Датум објављивања: 30.05.2020

Манастир Трескавац у Републици Српској

 

 

 Пише: Видосав Ђурђевић

 

У влажно мајско јутро пут ме нанесе кроз мјесто Превија у долини прелијепе ријеке Сане чији извор је у непосредној близини. Возећи се полако, послије Превије, кроз село Растока уживајући у прелијепом пејзажу угледам таблу која упућује на манастир Трескваац. Истог момента ми се јави неодољива жеља да видим и посјетим тај манстир о коме до тада готово ништа нисам знао. И упутим се. Пењући се полако кроз предио обрастао крупном шумом и уз неки бистри и брзи поток (касније ћу сазнати да је то рјечица Растока) који је правио мање али прелијепе слапове на свом путу ка кориту ријеке Сане. Пролазио сам поред кућа које су се тек будиле из сна, Звона са   светиње обавијестише да сам близу манастира и ускоро, на заравни уз поток, указаше ми се лијепи призори манастира у изградњи. На травнатом паркингу поредано десетак возила, па схвати да нисам усамљени намјерник који ће овог јутра посјетио ову светињу.

Светоархангелски манастир Трескавац је светиња која ниче из пепела у страдалној и намученој Епархији бихаћко-петровачкој. Помен о њој био је потпуно заборављен и дуги низ година није се за њега знало. Мислили смо да је заборављен, али смо се преварили; у Господа нема заборава и све бива на добро кад дође пуноћа времена.

Тако и са овом крајишком светињом поиграли су се многи, и они који су га уништили, и они који су послије њих писали историју – учинили су да на земљи не остане помена о њему, а вријеме да ни камен на камену не остане, да се види и свједочи о постојању манастира.

„Не постоји само оно што се оком види“! – сјетих се да сам то или нешто посве слично томе о неког негдје чуо.

Тога је свједок и обнављање живота у овом манастиру.

Вођен својим књигољубством, тадашњи епископ овдашњи Хризостом бихаћко-петровачки нашао је у Патријаршијској библиотеци у Београду чланак „Опис села Растоке“ код Кључа и то у Дабробосанском Источнику из 1888.г. у двоброју 11. и 12. а на страни 192. у којем Хаџи Миле Попадић, свештеник кључки, каже:

„Растока, село од Кључа постоји источно удаљена два сахата, посред кога села тече ријека истог имена. Она са својим расточеним током који се разлијева на много рукава достојно одговара имену и не само да је богата млинима него својим разливом око себе чини земљицу плодну подобно мисирском Нилу.

Растока изтјече из врх селца Трескавца, врло чаробног мјеста. Народ прича да ту има некијех старина и да је ту некад постојао манастир под именом „Трескавац“. Истина, овај бајни положај, са својим окруженим високим врховима, богатим дрвљем и стрмим стјењем; његов романтични изглед и мирна тишина, заслужује право манастирско мјесто; али ту нема никаквих рукотворина које би могле засвједочити ту народну причу.

Но у овој струци има један примјер, који би кадар био све до имена уништити, али и народна прича у истини бити; а то је на ниже низ воду ¼ сахата, на једном водопадном острвчићу сад постоји 10 – 12 оџака – кућа богатијех бега Пилиповића. По народној причи прије неколико стотина година, пошто се је њихов прађед Пилип на Гламочу са својом породицом помухамедио, оцијепи се од исте породице њих неколицина и спусте се у топлу и питому жупу кључки котар, настане се у данашњој Растоци, изаберу удесно мјесто на више поменутом расточком островчићу, пограде велике куће и ударе тврде зидове, те сад изгледа као какав приморски градић и зове се Расточки оџаци. 

На основу овога народна се прича примиче истини, доказујући се тим да би се морало нешто у близини разрушити и рукотворни материјал сав у оџаке утрошити а остатке дуга времена све поравнати. А како је српски народ у прошлости под тешким оковом био, нијесу ваљда близу арема смјели ни помињати манастира, те тако је предање и памтење љуцко ишчезло И ријетко ћеш кога чути да рече: овђе је био Манастир и звао се Трескавац. Шта више, кажу тежаци, да има узидат од куће беговске у зиду један лијепо отесат камен, али га нико не зна прочитати“.

Руководећи се љубављу према пастви коју му даде Бог, Епископ Хризостом у јесен 2007. донесе одлуку да обнови ову светињу и о томе извјештава Свети Архијерејски Синод СПЦ који одговара да „коначно одобрава одлуку Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког Хризостома којим је васпоставио манастир Светог Архангела Михаила у Трескавцу“.

Од тог момента почиње борба за успостављање живота у овој светињи.

У новембру мјесецу 2007, епископ Хризостом поставља јеромонаха Варнаву Дамјановића, дотадашњег сабрата Манастира Клисина и секретара Епархијског управног одбора Бихаћко-петровачке епархије, за намјесника Светоархангелског манастира Трескавца у Трескавцу, Општина Горњи Рибник, са свим правима и дужностима које произилазе из Устава СПЦ и уредби за живот монаха у манастиру. Овим постављењем јеромонах Варнава постаје и први монах манастира Трескавца – у обнови. 

Манастир се обнавља полако, али сигурно. Интензитет обнове је условљен спољашњим факторима од којих је главни моменат оскудица у којој живи овај народ овдје.

– Надамо се у Господа да ће доћи вријеме када ће се прослављати име Његово у потпуно обновљеном нашем манастиру – често се, веле, може чути у селу Трескавцу, селу које је, уз сву љепоту природе, познато и по томе што у њему (неко докон је то избројао) у и око рјечице Растоке има чак 103 врела!

Сада у манастиру живи само монах, протосинђел, којег је народ овог краја заволио због његове ревности у обављању своје свете мисије служења Господу, па је недељом и празницима мнoго народа на светим литуртијама. Неки редовни посјетиоци ове светиње ми рекоше да је ово постало саборно мјесто овог краја, па су честа и вјенчања и крштења дjеце, што уз цркве у општинском мјесту Горњи Рибник и селу Превија, овом манстиру даје једно више, важније значење.

Прилкиом моје посјете Трескавцу у манастиру на литургији видјех и сестринство манастира Јасеновац са игуманијом Серафимом, којој се врло  обрадовах, јер смо стари знанци, још из манстира Бешка на Скадарском  језеру, одакле су она и двије сестре дошле у манастир Јасеновац да би се оживјело то свето мјесто и да би се истина о злочину  Независне Државе Хрватске над српским народом могла гласније чути.

>о<

Манастир истог имена Трескавац (из 13. вијека) у близини македонског града Прилепа био је некадашње епископско сједиште, чији су ктитори били српски краљ Милутин и цар Душан. У народу је познато да је ова светиња најнеприступачнија и најскривенија у Македонији. Манастирски комплекс припада групи од сто најугрожених споменика културе у свијету.

Овај манастир Успења  Пресвете Богородице налази се на надморској висини од 1.300 метара, смјештен је на падинама испод Златоврха и од Прилепа је удаљен око осам километара.