Лара Дорин: НАУКА, РЕЛИГИЈА И ИСКЉУЧИВОСТ
Најгори облик менталног и духовног ропства је искључивост. Искључивост означава крај пута или је ограничење који говори о одбијању човека да појаве посматра у корелацији наизглед неспојивог.
Колико искључивости носи наука, далеко више носи религија. Верска искључивост је најопаснија јер води у фанатизам који у себи носи страх од сумње, промене, сазнања. Услед верске искључивости долазимо до свега што је у супротности са вером било ког народа и тада се вера брани насиљем. Верска искључивост је потпуно одсуство рационалности и толеранције, заснована на убеђењу које не тражи доказ већ је идеолошко, што значи да је замишљено или креирано слободно у складу са способностима поједница или масе, да оствари предложену идеолошко -верску матрицу. „Култура заснована на сујеверју проћи ће лошије него она заснована на знању и рационалној мисли.” Венкатраман Рамакришнан
С друге стране, научна искључивост је рационалност и практичност која ништа не прихвата без доказа и чињеница. Тај облик искључивости није пријатан за религиозног човека јер је често разочаравајући за један живот који тражи мало вере у немогуће. Нешто више од рационалног, више од пролазности, краја, смрти, патње. Ту долази нада, ту спада љубав, ту спада вера као племенито осећање које у човеку покреће природну енергију која је живи фактор душе, духовни покретач човека, подстакнута мислима и осећањима која су могућа фреквенца на којој осцилује читав свет или сам живот.
Рекло би се да су наука и религија у потпуној супротности, јер док наука тражи доказе, вера тражи одсуство сумње, поверење у имагинарно. Али баш у том делу убеђења постоји сличност која доноси сазнање. Колико рационална сфера подстиче и покреће, толико и духовна води у преображај.
Ако се наука замисли као непрегледно поље, може се рећи да човек упознаје део по део тог света и корак по корак тим светом овладава. То је један облик моћи, реалне моћи.
Ако се религија замисли као непрегледно поље, може се рећи да је човек његово семе, а из тог семена без рационалног објашњења ниче и оно што се тренутно не може објаснити. То је други облик моћи који не познаје реална ограничења.
Како наука и религија могу да сарађују, без отпора и сумње да једно потире друго? Можда „сарадња“ није права реч. Права реч је толеранција и одсуство искључивости које човеку од свега оставља само најбоље.