Датум објављивања: 21.11.2020

Нада Хаџи- Перић: ЦАРСКИМ ПОСЕДИМА НА ЈУГУ СРБИЈЕ

 

 

Луковска бања и њена околина

 

            Под психозом пандемије ковид 19 ( корона) која је почетком 2020. задесила свет, па и нашу Србију и затворила границе , крајем јула ове године крећемо из Београда пут јужног дела Србије, на  годишњи одмор.  Возимо се преко Крушевца, Александровца, Бруса, Брзећа и спуштамо се источним падинама планине Копаоник (планински масив – највиши врх назван Панчићев на надморској висини 2017 метара) до Луковске бање.

            Удаљеност Луковске бање од Београда је око 300 километара па се за релативно кратко време стиже до места које се налази на 681 метру надморске висине, у прелепом окружењу јела, борова и разног листопадног дрвећа. Нас двоје (мој супруг и ја) смо се за одмор определили за хотел „Јелак“ који се налази на самом улазу у бању идући из правца Брзећа, па доласком нисмо могли видети остали део места, осим нашег хотела и његовог окружења које на први поглед одаје леп утисак мирноће. 

            По смештају у поподневним сатима кренули смо у наше прво упознавање са самим местом.Од љубазног особља у хотелу сазнали смо да се у горњем делу бање налазе термални извори до којих вас воде путокази направљени од дрвета који су иначе уредно постављени кроз целу бању тако да и није проблем снаћи се.

                Уском уличицом, са благим успоном, коју красе баште оближњих кућа препуне разнобојног цвећа, стижемо најпре до хотела „Копаоник“ који прима госте од 2002 године и хотела у изградњи чији ће назив бити „Бела јела“  а који ће по најави имати 4 звездице.  Планирано је да прве госте прими 1 маја 2021 године.

Са супротне стране те улице, преко пута хотела „Копаоник“ налази се неколико новоподигнутих кућа на којима стоји натпис да издају апартмане, а около је пуно старих, типично планинских, сеоских, напуштених кућа које језиво подсећају да се народ и из овог дела Србије иселио тражећи бољи живот.

            У тишини, која је за мене била задивљујућа, ударци чекића по крову хотела који се гради, звучали су као дамари који буде наду да ће ово време безнађа које се надвило над Србијом због нове пошасти, проћи. Да нећемо дуго живети под ограничењима и маскама које су нам неопходне на сваком кораку.

На тротоару испред кућа које се налазе ту, у централном делу бање, неколико мештана је на импровизованим тезгама изнело своје прозводе (мед, разне врсте ракија, природне органске сапуне, плетене вунене чарапе, пуловере, шалове, капе) али и шумске малине, купине, печурке и лековите чајеве више врста, скупљали су их, вероватно, ту негде у шуми. Дивни „сувенири“! У једној продавници сувенира нађох и ткане  вишебојне торбице и ранце који су баш лепи и декоративно аутентични.

Власници ових тезги, будући да су ту вероватно цео живот и већим делом дана, одмах препознају нове госте и пожеле вам добродошлицу при првом сусрету и после ће вас редовно поздрављати, као одавно знаног пријатеља, кад год у току дана прођете улицом.

            Из те улице правцем на лево најпре се наилази на једну старинску приватну пекару која ради само у јутарњим сатима. па јутро у том делу Луковске бање опојно мирише на свеже печен, сељачки хлеб и просто мами на улазак у пекару. Испод пекаре налази се један дрвени мост који води до нечијег домаћинства, али стрелица показује да се до моста налази извор воде која лечи желудац. Тако је бар на чесми исписано нечијим рукописом словима неједнаке величине.

Надаље, крећући се новоасвалтираним путем (према Лепосавићу, Косово и Метохија) којим ретко пролазе моторна возила, можете уживати у предивној природи. Пут иде уз саму планинску реку која долази из правца оближњег села Штава (Штавска река) у коју делимично утичу и извори топле воде (температуре од 36 до 69 степени Целзијусових) из горњег дела бање из којег се цевима вода и доводи до хотела. Са једне стране пута је густа шума а са друге, уз реку стари воћњаци – шљивњ, по нека њива, башта, ливада на којој су стогови овогодишњег сена.

На неких 1,5 км налази се култивисан парк у којем су лековити извори.

У простору покривеном лепо одржаваном травом, степеницама и стазицама које су покривене каменим плочама, стижете најпре до чесме (извора) са водом за испирање очију. Потом до инхалаторијума  где топла вода избија из цеви око којих се временом у слојевима наслагао кречњак па баш архаично и необично наличе сталактитима из неке пећине. Ту се удишу испарења погодна за имуни систем и разне болести ендокриног и система за дисање. Недалеко од њега је  мања чесма-извор у облику бурета са најтоплијом водом. Са леве стране те стазе је  „Милутиново купатило“  а по прелажењу малог дрвеног моста стиже се код Вирова (укупно три, различитих температура) и извора са водом за дијабетес, повишени притисак и болести зглобно-коштаног система.

Најјачи утисак на мене оставило је то што су на сваком кораку, како у самом комплексу, тако и целом дужином пута кроз саму бању и у њеној околини, на свим обележеним стазама за рекреацију, постављене дрвене клупе. Предузеће АД „Планинка“ које газдује хотелима, као да је хтело да поручи сваком човеку који ту дође, да се опусти , одмори и ужива у времену и простору; ту је времена на претек, а простор је леп. И заиста је тако. Свеж ваздух и потпуна тишина толико вас опусте да вам се једноставно никуд не жури.

Кад првог дана боравка у бањи прошетате од хотела до овог комплекса, знајте да ће вас нешто вући да сваког дана да макар на мало дођете на ово место.

Рекреатори при хотелу (водичи) ће вам показати свих шест стаза у бањи намењених за рекреацију. На паноу који се налази на улазу у хотел и код других видних места по хотелу видите обавештења којег дана ће вас и у које време водити једном од стаза. У заказано време они који су заинтересовани окупе се испред хотела и одатле се креће у заједничку шетњу и међусобно упознавање и дружење.Једино се до цркве св. Мине организовано иде хотелским комбијем зато што је црква од хотела удаљена неких пет километара.

Пристизањем на  место одредишта кренуло је моје истраживање  преко интернета у жељи да, као и обично кад обилазим крај у који до тада никад нисам била, сазнам нешто ново у вези бање и места у њеној непосредној близини.

Интерсовање ми је најпре било усмерено на рудна богаства Копаоника јер смо код вирова од људи који су седели са нама чули да су радили у оближњим рудницима и да је порекло ових термоминералних вода у куршумлијском крају заправо из тих рударских окана.

Нађох да је професор историје Родољуб Јотић написао „Резиме-рударство на источној страни Копаоника“ где је објаснио да су рудници Копаоника били познати још у предантичко доба (експлоатација је почела крајем првог века нове ере) и да отуд и потиче име планине Копаоник-копање руде, а да на то указују и топоними „Суво рудиште“, „Самоковна“, „Рудница“, „Гвоздац“ , „Ковачи“. Рудници су се по овом резимеу користили интезивно и у време Римљана.

Источне падине Копаоника (западно од града Куршумлије) су имале статус царских поседа а рудници су били повезани мрежом добрих путева, који су били неопходни за превоз руде.

У време владавине краља Уроша (1243-1276) највероватније из Угарске, широм Србије су се доселили рудари – Саси, тако да је рударство за време средњовековне српске државе оживело. По повељи коју је донео краљ Урош они су могли помагати и приликом проналаска нових налазишта, па су се ширили према Рогозни, Копаонику, Косову. С обзиром да је краљ Милутин владао после краља Уроша (1282-1321), највероватније јењ он у овај предео населио Сасе. На то упућује и податак да је копаоничка рударска област била у средњем веку простор обимне и интензивне рударске делатности.

У оном резимеу прочитах и да је у овом временском раздобљу степен познавања рудоносности Копаоника у погледу гвожђа, бакра, олова, сребра и злата било много веће него данас, као и да је највећи број до сада откривених рудника и топионица на Копаонику несумњиво из средњег века и да је минерализација руда и металургија у средњем веку у овим рудницима била на истом нивоу као и у другим напредним земљама.

Село Штава, на пет километара од бање, за које водич рече да је име добило по томе што су се мештани бавили штављењем кожа, је такође један од центара овог рударског реона. Ту су, према историјским подацима пронађени остаци седам топионица олова и две гвожђа, с тим што се рударско насеље у Штави налазило вероватно или на месту данашњег села на саставцима Грашаничке, Раичке и Вигањске реке или непун километар низводно око цркве. Остаци топионица пронађени су и код Мерћеза (ближе Брзећу)  и у Требињској реци. Сви ови подаци указују да је ова област била свакако гушће насељена мада је живот и експолатација руде, због сурових климатских услова, била тешка.

Иначе, краљ Милутин је у овом делу, близу села Штава имао свој летњиковац и врло често је боравио у Луковској бањи (једно од бањских купатила као што рекох, сада је названо по њему и на улазу се налазе фреске краља Милутина и краљице Симониде).

На путу до ела Штава, на који је назван “Златна долина” по поменутим топионицима руде видели смо водопад који је тих дана био баш велики због учесталих киша а налази се код скретања према селу Требиње; мештани су по предању досељени из Требиња (данас Република Српска). Кроз ово село пролази и Требињска река која се улива у Штавску реку и код Луковске бање заједно праве Луковску реку.

            Поред пута, са десне стране наш комби је на кратко застао да видимо стену из које извире извор који је народ прозвао „Симонидине сузе“. Вода из овог извора капље кап по кап па изгледа заиста као да стена плаче.

            По предању, казује нам водич, краљица Симонида је овим путем често пролазила са својом свитом и ту код стене плакала над својом судбином, за својом упропашћеном младошћу и девојаштвом па је стена од толиког бола проплакала.

Симониду, ћерку византијског цара Андроника Палеолога, краљ Милутин је оженио када је имала само 5 година због својих државних интереса као што је оженио и своје четири жене пре ње. Према историјским подацима, у питању је био споразум којим је српско-византијска граница повучена линијом Охрид-Штип-Велес који је предвиђао да Симонида буде васпитавана на српском двору док не сазри за брачне обавезе. Краљ Милутин је тада тражио од византијског цара његову сестру која је одбила склапање тог брака па је цар био принуђен да да своју петогодишњу ћерку.

У средњем веку иначе, племкиње су се удавале са 12 година, а краљица Симонида (1294-1345) је била је залог мира. Приликом првог сусрета, како говоре сачувани подаци, супротно обичајима, краљ Милутин је сишао са коња и дочекао је као господарицу а не као супругу. Уосталом, то је био први и једини  брак који је један српски владар склопио са ћерком византијског цара.

Краљица Симонида је две деценије живела са краљем Милутином тада већ скоро старим, при чему није, како подаци говоре, имала подршку ни царице Јелене Анжујске, мајке краља Милутина, ни своје мајке царице Ирине, која је покушавала да искористи њен положај и своје синове постави на престо. Дакле била је то игра престола. Отуд њене сузе од којих је и стена могла да проплаче. Нарочито када је због смрти своје мајке отишла на очев двор у Цариград и решила да се не врати своме мужу, и пред Милутиновим људима се појавила у монашкој ризи коју је са ње отргао њен полубрат и натерао је да обуче световну одежду да би је предао српском посланству јер је и тада краљ Милутин претио ратом.Тада је већ имала 22 године. Млада и лепа вратила се супругу носећи своју судбу достојно. У његовој болести која је уследила у годинима потом показала је велику бригу о њему и неговала га је. Краљ Милутин је умро 19. октобра 1321 године. Симонида га је отпратила и на његов гроб послала прелепо кандило. По историчару Станоју Стојановићу то је био очигледан доказ да у њој није било ни мало мржње према мужу који је од ње био старији 40 година.

Одгојена на двору, прихватила је своју судбину, схаватајући суштину игре престола, а свој сан да обуче монашку ризу остварила је после смрти краља Милутина; замонашила се у манастиру Светог Андрије у Цариграду, посветивши своју љубав Богу. Због прекинутог детињства и несрећне ране удаје остала је без порода. Али остала је за живот вечни. 

Краљ Милутин је иначе, како се сазнаје из Светостефанске хрисовуље (Светом Стефану – слави Немањића) манастир Бањској приложио и осам влашких села и катуна на Копаонику.

Манастир Бањска се налази недалеко од ових предела, у северном делу Косова и Метохије, под планином Рогозном у близини рудника Трепча; сада иза васпостављеног административни прелаза. Краљ Милутин је Бањску правио као себи гробну цркву, где је по смрти и сахрањен. Нажалост, због најезде Турака његови посмртни остаци су пребачени најпре у Трепчу, а потом и у цркву Св. Недеље у Софији где и данас почивају. Ову цркву зато и називају црква Светог Краља, због његових нетрулежних моштију, најзначаније реликвије овог манастира.

У манастиру Грачаница, такође задужбини краља Милутина (који је иначе за свог живота подигао око 40 цркава и манастира) је изузетно очуван фрескопис. Очувана је читава лоза Немањића а фреске краља Милутина и краљице Симониде су осликане једна преко пута друге на стубовима на самом улазу у храм. То упућује на податак колико му је овај брак био значајан.

Фреска краљице Симониде из овог манастира је оштећена, ископаше  јој очи Арбанаси, што је у својој песми опевао песник Милан Ракић – подсетих присутне у групи – уз опаску да би идеална комбинација била да током боравка у бањи, у организацији хотела обиђу ове манастире и тако стекну комплетну слику о Краљу Милутину.

Ова стена из које извире вода кап по кап, сведочи о Симонидиним сузама, али и то доказује, као и њене фреске у овим манастирима, песме које су јој посвећене, да она у народу живи, да има живот вечни настао из њеног страдања.

У самом селу Штава затворена је основна школа. Учионице сада служе као експонатски простор за кућне посуде, намештај, справе за гајење стоке из периода када су околна села живела пуним плућима. Од школе је остала једино једна зелена, велика табла на зиду са сунђером и кредом испод, тек да сведочи да су ту некад учила деца. У ходнику затекосмо и гласачке кутије које сведоче да се овај простор користи и за гласање током избора (без обзира колико мало људи има у селу). Само у бањи постоји основна школа коју похађа 22. деце  из бање и околних села.

У центру села Штава, преко пута школе је црква Св. Мине.

По народном веровању преци садашњих становника овог села пренели су својим досељавањем и славу Св. Мину и саградили цркву посвећену овом свецу такође за време владавине краља Милутина. Код цркве се иначе налази и сеоско гробље.

После Косовске битке, у првом налету, кажу историјски подаци, Турци су срушили првобитну цркву која је обновљена 37 година после боја на Косову, да би је Турци поново порушили.

Стаза од лепо поређаних камених плоча у њеној порти води до улаза – малих дрвених врата над којим се налази осликана фреска Св. Мине. Кров је покривен каменим плочама а зидана је од ломљеног и тесаног камена, док су профилисане сиге употребљене за завршни кровни венац.

Уласком у цркву, у коју се улази силаском на два степеника, видим да је то једна једнобродна грађевина са полукружном олтарском апсидом и припратом (димензија 9,35 са 5,80 метара, казује нам водич). Унутрашњост цркве је врло мрачна, јер је наос осветљен са по једним уским прозором са северне и јужне стране . Сада једна електрична сијалица осветљава део испред олтара.

Свети Мученик Мина је по вери био хришћанин а по занимању војник у катуанској Мисирској области у којој су цареви Диоклецијан и Максимилијан издали наредбу да сви хришћани буду мучени и убијани уколико се не поклањају идолима. Свети Мина је напустио војску, град и људе и отишао у пусту планину јер није био за идолопоклонство, за безакоње, живоприношење идолима. Пострадао је 304 године и преселио се у царство небеско Христово. Велики је чудотворац и на земљи и на небу.

Водич нам рече да се сматра да „ова црква потиче из 13 века, да је задужбина краља Милутина, да је у 16 веку обновио истакнути војвода Мркша. Делимично је укопана, скоро читав метар у земљу. На фрескама се налазе и сцене из живота Св. Мине, да се 24 новембра , када се слави овај светац, овде  окупљају мештани из села Штава и Мрче, али и гости хотела из Луковске бање“.

Живописана је, али је дошло до оштећења фресака што због времена, што због гарежи од свећа, а могуће и пожара. Фреске су иначе осликане у византијском стилу.

Према званичним подацима, на основу сачуваних слика може се закључити да је осликавање веома зналачки замишљено, јер је на релативно малом простору представљен уобичајен тематски, иконографски садржај који обрађује најважније догађаје хришћанске историје. Прозори су мали, да би могли служити и у одбрамбене сврхе, а и врата на улазу, јер је црква обновљена у време турске доминације, па су се овдашњи становници досетили како да спрече Турке да на коњима улазе у цркву. Лево од цркве налази се и звонара са звоном које је изливено у Београду 1938 године.

            Иначе, једино у овој цркви у Куршумлијском крајупотпуно је сачувано фрескосликарство, тако да је под заштитом државе од 1949. године  и представља објекат од посебног значаја“.

            У вези обнове у доба војводе Мркше чули смо интересантно предање: “Војвода је извесног Паву послао да изучи добро осликовање (фрескописање), имајући намеру да подигне цркву у селу Мрче, из којег је иначе војвода био. Међутим, по повратку Паве из Грчке, где је изучавао фрескописање, мештани села Штава су убедили Паву да у селу Штава обнове стару цркву Св. Мине нашта је Пава пристао. Чувши за то, осетивши да му Штављани краду идеју, војвода је кренуо на Штаву, бивајући спреман и да са суседима зарати само да их спречи у намери да да у свом селу изграде цркву. Али, све жене села Штава су узеле своју децу и заједно с њима стале овде пред црквом испред Мркше и молиле га да свој деци буде кум на крштењу или да их све убије уколико заиста жели да подигне цркву у селу Мрчи. Војвода Мркша се сажалио и свој деци је кумовао те пристао да се црква гради у Штави“. Од тада су мештани села Штава традиционално кумови са мештанима Мрче. Компанија „Планинка“ је зарад очувања те традиције а и овог дивног предања наручила и финансирала израду скулптуре која се налази између школе и ове цркве: фигура војводе и мајке са дететом. Фигуративно скулптура носи назив „скулптура праштања“.

Наш познати археолог Јулка Кузмановић Цветковић записала је да црква постоји још од времена када су Срби населили ове просторе а да је велика обнова уследила у време војводе Мркше; да натпис на надвратку каже да је подигнута у време патријарха Пајсија и грачаничког митрополита Силвестера (17. век), што указује да је првобитна црква рушена до темеља, обнављана и касније , како стоји у записима из 18. века; да је живописана у 17. веку а да се као сликари спомињу Никола, Тома, Димитрије и Јован, који су били грчког порекла; композиције су наглашене у тамноплавој позадини а детаљи су одвојени црвеним бордурама; у припрати су зоном стојећих фигура илустрована четири циклуса Светог Мине, Светог Николе, Богородичин акатист и страшни суд.

Иначе, археолошким истраживањима пронађени су фрагменти керамике, прстена, судова и других предмета, који потичу из различитих раздобља. Око цркве је у 14 веку формирана некропола где су сахрањивани црквени великодостојници а касније и локално становиштво. Остатке тих споменика видесмо у једној од учионица школе у Штави која сада служи као музеј.

У селима Штава, Мрче и околним местима, забаченим у врлетима шумовитог Копаоника (према предању такође) се склонио највећи број преживелих српских витезова Косовског боја. Овамо их је довео војвода Мркша, унук цара Душана по мајчиној линији, који је столовао у селу Мрче а његово војводство се простирало од Копаоника и Јастребца до реке Топлице. Скрили су се овде од турске одмазде и вероватно на овим изворима лековите воде видали своје јуначке ране.Ту су провели остатак живота и сахрањивани се највероватније у поменутој заједничкој гробници (некрополи).

У хотел се вратисмо по киши, али боље угрејани јер су нас водич и возач комбија испод трема испред сеоске школе која је завршила као музеј, послужили домаћом шљивовицом из овог краја (све по замисли из хотела).

                                                             ***

Са водичем смо  ишли пешице и стазом број два до села Бабиће, које је на 1,1 километар од Луковске бање, у правцу Брзећа. У овом селу, до којег смо ишли крећући се регионалним путем поред лепих воћњака и башти, налази се црква Светих Апостола Петра и Павла која је такође подигнута за време владавине краља Милутина. И она је порушена за време Турака, обновљена 1871. године, па 1895 и 1985 године, после земљотреса. Њена дужина са олтаром је десет метара, а ширина и висина по пет метара. Завод за заштиту споменика културе из Ниша је извршио детаљну реконструкцију ове светиње 1985. године. Мештани се иначе ту окупљају на литургији за Петровдан, а током године овде нема Богослужења јер село, па ни Луковска бања, немају свештеника. Испред цркве се налази и сеоско гробље. По надгробним споменицима се закључује да је врло старо. Има неколико споменика из новијег доба, јер се људи из бање сахрањују на овом гробљу. Међутим, стаза којом се са асвалтног пута силази на гробље је неуређена, видна је небрига. И унутрашњост цркве је такође запуштена. Црква је фрескописана, али на фрескама има пуно гарежи па се ликови светаца тешко распознају. На поду су старе камене плоче. На уласку дрвена врата која су, по речима водича, скоро замењена донацијом једног од гостију хотела који је обишао цркву.

На тренутак бејах срећна што у мојој Средачкој жупи (Косово и Метохија) сада скоро тотално напуштеној, ипак има неког ко недељом и празником покреће црквено звоно и што се светиње без обзира на погром који смо преживели на простору КиМ обнављају донацијама људи. Ова светиња ми некако начини празнину у души.

– Зар овде нема венчања, крештења деце? – питала сам се, тужна, идући за водичем групом и нашим која се даље кретала земљаним путељком и ливадама кроз само село.

Уз стазу здравља наиђосмо на прекрасне пределе, али и доста старих оронулих кућа уз евидентан недостатак људи у овом простору. Крећући се том лепом природом врло брзо смо стигли до ушћа Штавске и Требињске реке. На самој делти, на једној лепој, равној ливади налази се прелепо сређен етно простор „Луковске колибе“ који припада хотелу „Јелак“. Идеално замишљено за уживање свим чулима. По комплексу који је прекривен травом и разним цвећем има више дрвених колиба-сеника у којима су столови, дрвене столице или клупе за послужење гостију… У Једној од брвнара смештено је огњиште у којем од раних јутарњих сати гори ватра и пече се дивна јагњетина или телетина под сачем. Љубазно особље, које такође припада хотелском комплексу увек ће гостима послужити вруће печење, проју, кајмак и остале специјалитете краја у земљаним и дрвеним посудама, као и хладно точено пиво које се прави у оближњој Пролом бањи. У окружењу шуме, уз жубор двеју река, на овом месту човек се осети као да се налази у неком другом свету растерећен од ужурбаности, напетости, градске вреве.

                                                       ***

Током овог дружења договорили смо и шетњу стазом број три на којој се налази црква Св.Ђорђа.

„Припремите се, пут је релативно напоран али ходаћемо полако и повремено се одмарати“, рече нам водич у најави ове шетње.

Црква белих зидова у зеленом окружењу, на вису изнад Лукова, иначе упада у очи сваком долазнику чим ступи у бању, а ноћу је осветљена рефлекторима и светли као какво кандило, па вас просто мами да што пре дођете до овог виса.

На поласку из хотела стазом број три почело је да грми. Над половином простора бање навукли су се сиви облаци али иза виса се назирало сунце које обећава да можемо стићи до цркве, па кренусмо у добром расположењу, спремни и да покиснемо. Лето је а у бањи има топлих базена у којима ћемо се угрејати по повратку, уколико затреба.

Стаза којом се пењемо дуга је 2,5 км. Постоји и друга стаза дужине око 900 метара али она је стрма и прави је изазов за планинаре који овде долазе. Путем, који је такође добро обележен, прилично широк, посут макадамом местимично, пролази се кроз део села Луково који је са леве стране Луковске реке. Неколико старих кућа и неколико потпуно нових, међу којима и једна лепа дрвена брвнара окружена цвећем, делимично задрже пажњу пролазника, а онда се хода кроз густу шуму која испуни очи и плућа зеленилом и свежим планинским ваздухом. Поред пута затичемо разно лековито биље и лишће шумских јагода. Како се надморска висина нагло мења, могућа је појава вртоглавице и осећаја замора, али клупе које су и овде дуж пута постављене  спас су за одмор када се застане.

На том путу наиђосмо на путоказ где се пут одваја за село Карићи у којем живи само један човек, прилично стар. Након тога улази се у једну лепу зараван. Пут је одатле потпуно прав, без успона и наткривен густим крошњама стабала са обе стране па имате утисак да пролазите кроз неки природни тунел који је место да се човек мало одмори и припреми за приказ који након тога следи, када се пред очима долазника појаве зидине цркве Св. Ђорђа. Издвојила сам се од групе, пожурила за супругом који је био напред и идући тим лепим путем у себи изговарала молитву Св. Ђорђу, заштитнику мог рода, да нас чува и да моли Господа за нас. За сав народ, да нас избави из ове пандемије. Била сам испуњена. Мојом душом је владао неки прелеп мир и неописиво задовољство.

            А предање каже, прочитах, да је Свети Сава на овом месту поставио крст и оставио аманет да се ту изгради црква. Долазак на ово место поред културне, духовне и историјске вредности има (прочитах на путоказу) и здравствени, природни значај, јер се после доласка на ово место сваки човек осећа боље.

То ме је и определило да кренем на напорно пешачење овом стазом. Нисам се покајала. Самим ступањем у црквено двориште осећала сам се као да сам победила себе, пронашла неку плаву светлост у себи.

            На спољашњем зиду, на улазу у цркву најпре угледах таблу; на црном мермеру исписан је текст „ У име Оца и Сина и светога Духа сазда се овај храм светом великомученику Георгију у Луковској бањи за време његовог преосвештенства господина нишког Иринеја залагањем радника “ Планинка“ освећен 2009 године маја – амин.

            Лепо написано и треба да се зна, достојни су.

Наиме, како смо чули од нашег водича Свети Сава је, по предању, често долазио у Луковску бању и одмарао поред једног великог камена поред реке, па су мештани после смрти Свеца тај простор оградили и ту почели да се окупљају за Ђурђевдан – празник који славе предели који се радују пролећу. Вера светог Ђорђа која је била толико јака да га ни најгоре муке нису поколебале у вери, овим људима, у овим приликама, где су тутњали различити освајачи, велики снегови и ветрови, од којих су бивали често одсечени од света, заиста је била потребна. А Свети Сава је и овде утро пут вери православној.

Хвала Господу што је у наше време изродио људе који су ето после толико векова испунили његов аманет и подигли ову лепу цркву, трептеће кандило вере са ког пуца поглед на падине Копаоника, на читаву бању која се, видим са ове висоравни, налази у једном усеку између тих дивних падина пратећи ток реке.У самом њеном срцу налазе се сви ти термални извори који значе здравље у овом тешком времену болести.

Немањићи, а посебно краљ Милутин, су овде насељавали наше људе, доводили рударе Сасе да трагају за рудним налазиштима који су том знању обучавали и овдашње људе и доносили нека нова знања. Градили су путеве (овуда је пролазио Дубровачки пут) и границе државе померали ка југу.

И сада бања, топли извори, чист ваздух, изворска вода, прелепа природа могу бити добар и уносан извор зараде и опстанка на овом простору у јужним деловима Србије који се ослања на простор Косова и Метохије али треба изградити нове путеве и повезати људе. Ове задржати и нове дозвати. Отуд и овај путопис.

            Патријарх српски господин Иринеј (у време градње овог храма епископ нишки) је дао благослов за изградњу овог Светог храма који се градио од 2002. до 2009. године

            Унутрашњост цркве је иначе фрескописана у модерном стилу, јарким бојама. Фреска са ликом Св. Ђорђа доминира на западном зиду али ми је упала у очи и фреска на плафону изнад улазних врата цркве коју нисам приметила ни у једној светињи до сада у виду отворене шаке у којој се налазе свеци – фреска Сви Свети.

            По изласку из цркве монтажним степеништем попесмо се и до самог видиковца, Ненадовог камена где начиних дивне фотографије које ће нас подсећати на ове лепе тренутке. Одатле угледасмо и скијашке стазе (стаза број пет) које су негде изнад хотела „Копаоник“до којих води мала жичара.

Сутрадан је већ цео дан лила упорна киша и са оближње Треске је јако ударао гром од којег се све тресло (тресак, по коме је Треска, један од врхова Копаоника и добила назив), па се ни Црква Светог Ђорђа на вису уопште није видела. Нисмо могли стазом здравља до скијашких стаза.

 

 

Албум: 

Црква светог Мине у селу Штава и фреске из те цркве