Датум објављивања: 14.04.2020

Лара Дорин: ДА ЛИ УМЕТНИЦИ ТРЕБА ДА СЕ БАВЕ ПОЛИТИКОМ?

Пратим прилично дуго рад једне младе и  талентоване глумице чије су уметничке могућности велике и очигледне, као и њен правдољубиви и бунтовнички дух. Све то неминовно води у активизам  и у реаговање на  сва политичка и  социјална  превирања која постоје у земљи, па примећујем да полако пада сенка на њено стваралаштво, а све више примат преузима активизам и страна на којој стоји. Зато се логично поставља питање да ли уметници треба да се баве политиком? Ту одговор не може бити једноставан,  одговар са Да или Не, већ „ зашто Да и зашто Не“.

Зашто НЕ ?

Уметник припада народу, припада свима, када се јавно позиционира стаје на једну страну и аутоматски губи своју публику, губи неистомишљенике, ствара непријатеље себи али и својој уметности. Дело уметника треба да говори уместо њега и уметник мора да се бори кроз своје дело и делом да указује на све неправде и проблеме које постоје у друштву и на тај начин да мења мисао, да мења човека и свет.  Дело уметника колико се бави правдом толико треба да се бави и неправдом,  без заузимања стране и јасног упирања прстом. На крају остаје само човек који има неко мишљење, а све што је створено, стварано, за шта је уметник рођен остаје у сенци његовог активизма. Сведоци смо да су велики писци, велики глумци, сликари, омражени зато што су у неком тренутку  заузели стану. Прихватило их је једно време, друго време их је одбацило, убили  су својим активизмом своје дело.  Дело све може да преживи и сваку поруку да пренесе кроз све системе, ако се са уметничког  аспекта посматра окружење. Стајањем у епицентру збивања кроз лично ангажовање,  како се мењају системи мења се и однос према ствараоцу, па  бива хваљен или бива одбачен. Закључак је да је политички активизам зло које  нарушава основну побуду уметности да учи, култивише, храни душу и мисао, води и усмерева кроз поруке које припадају свакоме.

Зашто и на који начин ДА

Човек како расте и духовно стасава мења се и  култивише кроз садржаје који шаљу поруку, једноставно социјализује се и полако припрема за живот у друштву или  систему у ком јесте.  Последња ставка на том путу социјализације јесте креација. Креација није за свакога. Креација је за оне који стварају нова дела, нове мисли, достигнућа, нове стазе, путеве, креација је за оне који отварају врата,  који воде и тако читаво друштво вуку напред и помажу човеку да спозна све замке у којима живи, да спозна оквире свог система и да ли су ти оквири  решетке, зидови или  врата. У том свету креације живе и уметници. Што значи да су уметници ти који могу нешто да промени; уметници су последња ставка у социјализацији и култивисању човека, што значи да су и способни да шире видике и руше границе система. А то значи да је уметник обавезан да реагује. Он је обавезан  да уложи свој мисаони и духовни потенцијал, углед који има у друштву да оствари утицај и своју правдољубивост искористи да укаже на све проблеме. То може бити и политичко ангажовање ако је неминовно,  и ако је то једини начин да директно делује у нечему што није игра у песку. Када би уметник  пустио само своје дело да говори , дело би опет долазило до оних који му иду у сусрет, као што позориште има своју публику која му је верна и не мора да буде сазивана. Али ако уметник изађе из своје зоне комфора то је као да покупи своје играчке и напусти своју удобност да би створио ново, можда и боље, место за игру. А то је ризик, али и пут. То је пружена рука која може да се прихвати, или то је та снага која друштво помера напред  и није статичност већ је борба која носи ризик, па и такав ризик да све што уметник  јесте падне у сенку његове борбе за боље сутра.