Култура лупетања

др Слободан Антонић

 

У Речнику синонима, Павла Ћосића, једна од најдужих одредница је лупетати – у смислу: „говорити којешта“ (305). Бројност и богатство истозначница за овај глагол показује, заправо, колико наш свет презире када се нешто прича напамет, без провере или без ослонца у стварности.

Но, између тих, на први поглед, синонима („трућати“, „наклапати“, „млатити“, „дромбуљати“, „будаласати“ итд), ипак би се могла направити и разлика. „Лупетање“ није тек свако „трабуњање“ – неутемељно причање о нечему што се не зна. Оно је такво „вербално произвођење буке“ којим се, заправо, жели скренути пажња на себе, било као као обавештеног, било као духовитог, паметног итд.

О лупетању Хари Франкфурт написао је читаву студију (код нас преведену, непотребно вулгарно, као: О просеравању), следећи једну ранију књигу Макса Блека. По Фракнфурту, као и по Блеку, особу која лупета (тзв. лупèтало; Речник МС, III, 247) заправо не занима истина, чак не ни пуко извртање истине. Њега занима једино остављање утиска на слушаоца или читаоца. Циљ је, дакле, допадљивост, самореклама, самопрепоручивање лупèтала – без икакве одговорности за речено или написано.

Са појавом твитера лупетање је добило на замаху, а наши грађанисти су брзо постали прави шампиони у томе. Рецимо, када Динко Грухоњић каже: „Да се не заваравамо: већинска Србија је масовно прочетничка, пронедићевска, а богами и прољотићевска“, ту налазимо све карактеристике овог феномена. 

Најпре, види се изношење тврдње без икаквог ослонца у стварности. Где је то и када утврђено да је већина грађана Србије прочетнички, пронедићевски и прољотићевски оријентисана? Таквог истраживања нема, а и једноставном логиком можемо доћи до закључка да је та тврдња неистинита. 

Наиме, већина у Србији, као и већина грађана у било којој земљи, нема некакву одређену идеологију, неко конкретно идеолошко становиште. Обичан човек, наиме, има разне социјалне, политичке или историјске идеје, често конфузне, противречне и непостојане, али тврдити да је већина оријентисана „социјалистички“, „либерално“, „фашистички“ или какогод, просто је неистина. Још смешније је тврдити да данашњом „већинском Србијом“ владају идеологије од пре шездесет и више година!

Но циљ Грухоњићеве тврдње и није се тицао утврђивања истине о идеолошким усмерењима грађана Србије. Не, његов циљ је био изрицање негативних вредносних судова о Србима, како би сам говорник, у контрасту спрам тог, могао истаћи своју идеолошку надмоћност: „они су зли националисти и фашисти, док сам ја исправни левичар и европејац“. А из те идеолошке супериорности над профашистичким народом, следи, наравно, и патерналистичко право „нас, идеолошки исправних“ да њиме управљамо. 

Иако изнета тврдња о профашистичким Србима не почива на истини, те је она просто клевета, занимљиво је да Грухоњић нема, нити ће сносити било какву одговорност за изношење те ружне лажи. Њега, рецимо, ниједан колега с Филозофског факултета у Новом Саду, на коме доцент др Грухоњић студентима предаје новинарство, неће рећи: „Ама Динко, како си, забога, могао да напишеш онакву неистину“? То је зато што се сматра да је то само твитер; то ионако није нешто озбиљно; то је више забава.

Али то је сада већ постало читава култура неодговорног изрицања којештарија, која некада иде до правог егзибиционизма. Када Сргеј Трифуновић, на пример, напише: „Боже, колико нас је јалови Коштуница изјебао… ја не верујем. Опростите ми, враћам филм уз ракију с кумом који је чак био његов члан… колико нас је то говедо изјебало. Унаказило“ – онда се, тим вулгарним вређањем, жели на себе скренути додатна пажња једном  огољеном бестидношћу. 

Али, бестидношћу која је, наравно, клајнербургерски безбедна. Наиме, Трифуновић овакве гадости пише за човека за кога се зна да је господин, односно за ког је он сам свестан да га неће ни тужити, нити сачекати како би му „објаснио пар ствари“. Злоупотребљавајући туђу пристојност, дакле, остајући заштићен у мехуру твитерашке „слободе говора“, лупèтало пушта језику на вољу и егзибиционистички се препоручује публици очекујући аплауз за показано вербално насиље, односно за дрскост и простоту.

Али, далеко од тога да је само твитер место лупетања. Тога има посвуда, па, рецимо, и у Билтену овогодишњег Стеријиног позорја. У њему драматуршкиња и глумица Ведрана Божиновић говори о „нама“ – грађанима Србије – „који  смо двадесет  година најбруталније  и најкрволочније истребљивали све другачије“ (стр. 8).

Двадесет година? Најкрволочније? Истребљивали? Све другачије? Ништа у овој реченици, заправо, није тачно. Буквално, ниједна реч није истинита. Но, ова изјава и није дата с идејом да се изрекне истина. Она је исказана с намером да се истакне сопствена радикалност у самоосуди. Њена функција, дакле, није епистемичка, већ лично егзибиционистичка, идеолошки саморекламерска и политички самопрепоручивачка. И наравно да ће у нашој аутошовинистичкој кулутри, посебно хегемоној у престоничким културним установама, Ведрана Божиновић, после ове самодекларације идејно-политичке исправности, бити запажена.   

Некада је, опет, јасно да наш европејац, као интелигентан или образован човек, не може баш дословно мислити оно што каже или напише, него да је то тек згодно претеривање, будалесање штоса ради. Рецимо, када Теофил Панчић у својој колумни каже „нема те грдобе и ужаса у Европи, а и шире, иза које овако или онако не стоји Кремљ“, онда је сваки наклоњени читалац уверен да Панчић ипак то не мисли озбиљно. Јер, само опасан лудак би заиста сматрао да се целокупни космос негативности („све грдобе и ужаси у свету“) може објаснити деловањем тек једног колективног актера („Јевреји“, „масони“, „рептили“, „Кремљ“…). 

Теофил Панчић, међутим, није ни лудак, ни социопата. Он зна да то што је написао није и не може бити истина. Али, он ипак не може да одоли искушењу а да не лупета. Јер, то претеривање је „духовито“, то се његовој публици допада, а све то је стога што се, једноставно, не може претерати у оцрњивању српских националиста и њихових савезника.   

Постоји још једно правило везано за културу лупетања. Што је лупèтало анонимније, односно што је већи контраст између његове безначајности и амбиције „да се постане неко“, тим је лупетање безобразније, и тим више има мање везе с истином. 

Карактеристични пример је извесни Милутин Млађеновић, колумниста портала Београд 24. Ево неких његових умотворина:

„Од 7 милијарди људи колико тренуно гамиже овом планетом, 6 милијарди је рођено с умним капацитетима мањим но што их има кишна глиста. Од 100% геј особа на свету, једва да има 3% њих који су интелектом инфериорни. Коначно решење наше цивилицације је: да се удео геј особа драстично повећа“ 

„Знате ли, да само 0,02% људи на свету комуницирају ћириличним писмом? (мој коментар: наведени број је 130 пута мањи од стварног! – С. А).  Ми ћемо да пишемо латиницом, а ви тутумраци ћирилизујте се колико вам драго“. 

„У Србији има највише 5% аутентичних верника. Сви остали су битанге, обер лажови, фолиранти, лопине и неопевани бедници“. 

Умно заосталих у Србији има 99%“.

„Србија је постала једна од најлудачких ИДИОТ држава/друштава света“. 

„И онда се неки давждењак из Србје пита, шта хоће та Америка од нас? Хоће знање, хоће напредак, хоће научна достигнућа. А шта хоће Србија? Да буде довека балканска циган-махала, и то јој баш иде као по лоју!“ 

Дакле, идеја анонимног лупèтала  је: што веће лупетање – то већа пажња. А из повећане праћености ће, вероватно, на крају проистећи и толико жељена популарност.

И још једна опаска. Говоре којешта и они на власти. Али то је некако више дебилисање: „говорење глупости у циљу контроле штете“.

Ево пар примера:     

„То што је Русија забранила увоз меса из Србије не значи да је то месо лоше, већ само да није довољно квалитетно“ (?!).

„Вода у Борчи и Котежу исправна, али превентивно да се не користи“.

„Утисак да (у Београду) има више комараца него раније (јер се није запрашивало на време – С. А) субјективни је осећај“ (свако ко је другу половину јуна провео у Београду може само да побесни на такву изјаву – С. А).

На крају ћу да наведем још неколико грађанистичких умотворина, без потребе да их нарочито коментаришем. 

Иван Виденовић: „Ћирилица је постала писмо мржње. Већина увреда, псовки и претњи на мрежама долазе писане ћирилицом“. 

Никола Крстић: Ложимо се на то што ћирилицу нико осим нас не може да разуме. Када крену да ти пишу на ћирилици, ти само одговарај: `No speak rusky, no speak rusky`“. 

Бранислав Михаљев: „Апсолутно је правило да кад нешто пише ћирилицом, то су најобичније фашистичке баљезгарије“. 

Слободан Георгиев: „ЕУ је за разлику од СРБ антифашистичка творевина“.

Снежана Чонградин: „Жртве националистичких пропаганди имају трајне последице на мозгу“.

Весна Песић: „Ја предлазем да организујемо колективно исељење из ове земље. Карту на сто и плански да је напустимо“. 

Бобана Мацановић: „Нико не може да ме убеди да у земљи с два милиона мушкарацаимате 37 силовања годишње” (а колико би требало да буде? – С. А)

Маркс 21: Менструација представља озбиљно политичко питање

         Зар заиста мора да победи култура лупетања

 

Овде пренето са сајта: ИСКРА 07.07.2019.

Култура лупетања