Датум објављивања: 30.03.2020

Лара Дорин: ОСТРВО ВИДО

Култура сећања

 

 

 

"Стојте, галије царске!Спутајте крме моћне!

Газите тихим ходом!

Опело гордо држим у доба језе ноћне

Над овом светом водом"



Острво Видо, данас место густе борове шуме, необичног мира, мириса боровине и понеког залуталог туристе из добростојећих европских земаља, који тражећи неко егзотично место, заустави се ту да расхлади своје тело дубоко огрезло у лежерност живота и незнање. Са друге стране, за сваку српску душу острво Видо је мало потресно ходочашће. Симбол једног страдања, доказ вере и преданости, доказ јунаштва наших људи и не само наших. Они који су ту оставили своје кости дочекују данас нас који све више личимо на поменуте европске туристе, заштићени у својој свести од сваког сувишног трошења себе, да нас опомену својим делом да их не заборавимо, да их памтимо и да их будемо достојни.
Живот узима свој данак. Што у јунаштву, што у забораву. Некада каменито острво Видо „острво змија” како су га звали Крфљани, данас има и ресторан, мали кафе бар, плажу, угодну хладовину. Све погодности да своје тромо тело у бистрој води расхладе незналци, не слутећи да су плаве дубине Јонског мора, баш ту око малог острва Видо, вечна кућа око 5000 хиљада наших несрећника.

” На острво Видо прве су дошле 21. јануара 1916. моравска, пиротска и чачанска војна болница. Ускоро је стигло још неколико хиљада на смрт исцрпљених и болесних младића-регрута. Првих дана умирало је дневно и до 300 војника. У прво време сахрањивани су на каменој обали острва, а касније када то више није било могуће, чамцима су превожени и потапани у воде Јонског мора. Сматра се да је на острву Виду и у Плавој гробници, као и на 27 војничких гробаља на Крфу сахрањено око десет хиљада српских војника и регрута.”

“После евакуације са албанског тла од стране италијанске морнарице, први сусрет са Крфом, уместо спаса, Србима је донео кулминацију страдања. Исцрпљени борци су постројени на маленом острву Лазарет, после чега су савезнички санитетски официри извршили тријажу. Витално угрожени војници упућени су на Видо, тада каменито оближње „острво змија” како су га звали Крфљани. Прве пољске болнице на острву Видо импровизовали су Французи и у њима су смештени, углавном, најмлађи регрути који су препешачили тежак мочварни терен између Драча и Валоне.Тупи звуци ледених киша који су данима без престанка спајали небо са шаторским крилима, камењем и морском пучином пратили су егзодус једне генерације. Преминули борци су у почетку сахрањивани у плитким каменим гробницама у близини обале. Тако је настало прво гробље на Виду са 1.200 српских војника и цивила.Дуж острва су се простирале хумке српских војника. Касније, када више није било могуће сахрањивати на тај начин, беживотна тела из барки француског санитетског брода Свети Фрања Асишки препуштана су дубинама Јонског мора. Тако је настала „плава гробница”, вероватно најпотреснији тренутак целокупне српске историје.” (Љубомир Сарамандић, кустос “Српске куће” на Крфу)

„Ту, у том јаду, прикупљен као у жижи одигравао се у минијатури цео трагизам наше земље. Ту су у предсмртном бунцању и стењању дрхтали и треперили сви најнежнији болни фибри човечије душе. Ту су уз бунцања и стењања о селу и кући нестајали, један за другим, сви које је страшна судбина бацила у овај пакао. (Доктор Владимир Станојевић, начелник болнице Моравске дивизије)

„Првих дана, само првих дана, болесници су лежали по земљи на свежој слами. Обилазили смо их сваког дана. Страх од глади био је већи од страха од смрти. Глад је косила Албанијом, бојали су је се и на Крфу. Требовање за хлеб, за таин, било је највећа драгоценост. Узимали су по тим требовањима иако га нису могли ни смели јести. Органи за варење били су пропали. Лечили су их давањем воде у којој је куван пиринач.” (Љубомир Давидовић, министар просвете и црквених дела)

Грчка реч за бол је – понос. Ми, људи неког лакшег времена иако у њему намучени, срца пуног бола и поноса, обилазимо ово свето место, ако не данас онда сутра животом освешћени, тихо и бојажљиво да не нарушимо величину трагедије која кроз светлост којом исијава, светло је једног народа и његов сигуран пут ка људскости. Они нису умрли узалуд, и све док их памтимо живе.

“На крају свега што је пропатила Србија остала је та ужасна гробница, каменита и плава, што се сад, после толико година опет подиже у средиште догађаја око наше државе из мора. У плазму нашег збивања, тако, утиснута је опет слика тог острва, и као идеја, она нам свим мислима и жилама, свим жицама дрхћућим што држе земљу, јавља да има непролазности, да има у ономе што нас распоређује сталног смисла. (Милош Црњански: Крф, Пантеон српске ратне славе, 1933.)

Како ће други народи доживљавати острво Видо, зависи само од тога колико су упућени. А упућени су онолико колико се о томе говори. Не могу други о нама говорити, о нашим трагедијама говоримо ми, јер се сећамо, јер смо свесни, јер поштујемо и памтимо свако име у Спомен костурници, у плавој гробници, у голом камену, на небу, земљи, води. Само тако ћемо бити достојни својих жртава и само тако наше жртве нису узалудне.
Иако острвом данас ћарлија благи ветар, и све полако почиње да личи на класичан туризам у хладу борова, ми када долазимо тамо треба да видимо крш и голет, го камен који је наше сачекао, ону хладну фебруарску кишу која је по њима падала, и сав тај ужас који се надвио, да би ми данас научили како се корача путем чoвeка.