Православни есеј: ГДЕ СТАНУЈЕ ЉУБАВ?

            Скоро да је немогуће видети било какво одушевљење на друштвеним мрежама а да оно није “улепшано“ нацртаним срцем.

            Не верујем да се игде у свету, за који се пречесто мисли да је цивилизованији од остатка делова велике лопте, сусрело двоје младих, заволело и своју љубав означило (тајно или јавно, скоро да је свеједно): срцем прободеним Аморовом стрелицом.

            Тешко је израчунати шта је чешће: да родитељи деци кажу “Срце мамино“, наравно и “…татино“, или да деца родитељима нацртају срце и измаме још повећу количину таквих и сличних усклика.

             Истовремено, наука је установила да је срце пумпа (савршена!), која шаље крв у све делове људског тела и отуд је прима, те да је тако прецизно грађено да у њему не постоји ни један једини део који дангуби, који би имао места и времена изашта друго, осим тог свог важног, најважнијег посла: одржавања живота!    

             Значи, не би се могло казати да у срцу станује љубав. Нема места. А и да има, да ли би се љубав баш у том делу нашег боголиког тела сместила, у ту тескобу, у средину у којој је посвећена дужност изнад свега на свету?

            Лекари су се нагледали срца и срца по свету, оперисали их, секли и поправљали, дограђивали или кварили, и никад, никад, никад, ни у једном случају нису запели за љубав. Очигледно, љубав није у срцу!

            Једино што у људском организму није никад оперисано, што ни један једини лекар на свету нијени видео, а камоли још и додирнуо, јесте – људска душа.

            Неке научничке замлате веле да душа не постоји, а при том не могу, па и „не желе“ да објасне зашто је сваки мртав човек лаганији него жив.

            Психијатри су се толико забавили око наших глава, мисли, схватања, лутања, уображења, страхова, питања, сувислих и несувислих одговора, а у душе наше – ни да завире.

            Не знају где да је траже, а знају и кажу да постоји.

            Душа је, дакле, идеално место за љубав. Ту се наша љубав и према оцу и мајци, ујацима и теткама, декама и бакама, и према супрузи или супружнику, и према деци, и према наше деце деци… и тако у недоглед:  налази.

            Како знамо да су се нпр. Неких двоје срели и заволели? Лако. Чим их видимо, видимо да се воле, да су рођени једно за друго, и увек чујемо како неко каже: Сродне душе!

            А срца – црвена или она стрелом прободена?

            То ће најпре бити да је неки маркетиншки маг смислио да боље продаје робу која се у поклоне може претворити; смислио и разделио међу светом жељним брзе и лаке пажње и љубави, среће и радости… Нема! Нема праве љубави ни у чему што је у било каквој вези са трговином, са бољом продајом: о празницима, о било каквим и чијим датумима, а тек кад “дође” оно Валентиново, онај Дан заљубљених(!?) – Дан супер распродаје и велике зараде на свим народом таквим и онаквим.

             Љубав човекова, људи, станује у душама нашим и док је нас и наша је љубав у нама, кад умремо – она се део по део преноси у све које смо волели и који су нас волели, да се у њима, у њиховим душама умножи.

              Душе ми.

Душко М. Петровић