Књиге + награде = политички проблем

  Пише: Душко М. Петровић

 

Чланови жирија 64. Међународног београдског сајма књига били су: Јасмина Нинков, Миљурко Вукадиновић, проф. др Зорана Опачић и Марина Вулићевић, а председник им је био проф. др Драган Симеуновић. Одлуке сајамског жирија поздрављене су аплаузом, па су се награђени издавачи радовали, а ненаграђени по ко зна који пут обећавали себи да ће следеће године… овако или онако.

Требало би веровати и у искреност радовања, и у искреност обећања која човек изневерених очекивања даје себи, али је тешко, заиста тешко поверовати у искреност чланова жирија – свих или само неких(?), а нарочито у искреност председника Симеуновића.

Награда „Најбољи издавач из дијаспоре 2019“ је, поред једног из САД, уручена 24. октобра и издавачу са Цетиња, и издавачу из Бање Луке, а ту се, верујте, немамо чему радовати.

Кад је 2017. године награду „Најбољи издавач из дијаспоре“ добила Академија наука и умјетности Републике Српске (за први том Енциклопедије Републике Српске) Управи Београдског сајма је стигло писмо из Републике Српске у којем их моле да на њих не гледају као на дијаспору, јер Република Српска то није, те је предложено да то убудуће буде награда „Најбољи издавач дијаспоре и региона“

Писмо Управи сајма стигло је и до жирија, али је с обе адресе остало без писаног одговора, а председник жирија је (сведочим), на подсећање да Влада Србије у Министарству спољних послова има Управу за сарадњу са дијаспором и Србима у региону, рекао да неки чланови жирија баш инсистирају да награда на Сајму књига и даље буде: за „издавача из дијаспоре“.  

Како је и наредне године (2018) жири одлучио да „Најбољи издавач из дијаспоре“ поново буде Академија наука и умјетности Републике Српске, ја сам у часопису „Жрнов“ објавио (јануара 2019) текст под насловом „Коме је данас Бања Лука дијаспора, сутра ће му бити и Краљево, Ниш…“ подсећајући да Срби нису у Републику Српску дошли из Србије, као што су дошли у Минхен, Беч, Париз, Монтреал, Чикаго… Наравно да верујем да Академија наука и умјетности Републике Српске заслужује да за своја одлична издања добије висока признања на сваком сајму књига, па и на овом београдском, али не могу да прихватим да је Бања Лука дијаспора! Они којима је данас Бања Лука дијаспора, којима је данас Цетиње дијаспора сутра ће казати да им је и Призрен дијаспора, а с таквом памећу не би требало да се зачуде ако им ускоро и Краљево, и Ниш, и све ближи и ближи градови почну полако клизити у дијаспору.

Нисам веровао да је редовни професор на Факултету политичких наука у Београду, проф. др Симеуновић, само због тих награда датих Академији у Бањој Луци изабран за њиховог иностраног члана, па чак ни да су му, уз научне разлоге, и те награде помогле да се домогне чланства у Академији Српске, али сам зато верујем да нема скоро никог ко та два догађаја није одмах довео у везу.

Одлука жирија да се и ове године награда „Најбољи издавач из дијаспоре“ уручи издавачу из Бање Луке (Задужбина „Петар Кочић“) и издавачу са Цетиња („Светигора“) јасно казује да је то чврст став академика Симеуновића и чланова његовог жирија, те да је проблем српске (не)дијаспоре постао политички проблем данас и овде, проблем о којем би требало да се Управни одбор Београдског сајма књига огласи – не само на нивоу питања могу ли људи тог уверења одлучивати у жирију кога именује Управни одбор Београдског сајма књига, него и на нивоу (не)сагласности са Владом Републике Србије којој су Срби из Републике Српске и Црне Горе: Срби из региона, дакле, не из дијаспоре.

Чланови Управног одбора Београдског сајма књига су: Душан Ковачевић, председник, Данка Селић, Андрија Бојанић, Гордана Предић и Сања Милић, чланови.

 

У Београду 25. октобра 2019.