Лара Дорин: НАУКА, РЕЛИГИЈА И ИСКЉУЧИВОСТ

 

 

 

Најгори облик менталног и духовног ропства је искључивост. Искључивост означава крај пута или је ограничење  који  говори о одбијању  човека да појаве посматра у корелацији наизглед неспојивог. 

Колико искључивости носи наука,  далеко више носи религија. Верска искључивост је најопаснија јер води у фанатизам који у себи носи страх од сумње, промене, сазнања. Услед верске искључивости долазимо до свега што је у супротности са вером било ког народа и тада се вера брани насиљем. Верска искључивост је потпуно одсуство рационалности и толеранције, заснована  на убеђењу које не тражи доказ већ је идеолошко, што значи да је замишљено или креирано слободно у складу са способностима поједница или масе, да оствари предложену идеолошко -верску матрицу. „Култура заснована на сујеверју проћи ће лошије него она заснована на знању и рационалној мисли.” Венкатраман Рамакришнан

С друге стране,  научна искључивост је рационалност и практичност која ништа не прихвата без доказа и чињеница. Тај облик искључивости није пријатан за  религиозног човека јер је често разочаравајући за један живот који тражи мало вере у немогуће. Нешто више од рационалног, више од пролазности, краја, смрти, патње. Ту долази  нада, ту спада  љубав, ту спада вера као племенито осећање које у човеку покреће природну енергију која је живи фактор душе, духовни покретач човека, подстакнута мислима и осећањима  која  су могућа  фреквенца на којој осцилује читав свет или сам живот. 

Рекло би се да су наука и религија у потпуној супротности,  јер док наука тражи доказе, вера тражи одсуство сумње, поверење у имагинарно. Али баш у том делу убеђења  постоји сличност која доноси сазнање.  Колико рационална сфера подстиче и покреће, толико и духовна води у преображај.

Ако се наука замисли као непрегледно поље, може се рећи да човек упознаје део по део тог света и корак по корак тим светом овладава. То је један облик моћи, реалне моћи.

Ако се религија замисли као непрегледно поље, може се рећи да је човек његово семе, а из тог семена без рационалног објашњења ниче и оно што се тренутно не може објаснити. То је други облик моћи који не познаје реална ограничења.

Како наука и религија могу да сарађују, без отпора и сумње да једно потире друго? Можда „сарадња“ није права реч. Права реч је толеранција и одсуство искључивости које човеку од свега оставља само најбоље.