Датум објављивања: 30.03.2020

Лара Дорин: Егзибиционизам у уметности превара или средство на путу до циља

Како направити разлику између уметности и егзибиционизма? Права уметност је аутентична, такође дарована и по томе другачија, утолико и вреднија од егзибиционизма. Уметност акценат не ставља на привлачење пажње шокирањем, већ на стварање, на дело које привлачи пажњу, а потом преноси поруку ванредне способности која се уклапа у таленат, рад, знање, виши смисао, стремљење, разумевање.

– Егзибиционизам првенствено шокира, затим подразумева перверзно уживања у неразумевању?
– Егзибиционизам је дете егоцентричности. Бити упадљив, примећен због скандализовања не због грандиозности дела. Права уметност оплемењује, учи, образује, води, усмерава и кроз естетику ружног.
– Егзибиционизам настаје где уметност престаје.
– Егзибиционизам подразумева мањак идеја и талента.
– Егзибиционизам говори о манама ствараоца. Уметност говори о манама и врлинама.
– Бити ухваћен у замку егзибиционизма, значи чекати одговор. Бити сведок уметности, значи осетити одговор. – Једно је споља, друго је унутра.
– Једно је оквир без садржаја, друго је суштина.
– Егзибиционизам није синоним савремене уметности.
– Не треба тражити савремену уметност у егзибиционистичкој активности.
– Егзибиционизам углавном има приземан циљ.
– Циљ егзибициониста ближи је естрадном стремљењу.
-Егзибициониста ужива у скандализовању, то му је циљ. Уметнику је скандализовање средство које води до циља.

Ако нпр. из представе „Олимп” белгијског уметника Јана Фабра, која је овде узбуркала јавност, избацимо оне делове где један наг мушкарац другом лиже анаус, или где наги мушкарци играју сиртаки, или део где наге жене додирују своје међуножје, ако се избаце ти делови због којих се о представи и говори, колико ту остаје праве уметности у приказивању грчке митологије? Ова представа је привукла највећу пажњу јавности када је најављено да ће гостовати на Битефу, те да траје 24 сата, а бави се грчком митологијом. Ако се ти делови избаце колико ту уметности заиста остаје?

Ако егзибиционизам није био циљ, већ је средство које води до циља, онда концепт неће бити нарушен. Али зашто је то уопште за концепт важно? Зашто они нису могли бити обучени на истом путу. Сетимо се да су у сваком примитивном племену људи наги, а како се човек култивише тако се полако и облачи, или народски речено упристоји, зашто би онда акценат се стављао на голотињу и то било оно чему се поклања пажња , и то било оно што помера границе, и то било оно што је савремена уметност, и то било оно што је најупечатљивије у представи која траје 24 часа и говори о грчкој митологији? Да ли је настала реакција слика здравог разума сачуваног у овом друштву или глас конзервативних?
Са друге стране , сетим се уметности која је очигледна у филму „Живот је леп» (La vita è bella) италијанског глумца, режисера Роберта Бенињија. Филм прати јеврејску породицу која завршава у концентрационом логору и њихову борбу да преживе, па Јеврејин Гвидо (Роберто Бенињи), италијански конобар, да би спасао свог малог сина од смрти у том паклу, говори му да је њихово затварање само игра, где је главна награда тенк. И дете кроз цео филм мисли да је све игра и да је његов отац јунак…
Шта човек у себи носи то и другима даје. Шта уметник у себи носи и од каквог је материјала саткан, од те је грађе и његово дело. Па ако после гледања неког филма, читања неке књиге, гледања неке представе имате осећај да сте нешто добро за себе учинили, да је то допринос вашем животу, његовој лепоти, знању, да је то био степеник горе без обзира колико мучно тим путем прошли, нема говора – ту је реч о уметности.
Ако остајете у дилеми смисла и бесмисла, знања и незнања уметности и егзибиционизма, онда је то равна линија која само продубљује данашњу тежњу да уметност постане аморфна маса, без оквира и суштине која је катарзична и аутентична.

Једном је један мудрац рекао, а везано за савремено стваралаштво  „Тачно сам знао да ће неки гологузан да бане у одређеном тренутку“.