ИЉИН О РЕЛИГИОЗНОМ АКТУ
Године 2019. се навршава осам векова аутокефалне Србске Цркве. Али, ово неће бити текст о историји наше аутокефалије, него о трагу који је у нашим душама оставило светосавље – по речи Владике Николаја, „православље србског стила и искуства“. Руски философ Иван Иљин тврдио је да сваки народ има свој религиозни акт. У свом огледу „О православљу и католицизму“, он је истакао да се под актом подразумева човеково унтрашње устројство, начин поимања, доживљавања, хтења и деловања. Религије се једна од друге разликују не само по свом „догматском“ садржају, него и по начину на који се вера остварује, које силе душе делују у њеном пројављивању. Неке религије се, вели Иљин, рађају из страха (првобитне религије Африке, опседнуте плашњом од природних појава и демона), неке из еротских страсти (дионисијске мистерије, шиваизам леве руке, руско хлистовство), неке из песничке имагинације (браманизам), неке из аскезе која пориче живот јер је он, наводно, извор највеће патње (будизам), неке из искрено одстраданог морализма (конфучијанство), неке из потребе да се смрт превлада оностраним животом сличним овом (египатска), а неке из осећања да је неопхдно религиозно самопотврђивање нације (јудаизам). Стари Грци су имали религију породичног огњишта, а Римљани су се везивали за магијски ритуал који делује аутоматски.
Хришћанска вера је, по Иљину, утемељена на живој љубави (Мт 23, 37; Мк 12, 30-33; Лк 10, 27; 1 Јов. 4, 7-8, 16). По Иљину, православно хришћанство је, за разлику од римокатолицизма заснованог на рационализму, гвозденој вољи и принуди, сачувало основну вредност коју јој је Господ завештао – љубав у слободи. Основи религиозни акт православних је унутарња побуда заснована на сазирућој љубави која Христа види у Његовој благости, доживљавајући Његово савршенство као красоту пред којом човек признаје своју грешност и стаје на пут покајања. Слободна ганутост, доброта и топла радост цветају вером и милосрдним делима која за циљ имају буђење хришћанске воље и савести. Нема на Истоку инквизиторског духа који човека приморава да верује.
ШТА СЕ ВИДИ СА КАЛЕМЕГДАНА
Познати србски писац, Владимир Велмар – Јанковић, у свом делу „Поглед с Калемегдана“ описује каква је светосавска вера, то јест религиозни акт србског народа: „Од тринаестог и четрнаестог века већ је међу Србима, у Србима коначно победило хришћанство. Кад их је напустио и мртви цар и последњи деспот пао, остао је близак српским сељацима хришћански Бог и бивао им све ближи што се патња више
продубљавала; хришћански Бог са својим тајнама сједињења с човеком, са својом свепобедном силом васкрсења.
Тај, „Бог с њим“ спречавао је да се осети потпуно изгубљен и препуштен самом себи човек од кога се вечито нешто отимало, и као човека и као сељака, преко чијих земљишта и огњишта су се сваки час биле и харале
војске, преко чијег образа је сваки час шибао бич срамоте и робовања, човек од кога је цар (чак и турски) био далеко и онда кад га је штитио. Тај Бог је био с њим и кад су цркве попаљене, жив је био у њему у збегу где није било људског друштва, у шуми и планини; а исто тако жив у породици – задрузи, у племену, у кнежини где се исто
тако живело без сигурности, у великим напорима, преко снаге, у трпљењу.
Наука великог проповедника живота кроз смрт (Христа, нап. В.Д.) била је присутна тамо где се толико живело на ивицама овоземаљског и где је сваки дан доносио ово или оно тешко „или – или“: кад би хајдуци изгинули, кад би буне и устанци пропадали, кад би и последњи педаљ земље нестао испод ноге народу; на сеобама, у бекству, у вечитом избеглиштву од три столећа, и у вечитом ненапуштању српске земље, враћању на њу, увек кад се Србин враћао на себе, кад је, – и колико пута! – из себе сама, јер други му мало даваху, а вечито узимаху, – морао да ископа последње поуздање у правду која ће једном доћи, био је с њим хришћански Бог који га није оставио одкад је вера отаца постала активна
садржина његове душе.“
Србско хришћанство се, сматра Велмар–Јанковић, дубоко укоренило у једном патничком народу, који је Христа видео као Распетог, али који је веровао у Његово Васкрсење: „По пореклу византијско, источно, балканско хришћанство живело је кроз српског сељака без златног сјаја Цариграда, и дуго после пропасти краљевске државе. Увек интимно, присутно, у свима изразима народног живљења, макар као тињање светлости у мрачном добу турском, оно је непрестано налазило самообновну моћ и занављало душевно свога човека.“
Хришћански дух прожео је биће читавог једног народа, чак и кад он није познавао догматику Цркве од Истока. Владимир Велмар – Јанковић наглашава: „Медитативно и мистично у духовника, зрачно и природно у обичног човека, то православље прожело је као највише духовно начело целог српског човека. Аскетично, монашко, пуно духа самоодрицања, оно је било широка народна вера, а не привилегија Цркве и изабраних. Њено ширење није било подржавано никаквим
ломачама ни мисионарством спаса, али је ипак баш она помогла да се у српском човеку настани неисказана дубока снага страдања и надахне смисао његове борбе која није била ни нада ни утеха, која није вапила на небо у очајању, но само опредељивала српског човека за оно што је претстављала његов мушки подношени и живљени живот. Била је то историја духа где је прегарање било такорећи искључиви облик живота, али никад негација живота. Дух православља је оспособио српског човека на патњу која није водила смрти, на велико ништење себичности које није било самоуништење. То су били страшни степени самодисциплине, али то је била и традиција која је надокнадила сва остала модерна искуства европског човека.
Православље српско није очувала у народу високо изграђена црквена хијерархија, ни световне материјалне моћи те хијерархије; оно се није одржавало помоћу смишљене, методске, зналачке пропаганде. Била је то зачудо трпељива и неагресивна вера, понекад фанатична али само изнутра, у унутрашњем сагоревању; уза сву ту своју ненаметљивост она је ипак срасла са душевношћу српског човека
толико да без њега она, и без ње он, не би постојали. Можда је, нарочито пред сам XIX век, некима изгледало као да се то православље гаси или да се заправо одржава кроз извесне обичаје који личе на паганске. То је тако могло изгледати само онда кад се и сама животна отпорна снага српског сељака гасила.
Било је заиста времена кад су цркве сасвим опустеле, кад су свештеници сасвим престали да буду свештеници; да револуција није успела нестало би и српског православља, но само тако да и Србина нестане. Али докле је у историји био жив и свој било је увек с њим, кад јаче и потребније, кад слабије и заборављено у свакодневици, то православље Светосавске цркве, непомогнуто богзна колико црквеним обредима, црквеним дужностима и догматским ширењем, али прожето живо хришћанским моралом који је био везан за српску патњу и српско животно искуство.“
УВЕК СА НАРОДОМ
Што се тиче историје Цркве у нас, Велмар–Јанковић истиче: „Увек с народом, никад изван њега, никад над њим, она је кроз манастирско задужбинско саборовање подизала дух који је кроз обичаје славске, заветинске, мобе, обичаје крштења и укопа живео исто толико у задружнопородичној сељачкој кући, племенској, жупској и кнежинској заједници, колико и кроз остало поштовање веза кумства, побратимства, крвне и сродничке везе, везе човека и човека.“
Он цитира и Јована Цвијића који каже: „Колективна душа српског народа створила је нарочиту Православну цркву, сасвим друкчију од католичке, у многоме различну и од осталих православних цркава, саздала је цркву Светог Саве, Српску цркву, цркву народне душе, свој велики орган и своју моћну заштиту у свима царствима и под свима приликама“.
Велмар-Јанковић истиче: „Пред XIX век изашло је Српство са одржаним православљем и живом Црквом. Задужбине су биле ту: „Да ви знате наше манастире / Наших славних цара задужбине“. Поред оних које помиње народна песма, поред Ђурђевих стубова, Хилендара, Жиче, Сопоћана, Папрата, Дечана, Раче, Раванице, Ресаве итд. још многи мањи и већи попаљени, порушени, опустошени, или очувани упркос свему, остали су градови српске народности, а свештеници „гарнизони тих градова, у много и много прилика заборављена мртва стража у каквој гудури или на врху каквог крша“.
Неучени, ни пустињаци ни ужитници, спремни исто толико да гину као и сељаци, они нису бранили никакве посебне интересе сталежа и редова, те је зато било природно да или да живе с народом или да умру с њим. У једнаком су ставу били и према задужбинама и према Турцима као и сви остали, једнаком духовном ставу који је био плод једног православног трпљења и једног народног и човечјег страдања. Тај свештеник је остао с народом и 1804, гинуо с њим, био предводник; српски човек није имао зашто да гони свештеника као човек из француске револуције, ни да премеће кости калуђера као овај из шпанске. Никакве феудалне и властодржачке атавизме није претстављао српски свештеник. Његов однос духовног и физичког предводника био је у основи нешто дубоко друго.
Српски народни покрет није се испречио између Бога и човека као толике друге револуције. Србин је са собом, неодвојиво и иманентно, понео свуда и свога Бога. Не као заставу. Часни крст није био знак хришћанског крсташа, који за Христа иде на неверника него знак сопствене патње, која је пошла ка свом искупљењу. И, ако је патња Србинова заслужила крај онда је и трпљењу хришћана у њему имао да буде крај. Сједињен је био у православљу српском и косовоосветни мит и крстопобедни завет, и то не кроз силу државе и њене организације, него као унутрашња снага човека који је дозрео за слободу. Вера и народ, Црква и држава нису биле једно другом средство, ни подвлашћења ни наметнута сила, но једна јединствена заједница.“
КАКО СУ СРБИ ДРЖАЛИ ВЕРУ
Није нимало случајно да је србски народ дивним обичајима украсио своју хришћанску веру, да је умео да празнује и да се радује на начин диван. Јер, то је вера празника и у патњи. Истовремено, то је била вера чврста и подвижничка. Јанез Вајкард Валвазор, гроф области Крањске у данашњој Словенији, објавио је 1687. године књигу „Слава војводине Крањске“, у којој, између осталог, пише и о вери Срба Беле Крајине који су бранили границу Хабзбуршке монархије од Турака. Рецимо, Валвазор је подробно изложио како су православни Срби постили. Описујући живот монаха у манастиру Гомирју као крајње сиромашан, писац истиче да они никад не смеју јести месо. Суботом и недељом једу ракове, хоботнице, сипе и лигње. Кад не посте, једу салату са уљем; кад је пост, једу „махуне, грашак, сочивицу, пасуљ, купус и јела томе слична“, али без уља – додају им само мало соли, сирћета или расола. Неки не једу чак ни пасуљ, ни грашак. Валвазар о монашким постовима каже следеће: „Њихови постови (они их називају часни постови) падају у време Васкрса и трају пуних осам седмица. Уочи Христовог рођења посте шест седмица, а сваком празнику Наше Драге Госпође, петнаест дана; за свако годишње доба седмицу од осам дана; за празник Светог Саве, који је био њихов први владика, једнако тако, осам дана; за празник Светог Петра и Павла исто толико. Они посте још и у част других светаца. И поврх тога одржавају редовне постове у току целе године, сваког понедељка, среде и петка. Ово је разумљиво када је реч о калуђерима, или људима из њиховог реда, који су и најчвршћи у посту.“
Свештеници, вели Валвазар, не посте строго монашки пост, али и они посте понедељком, средом и петком, као и поменуте постове, али могу да једу јела са уљем (углавном добијеним од ораха). „Но, у дане када не посте, једу меса колико желе“, вели Валвазар. Што се лаика тиче, он каже: „И обични људи посте три поменута дана седмично, као и све остале постове. Ипак једу јела спремана са уљем, али без меса, јаја, сира, путера, масти, јер све то правила њихове цркве не допуштају. Они своје постове одржавају тако строго, чврсто и крајње, ДА БИ МНОГИ ОД ЊИХ РАДИЈЕ ДОПУСТИО ДА МУ ОДСЕКУ ГЛАВУ, или још радије некако другачије да прекине живот, НЕГО ДА У ДАН ПОСТА ЈЕДЕ МЕСО (подвукао В.Д.) Ако се неко жели стварно причестити, мора пре тога постити 30 до 40 дана. Такви Срби умели су да се радују и празницима.
СРБИ И ПРАЗНИЦИ
Основна човекова туга потиче из доживљаја пролазности и трулежности свега, и он веома рано почиње да је осећа, тражећи начин да надиђе сопствену ограниченост. Једино доба кад те туге скоро да и нема јесте детињство. Како каже Александар Шмеман: „Да, човек за ту тугу не зна само у детињству, но управо се због тога човек и сећа детињства као једног непрекидног празника, чак и ако је то детињство било проживљено у сенци сиромаштва. Човек управо и почиње да одраста тако што у њему почиње да замире та празничност детињства, што у њему почиње да се гаси то детиње и радосно осећање живота – живота као отвореног прозора у радосно пролећно јутро, живота као безброја могућности отворених пред човеком – уступајући, мало по мало, место осећању живота као тамнице и затвора.“ Само дете у човеку може да разуме Божић као празник Бога Који се рађа као Дете.
И Срби су се својим празницима радовали као деца, што су други, пре свега, римокатолици осуђивали као наводни паганизам. Тако већ поменути Валвазор кад пише о обичајима покатоличених Срба града Сења оптужује их да славе пагански празник „малика Бадњака“ („Бадњак“ је од „бдети“, „бити будан“. Зато се уочи Божића бди). Увече позивају момка или девојку да им дођу у кућу – зову их „гост“. На Бадње вече, ложе гране и лозу, прво их поливајући вином и остављајући да цело вече горе. Момак, кога зову бадњак, не сме да заспи поред огњишта – целу ноћ треба да је будан, и зато му одређују неког ко га чува да не заспи. Ево шта још каже Валвазор о покатоличеним Србима: „То вече покривају сто белим од непријатеља отетим платном. Усред стола направе три гомиле венаца, сплетених од бршљана или зимзелена, и украсе их златним и сребрним прстењем и ланчићима; на сто поставе нешто пшенице и, другог жита, хлеба, вина, свећа, меда и соли. За овај сто нико не сме сести, јер је био некада посвећен паганском Бадњаку, а сада Deo nato или Божићу; то јест Новорођеном Богу. Тако постављен сто остаје потпуно нетакнут до Светих Трију Краљева. Када након те празноверне припреме прошле вечери пукне Свети Дан, долази горе поменути гост у време ручка донесе колач хлеба и врч вина, украшен бршљаном и зимзеленом, илепо и са радошћу. На то гост пољуби свакога у кући. Након ручка дарују госта новцем и још каквим даром, и једнако таквим колачем хлеба и врчем вина, обавијеним бршљаном; што све гост однесе кући. Ови обреди трају три дана и понављају се дневно два пута при ручку и вечери. Ова три дана нико не иде у посету осим позваног госта. На простору испред куће или цркве састајање није забрањено. Каква год их срећа или несрећа у току године снађе, све приписују госту и рећи ће
да су имали срећног или несрећног госта; тај у том случају мора сносити сву кривицу. У ова три дана има свако навику да другога кога сретне загрли пријатно пољуби и честита му срећан Божић или срећне Божићне Празнике. Чак и највећи непријатељи не одступају од овог обичаја и као да су највећи пријатељи.“
Дуго су се римокатолички жупници и фратри борили против ове радости док је у бившим Србима нису угасили. Али, православни Срби су ту радост сачували до данас. „Божић, Божић, Благи дан, благог Христа рођендан“ се и сада слави са највећом љубављу и побожношћу.
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
Бити Србин значи бити укорењен у радости светосавског битија – и бити смеран, али слободан пред Богом. Какав је, дакле, србски религиозни акт? Иљиново схватање религиозности, за разлику од материјалистичко-марксистичког, настојава на томе да религија не настаје из пуког страха пред непознатим појавама, стихијама природе и смрћу, него из суште људске слободе, која стреми савршенству. Само слободно прихватање Бога, сматра Иљин, човека може довести до богопознања: „Човек правим путем према Богу не иде кад жуди, боји се, или за себе тражи земаљске успехе; нити онда кад тражи власт или се предаје магији; нити онда кад се усиљава да Бога ‘појми’ разумски или да ‘уобрази’ Бога, и то земаљском уобразиљом; нити онда кад је он жедан хипнотичког покоравања и кад реши да себе принуди да поверује у оно што нареди ауторитет који је он изабрао или који му се наметнуо… Него онда кад он слободно и ЦЕЛОСНО ВОЛИ САВРШЕНСТВО И СУШТО САВРШЕНСТВО ВИДИ У БОГУ“.
Срби верују у Бога Љубави, Који је Бог Слободе и Бог Правде. Осам векова наше аутокефалности помаже нам да то никад не заборавимо.
