то све због ишијаса и непрестаног трњења ноге. Пожалио сам се мом доктору, који ми је одмах предложио да што прије снимим кичму магнетном резонанцом, како би се утврдио стварни проблем. Заказао ми је дводневни боравак у болници, на Одјељењу неуропсихијатрије, да би се што прије организовало снимање кичме. 

 

  1. Дијагноза

Снимак је показао да постоји изражена дискус хернија на леђном дијелу кичме, између четвртог и петог пршљена. Због притиска диска, приклијештен ми је живац Перонеус (који полази из кичме и преко десног кука дуж бутине иде све до кољена, а онда се цјеваницом спушта до стопала гдје се рачва и завршава на прстима). Посљедица притиска је слабљење и оштећење живца, атрофија мишића десне ноге, смањена контрола кољена и падање стопала. Разочаран, помислио сам да више никад нећу моћи да потрчим, да ће мој ход бити отежан и да ће ми ускоро бити потребан штап. 

Разочарани су били и сви у мојој породици, као и мој доктор, без обзира на то што сам покушавао да све посљедице максимално ублажим. Саветовао ми је да закажем преглед код неурохирурга, који је с времена на вријеме долазио у Болницу у Брчком, на Одјељење неурологије. Послушао сам га и већ сутрадан сам отишао на поменуто одјељење и сазнао да неурохирург из Новог Сада долази посљедњег четвртка у септембру, односно за неколико дана. Са нестрпљењем сам очекивао долазак доктора, јер су ми многи већ сугерисали да је потребна, па чак и неизбјежна, операција и да ће ми то и доктор сигурно предложити. Неки су ме чак и “плашили” тиме да тај доктор одмах сугерише операцију као рјешење, чак и за лакше повреде кичме. Нисам се плашио операције, али сам се, ипак, потајно надао да то не мора да буде прва опција коју ће ми доктор предложити.

Дошао сам на Одјељење неурологије и у чекаоници затекао тридесетак људи који су чекали на преглед. Међу њима је било оних који су оперисани, па су дошли на контролу, као и оних који су, попут мене, први пут код доктора због различитих проблема са кичмом. Већина их је стајала, док су само они са тежим повредама могли да сједну на столице. Стајао сам и чекао више од сат времена. Терет тијела сам пребацивао са једне на другу ногу, јер је стајање најтежи положај и највише ми је сметало. Кад више нисам могао да издржим, замолио сам медицинску сестру да ме пусти у једну од сусједних соба и да сједнем, јер се чекање одужило.

Кад ме је сестра позвала у ординацију, доктор је већ листао моју документацију. Погледао ме је и рекао, без увијања: “Да сте ми дошли одмах кад сте се повриједили, ја бих Вас већ оперисао. Ово није добро.” Након тих ријечи питао ме је како се све то десило, како се сад осјећам и гдје ме боли. Кратко сам му објаснио како сам повриједио кичму, а да ме још увијек боли у десном куку и у кољену и да не могу да стојим на пети десне ноге, да ми десно стопало пада, а да ми десно кољено “некако виси”. Тражио је да објема ногама станем на прсте и на пете. Са лијевом ногом није био проблема, али нисам могао да стојим на прстима и на пети десне ноге. Након тога предложио ми је да, у благом раскорачном ставу, покушам да се сагнем према патосу. Лагано сам се сагео и врховима прстију скоро додирнуо патос…

Питао ме је да ли користим некакве таблете, да ли сам нешто радио да бих олакшао болове, да ли сам покушаваао да вјежбам. Објаснио сам му да редовно пијем Волтарен или Бруфен, да сам био на различитим масажама, да болна мјеста мажем љековитим уљима, кремама и геловима за спортске повреде и да помало вјежбам. Тад је доктор, на моје изненађење, рекао: “Онда нећемо предлагати операцију. Наставите тако и наредних дана, па ћемо видјети. Изгледа да је и Бог већ доста урадио…” Још је рекао да стопало које је пало нико не може да вратити, и да у томе ни операција не би помогла. То највише зависи од мене самога, од моје дисциплине, вјежбања, практиковања заштитних положаја и алтернативних начина лијечења. Објаснио ми је које вјежбе би требало да радим и даље, а које ми он не би препоручио. Предложио ми је физикалне терапије и бању као могуће начине за поправљање општег стања. На крају је рекао да операција представља крајњу опцију, тек ако дође до застоја или отежаног вршења основних физиолошких потреба. На крају је предложио да, након три мјесеца, дођем на контролу. Захавалио сам се доктору на свему и помијешаних осјећања напустио ординацију. Излазећи из Болнице пребирао сам по глави, враћао сваку докторову ријеч и схватио како је погрешно мишљење да је свим хирурзима нож прва и једина опција…

 

  1. Борба за опоравак

Тад сам схватио да много тога зависи од мене самога, да ће мој опоравак трајати дуго и да ће тећи јако споро. За све то је потребна ментална снага и чврста воља, вјеровање да ће на крају све да буде добро и, што је најважније, упорност у истрајавању да се носим са свим мукама које су ме снашле. Уз све то, потребна је Божија воља и вјера да нећу бити напуштен у тој борби. Зато сам са породицом отишао у Манастир Светог Архангела Гаврила у Горњем Магнојевићу, гдје нам је свештеник очитао молитву за здравље. Сјећам се да сам, чекајући да свештеник заврши започето крштење једног дјетета, морао да сједим, јер нисам могао да стојим због трњења цијеле десне ноге. Након што нам је очитана молитва, кратко само разговарали са монахињама манастира, а затим смо отишли у Манастир Свете Тројице у Тавни. Док нам је читана молитва за здравље, био сам згрчен од болова и погурен скоро до земље. Након молитве, дуго сам разговарао са духовником манастира. Схватио сам да само чврста вјера у Бога може да ми да снагу да све ово издржим. Уз Божију вољу, моја упорност и позитиван став према животу помоћи ће ми да мијењам и животне навике како бих могао да се надам потпуном оздрављењу. Све ово што ме је снашло није никаква Божија казна, него само једно велико искушење које морам да издржим да бих што лакше носио терет живота који ми је намијењен. Некако сам осјећао да ћу успјети у тој борби…

Одлучио сам да што прије резервишем мјесто у Бањи Ковиљачи, коју су многи предлагали као најбољу за лијечење повреда и болести кичменог стуба, кољена и зглобова. Средином октобра супруга и ја отишли смо у Бању и тамо провели петнаест дана. Докторка која ме је примила одмах ми је предложила програм који је укључивао четири терапије: пелоид односно љекивито блато, термоминералну воду, инферентне струје и кинезитерапију. Свака од наведених терапија је, на свој начин, доприносила смањењу болова и већој и лакшој покретљивости моје десне ноге. 

У оквиру кинезитерапије најприје сам научио заштитне положаје које је требало да практикујем приликом лијегања и устајања, сагињања и сједања, као и положаје приликом везивања обуће и подизања терета. Након тога одређене су и вјежбе које је требало да радим свакодневно, ујутро и увече. Вјежбе које су ми одређене радио сам не само у вријеме терапије, него и док сам боравио у соби. Један млади терапеут ми је свакодневно, више од пола сата, упорно покушавао да “оживи” стопало десне ноге, вртећи га кружно у једну и у другу страну, и покрећући га “горе, доле”. Након тога сам по двадесетак минута ходао по кориту које ми је помагало да подижем стопало и да га одвајам од патоса. Остале вјежбе су требале да ми јачају мишиће врата, леђа и стомака, као и мишиће ногу. 

Болови су се смањивали, лакше сам се кретао, могао сам дуже да шетам, али су проблеми са кољеном које сам тешко контролисао и стопалом које је само падало и даље остали. Боравак у Бањи није ми омогућио само прописане физикалне терапије, него и сасвим другачији “режим” живота и исхране, свакодневну физичку активност, вјежбање и шетње на чистом ваздуху. Зато сам одлучио да, све што сам “научио” у Бањи, практикујем и код куће и да потпуно промијеним досадашњи начин живота. Вјеровао сам да на тај начин најбоље могу да помогнем и себи и својој породици.

Придржавао сам се заштитних положаја, водио сам рачуна о томе да доручак, ручак и вечера буду у приближно исто вријеме, вјежбао сам ујутро и увече, и шетао скоро свакога дана. Направио сам корито у коме сам свакодневно стајао најмање по пола сата, стајао уз зид ослањајући се наизмјенично на прсте и на пете. Вјежбао сам са оклагијом, са каишем, и са теговима. Кад год сам сједио, читао или гледао телевизију, затезао сам прсте једне и друге ноге, правио кружне покрете, привлачио кољена ка лицу… Можда сам у томе и претјеривао, јер ме је супруга понекад и критиковала, говорећи да не може да схвати како могу да будем толико упоран, како ми то не смета, чудила се како ми то не досади. Често сам, сједећи на фотељи, каишем затезао стопала, привлачио прсте десне ноге ка себи, држао их у том положају по неколико минута, све у покушају да што прије ојачам мишиће и почнем да враћам стопало. Осјећао сам да има напретка, да ми се уклијештени живац полако ослобађа и да се активира…

Без обзира на то што сам био свјестан тежине посљедица моје повреде, свакога дана постајао сам све већи оптимиста да ћу успјети и да ћу се потпуно опоравити. Радовали су се сви у мојој породици, а поготово мој тата који је ме је, сваки пут кад сам одлазио у село, питао како сам, је ли ми боље. Говорио је да се свакога дана моли Богу да, док је још жив, запамти да потпуно оздравим. Мјесеци су пролазили, а ја сам настављао своју борбу. 

Након три мјесеца откад сам се вратио из бање, пошао сам на физикалне терапије у Дом здравља. Програм је био сличан ономе у бањи, изузев љековитог блата и термоминералне воде. Користио сам: инферентне струје, магнет и ласер. Свакога дана, након одржаних часова или испита на Факултету, одлазио сам на терапије, које су трајале десетак дана. Практиковао сам заштитне положаје, редовно сам шетао, вјежбао, избјегавао теже послове и водио рачуна о томе да ознојен не боравим у хладим просторијама. Трудио сам се да све то постане и моја животна навика. 

Да би мој опоравак био бржи и успјешнији, поново сам, у мају 2008. године отишао у Бању Ковиљачу. Љекари и физиотерапеути су већ знали моје проблеме, тако да су ми наставили сличне терапије, као и приликом ранијег боравка. Користио сам: љековито блато, термоминералну воду, инферентне струје и ласер. Нисам ишао на кинезитерапију, али сам свакога дана, ујутро и увече, редовно вјежбао све оно што сам раније научио. Полако сам се ослањао и на прсте и на пете десне ноге, а могао сам лагано да радим и вјежбе које приликом првог боравка у Бањи нисам могао. Физиотерапеут више није морао да ми помаже оживљавајући стопало моје десне ноге. Био сам задовољан напретком и мој оптимизам је свакога дана био све већи. Задовољни су били и моји љекари који су ме водили у Бањи. Мој примјер су наводили и другим пацијентима, увјеравајући их да се у сличним ситуацијама може много тога урадити, за шта је потребна вјера у оздрављење, јака воља, упорност и дисциплина у животу.

 

  1. Поново на ногама

Година дана од повреде је прошла. Болови су потпуно престали. Много лакше сам ходао и лагано се ослањао на стопало десне ноге. Радио сам лакше послове у селу, избјегавајући већи терет и водећи рачуна о томе да не начиним некакав нагли покрет који би ме могао повриједити. Водио сам рачуна о томе како треба да сједам и лијежем и како да устајем, како треба да чучнем умјесто да се сагињем, да не смијем да трчим или да скачем… Још нисам могао да стојим на прстима и на петама десне ноге, али сам вјеровао да ће се ускоро и то десити. 

Понекад ми се дешавало и да начиним неку грешку: Супруга и ја смо вољели да шетамо и по хладном времену. Како год да смо били обучени, дешавало се да се ознојимо по леђима и по ногама и да тако ознојени, дуже или краће вријеме, завирујемо у излоге или стојимо у граду разговарајући са пријатељима и познаницима које смо сретали. Некад сам био принуђен да дуже вријеме боравим у хладној просторији или да из топле просторије, загријан, изађем напоље на јаку хладноћу. Често сам био принуђен да носим тешке ствари само у једној руци, заузимајући неправилан положаја тијела.  Након таквих грешака сам редовно осјећао болове у леђима и лагано трњење десне ноге. Али, ни у таквим ситуацијама нисам очајавао, него сам упорно настављао да вјежбам, и да болна мјеста масирам различитим геловима и кремама. Понекад сам морао да попијем Парацетамол, Бруфен или Волтарен…

Вријеме је пролазило, а ја сам се све чвршће и сигурније ослањао и на десну ногу. Контролисао сам десно кољено, а све дуже сам могао да стојим и на прстима и на петама. Свакодневно стајање уз зид, ходање по кориту и упорно затезање стопала, омогућили су ми да полако ходам на прстима и на петама обје ноге. Нисам крио своје одушевљење и врло често сам својој породици и пријатељима показивао како могу да се сагнем “до земље” и да нормално ходам као и прије повреде. Радовао се и мој “доктор за живце и душу”, храбрећи ме да тако наставим и даље. Савјетовао ми је да, кад будем могао, одем на контролу код неурохирурга и да поново снимим леђа магнетном резонанцом, па да видимо каква је разлика у односу на претходно стање. 

Тата је сваки пут захваљивао Богу што ми је помогао да оздравим и молио ме да се што боље чувам, да се нешто слично не би поновило. Са олакшањем је посматрао како нормално ходам и како без проблема косим траву у дворишту. Кад је, пред смрт, и сам ослабио и све теже ходао, захваљивао је и Богу и мени што сам могао да га изводим напоље и да уз моју помоћ прошета “бар до капије”. Доживио је и запамтио да сам оздравио, што је била његова велика жеља.

Након непуне двије године упорне борбе, могао сам рећи да сам великим дијелом санирао проблем који ми је створила дискус хернија. Једина видљива посљедица моје повреде је та што су мишићи десне ноге слабији и што ми је десна нога нешто тања од лијеве, али ми то не ствара никакве проблеме. Неурохирург из Новог Сада више није долазио у Болницу у Брчком, тако да ни ја нисам ишао на контролу, нити сам поново снимао кичму магнетном резонанцом. Можда сам помало и неодговоран у том погледу, али сам сматрао да ми то још није потребно.

И дан данас, дванаест година након повреде, држим се старих навика: практикујем заштитне положаје, свакодневно вјежбам, не претјерујем са физичким радом и дисциплинован сам у погледу исхране и спавања. Убијеђен сам да ме је искушење пред које ме је Бог ставио ојачало, и ментално и физички, а у мојој души појачало вјеру у Бога и увјерење да свако од нас самоме себи може много помоћи. И даље се трудим да промијеним оно што могу, али и да истрпим оно што не могу да мијењам. Сваки мој нови одлазак у манастире је у знаку велике захвалности Богу на свему што нам даје. 

Живот јесте борба, али је и човјек “за муку створен…”