Датум објављивања: 04.09.2020

Славко Леовац: ДРАМА ПОЕЗИЈЕ И ПОЕТСКА ДУХОВНОСТ

 

 

            Двадесет година од смрти академика Славка Леовца (Мостар, 27. март 1929. – Београд, 5. септембар 2000) прилика је да овом узорном професору књижевности, угледном научнику и аутору 20 књига из опште књижевности, теорије (поетике) књижевности и нарочито, из области историје и критике српске књижевности, посветимо тренутке сећања.

            После завршених студија класичне филологије на Филозофском факултету у Београду Леовац је овде и докторирао („Хеленска мисао и српска књижевност XX века“) 1962. године.  У Сарајеву је прво радио у ИП „Свјетлост“ и „Веселин Маслеша“ и уређивао часопис за књижевну и уметничку критику „Израз“, а 1970. године основао катедру за општу књижевност и предавао античку књижевност и модерни европски роман. За дописног члана Академије наука и умјетности БиХ изабран је 1987. године. Почетком рата 1992. године избачен је из службе, малтретиран и затваран, и тек после пет месеци борбе за живот успео да изађе из Сарајева и стигне у Београд, где је до пензионисања радио као професор књижевности на Филолошком факултету и гостујући професор у Бањој Луци и Источном Сарајеву. Оснивањем Академије наука и умјетности Републике Српске за дописног члана изабран је 1996, за редовног 1997, потпредседник је  био до 4. маја 2000. када је изабран за председника АНУРС. Био је сенатор у првом сазиву Сената Републике Српске.  

              Углавном је знано да је академик Леовац објавио преко 350 студија, расправа, огледа и чланака и књиге: Светло и тамно (1957), Мит и поезија (1960), Драма поезије (1963), Хеленска традиција и српска књижевност XX века (1963), Метаморфозе (1965), Критика и традиција (1972), Портрети српских писаца  XIX века (1978), Приповедан Иво Андрић (1979), Романсијер Милош Црњански (1981), Момчило Настасијевић, књижевно дело (1983), Јован Дучић, књижевно дело (1985), Књижевно дело Исидоре Секулић (1986), Трактат о књижевности (1988), Књижевна критика у БиХ 1878-1941. (1991), Огледи о Иви Андрићу (1993), Поезија и критика (1994) и Поезија и традиција, критички есеји о српској књижевности (1995). Мање је знано да је у последње две године живота Леовац објавио три књиге: Есеји о српским писцима (1999) и Три знаменита песника (Попа, Раичковић и Павловић) и Разматрања о књижевности и уметности (2000).

              Своју последњу књигу Леовац није видео, објављена је само неколико дана после његове смрти у малом тиражу, као плод издавачке сарадње Београда и Бање Луке. Од три текста из посмртно објављених у књизи Разматрања о књижевности и уметности, која су једино ту објављена: Драма поезије и поетска духовност, О вредности уметничког дела и Есеј и есејистичко мишљење и која би ваљало објавити, колико због академика Леовца, толико и више као допринос разумевању књижевности, уметности. ми смо се определили за први.

Душко М. Петровић

 

<>

 

Славко Леовац

ДРАМА ПОЕЗИЈЕ И ПОЕТСКА ДУХОВНОСТ

 

 

Ни уметности нису поштеђене повесног руинирања, и оне су изложене дуготрајном и упорном растакању. Хорацијеве речи „Exegi monumentum aere perennius” („Подигао сам споменик трајнији од туча”), које су наводили неки a мислили и други песници, сувише су горде и оптимистичке речи. Осипају се и нестају многа дела не само малих него и нека дела значајнијих и великих песника. Сачувана и очувана у библиотекама, или на неки други начин, на њих ипак пада прашина заборава. Само ретки библиографи и скрупулозни историчари књижевности каткад их спомену и као неки раритет изнесу на светлост дана, да би их они или други склонили у закучасте просторе културне историје. Попут природе тако историја, пa и историја књижевности, одабира, селекционише, добре и најбоље, мање и више карактеристичне за неко доба, да би се ови избори мењали у другим временима. Све њих погађају извесне промене, историјске и суште, привремени или стални заборави.

Често губимо из нашег видокруга и често застарева управо оно што није поетско у књижевности. Конкретне алузије, на пример, нису ни у савременом a камоли у будућем времену од битног књижевног значаја. Стари Хелени вероватно су знали на кога су циљале неке реплике у приказаним трагедијама, што ми већ одавно не знамо. Али и они су, као и каснија поколења, с узбуђењем пратили и коментарисали како су поједини трагички песници драмски и позоришно извели знане митове о Прометеју и о Оресту, о Ајанту и о Едипу, о Медеји и о Ифигенији. И кад су приказивали савремене, историјски познате личности, као у Аристофановим комедијама, знали су стари, и ми још више, да су те комедиографске личности поглавито потпуно комичне личности, у служби апсолутне комедије. Или, крупне алегоријске слике земног и небеског света, чије зачетке налазимо у античко доба, које раскриљује Данте Алигијери, потом и други знаменити хришћански писци, нису својим алегоријским знамењима велики песници, него поетском духовношћу и поетским језиком. Ha свим путевима књижевне историје сведоци смо да су митови и легенде, знања и сазнања неког времена и простора изгубили своје некадашње вредности и постали поетски митови и сазнања у поетској духовности дела.

Застаревају и губе се и неки утврђени књижевни облици, који су готово канонизирани у старим поетикама, као, на пример, стиховни епови. Они су трансформисани у друге епско-лирске стиховне облике, или у опсежне прозне облике, као што су епски романи. Ако су застарели епски стиховни облици, нису анахроничне поетске духовности старих епова, њихова поезија. Оно што су биле „свете приче” и ондашња знања, алегорије и „општа места”, и слично – све то не представља поезију великих античких и каснијих епова. Kao што у тим еповима видимо не само те канонизиране облике и одређена знања него много више и значајније њихове поетске суштине, тако слично видимо и ценимо вредности трагедије и комедије. Не морамо да се преселимо у Шекспирово време да бисмо упознали театарске и драматуршке регуле, да бисмо из тог угла, из тог историјског искуства, духовно уживали у Шекспировој драмској поезији. Ни Молијерове комедије, које заошијају хумор и комику до пуног смеха, макар писане и са дискретним намерама моралисте, не траже од нас да знамо поетичка правила и регуле морала тог доба. Молијерове ко- медије имају свој поетски свет, своју поетско-хуморну духовност, и оне се већ одавно изводе на позорницама без окриља анахроничних поетичких и моралних норми.

Извесни нормирани, особито мали облици не мењају се много, чак успевају да задрже свој строги облик. Сонет се, тако, није обликом мењао (два катрена и два терцета), издржао je иначе многе промене које су се десиле у књижевности, нарочито у последња два века, a и све ововековне бучне и широко распрострањене таласе слободног стиха и песама у прози. Kao да су песници тражили понекад уточиште у самој песми, у њеном идеалитету који засвођује мали чврсти облик. У ствари, то je било испитивање властите песничке снаге, остварење сагласности између унутрашње тензије, коју напиње сензибилитет и мисаоност, и строгог облика. Сонет je био подстицај и мета да би се самом песмом, a не нечим додатним и посредованим, остварила релативно савршена поетска духовност.

Kao што застарева стандардни језик, тако стари и песнички језик посматран изван поетске духовности. Тропи релативно брзо губе своју комуникативну посебност, окоштавају се, издвојени из ткива поетског дела; као да су неки амблеми и неке апофтегме, они постају знаци пролазне историје или у новим контекстима могу добити нова релациона значења. Гетеову мисао да „постоји поезија без тропа, која je један једини троп” могућно je овако тумачити: поезија сама, пo себи, јесте троп, изворно схваћен, обрт, замена, нека другост. To што тропи, посматрано засебно, после извесног времена, постају само интересантни амблеми или пословичне слике, чак окоштали изрази, говори нам такође о неопходности да разлучимо песнички језик од језика поетске духовности дела.

Јер постоји, како запажа Јан Мукаржовски, известан нормиран песнички језик, изразита „склоност ка јединствености, са нормираним естетским претензијама на непроменљивост”. Не само класицизам, него и друга историјско-књижевна раздобља показују ту склоност. Чак и романтизам, који je велика побуна против класицистичких симетрија и образаца, тежио je, како рече Блејк, „страшној симетрији”, или, no речима Игоа, стиховној и језичкој симетрији пада и уздизања душевних и духовних сила у човеку и свету. У српском романтизму, као и у неким другим књижевностима, видљива je наклоност ка народној поезији, њеним образцима, њеним поетско-језичким вредностима. Извесни утврђени облици, и неке норме песничког језика, помажу песнику да обележи своје песничко присуство. Постоје одступања од тога, онеобичавања поступка, преображаји који су у служби тога што je форма и поетска духовност, Без тога што je сушто, тај привидно нормирани песнички језик, карактеристичан за неку групу песника, чак за неко књижевно раздобље, брзо застарева. Песнички језик je у сагласју са поетском духовношћу, пa ако није онда je то сигнал да ће бити на попришту одмазде заборава.

Песник je увек на путу. И са знаним средствима и знањем песник je на путу који му није познат, или бар није потпуније познат. Без тог предумишљаја, инспирације, слободе и снаге да крене на то путовање нема стваралачког процеса. Kao Дантеова душа, песник ће и у чврсто конструисаном свету мишљења и певања морати да савлада многе напетости и противречности да би остварио своје дело. Нису само путовања ка доле, или ка горе, једина искушења песникове душе; делују и друга искушења – преображаји у самом стваралачком раду који су наследници преиначења самог тог процеса. Ако су ова раније неусмерена преображења била извесна грађа и чак стимуланс, онда ова остваривана у делу су усмеренија, делотворнија, у служби самог дела. Искушења су, пре свега, у метаморфозама посредоване духовности, много чега што je субјективно и објективно посредовано, у отелотворену поетску духовност. Све може да буде предмет песничке уметности, на пример, пејзаж, догађај, интимни доживљај, мисао, неко знање, њихови низови и преплети; можемо, потом, певати о језику, о песми, о некој ликовној слици и о музичкој пијеси, са привидно више или мање препознатљивим деловима таквих реалитета. Све je то могло да прође кроз призму неке посредоване духовности, стварно или фиктивно, као одређено искуство, да би, затим, пролазећи кроз песникову призму, преображено, у стваралачком процесу, постало поетска духовност.

Није ли онда поезија, како би казали платоничари, само сенка сенке неке битности, Идеје или Природе? Значи, поезија je сенка посредоване духовности (филозофије, религије, науке), пa, затим, сенка сенке неке васељенске духовности или природности? Преображење посредоване духовности, међутим, у поезији je такво да она „нестаје” у поетској духовности, пa зато не можемо тумачити и мерити поетску духовност колико je зависна од посредоване, него пo томе каква je она сама, како она егзистира и значи (a онда можемо да говоримо и о нечем другом, о посредованим вредностима). Да нема поетске духовности песничко дело би било реплика неке друге духовности, или би било духовита игра речи и стихова, или либрето за неко друго истинско уметничко дело. Мислило се, и сада се каткад мисли, да je задатак уметности, a посебно књижевности, да на свој начин конституише неке важне истине, да je књижевност лепа илустрација одређених истина и знања, да je она илустрована енциклопедија тих знања. Можемо да уживамо у играма речи и стихова, да тражимо и налазимо занимљива сазнања и знања, да видимо и тумачимо утицаје неке посредоване духовности, али у правом поетском делу све то обликује и одређује поетска духовност.

Ha почетку увек новог путовања песник има неку малу визију или слику тог пута ка песми, драми или роману. Када зађе у пределе свог будућег дела одвија се стваралачки процес пун разних тензија. Постоје, разуме се, и напетости (као и знања и сазнања) која претходе том путу и стварању. али, у самом стваралачком процесу настају нове, процесуалне тензије, извесне несагласности и супротности, чак привидне сагласности, које треба делотворно усагласити. To je својеврсна драма поезије. Ми, читаоци и гледаоци, видимо завршено дело, завршено остварен стваралачки процес у делу; ми смо, друкчије, били на том стваралачком путу. Taj стваралачки процес остварен у делу није сада нека арматура и оклоп, пa сродно томе склоп, него плодотворна процесуална форма. Имамо, на пример, код Дантеа путовање душе субјекта спева кроз кругове пакла, чистилишта и раја, али имамо и путовање самог песника, остваривање процесуалне форме, „Божанствене комедије”. Ово друго путовање je делотворно, пa je нужно асимиловало оно прво. И ми путујемо тако, пa тај процес путовања јесте наш прави, естетски предмет. Видимо и осећамо процес који нас више или мање изненађује како се одиграва, поглавито како песник поетски усаглашава тензије, искушења, несагласности и привидне сагласности. To нам пружа процесуална форма, путовање од првог стиха песме, од неке интродукције епског дела пa до краја, могућне епилошке поенте. Отварају нам се мале и веће целине, које повезује извесна структурална матица, да бисмо на крају сагледали целину дела. Статички или прагматички посматрано то су делићи и фрагменти, који различито чине неку целину, као да се неко, писац, играо коцкицама које je вешто склопио, уз помоћ неке идеје, уз средишњу улогу извесног лика и основне приче, и томе слично. Међутим, динамички и стваралачки сагледано, форма, што дело јесте, процесуално егзистира, увек новом драмом поетског бивања. Преображавалачки и поетско-стваралачки процес je формом отелотворен и одуховљен. Taj je процес, на другом плану, у могућим везама с новим сличним процесима како истог уметника тако и његових сродника. Не престаје драма поезије, не престају ти процеси, ти путеви песничких душа, особити светови поетских духовности.

Да ли ће песма бити, као што каже песник Стеван Раичковић, „чиста ко клас зрели усред лета”, или ће бити набијена плодовима као пун амбар; да ли ће роман бити широка исповедна прича или опсежна, разним темама, причама и ликовима приповедана судбина неког друштва, или романескна фреско-слика душе и друштвених појава, зависи од аутора, њихових концепција и приступа. Не можемо, према томе, поставити неке друге захтеве и рећи да би нека друга форма била боља но та одређена, јер je она то што јесте. Други облици или друге стилске посебности можда би боље одговарали ауторовој концепцији и приступу. С тим у вези je и теоријско вредновање жанрова, пa не бисмо могли рећи да су лирска песма и лирско певање мање вредни него што су епска песма и епско певање; или да je роман вреднији него приповетка. Нису ли често знаменити књижевници творци лирских и епских песама, малих и већих прозних дела, као што су Гете, Иго, Пушкин, Хајне, Лаза Костић и Милош Црњански, поред многих других. Додуше, сваки од њих има нека дела за која смо уверени да су најбоља, али не зато што су жанровски прикладна него зато што je у њима аутор успео да оствари потпуније поетску духовност. Она није засебна, поентирана мудрост; није нека посредована духовност него духовност која стално зрачи у делотворном процесу и даје je форма.

Ако заиста потпуније тумачимо процесуалну форму, онда je и вреднујемо, јер тумачење иманентно na и експлицитно бива и вредновање форме и поетске духовности. Све друго доприности унеколико том тумачењу: одређена знања и сазнања о писцу, о томе шта je у делу посредно и видљиво око дела, на пример у друштву. To не значи да je аутор посредно склоњен. Није аутор нестао зато што постоје извесни захтеви и усмерења процесуалне форме, који каткад или често неке првобитне намере писца чине излишним или подложним променама. Песник je најважнији активни чинилац у том процесу, у остварењу свог дела. Али он je у самом процесу такав, унутар дела, a не неки artifex изван дела који се повремено спушта у дело, да би каткад био песник и мислилац. И када прекида накратко или дуже свој рад, аутор je близу њега, пa када се врати и урони поново у тај свој рад он наставља да путује, да ствара не као личност изван делотворног процеса, него као стваралац-личност у њему. Мера животних искустава не мора бити мерило за тај процес стварања. Оно лице изван дела посредује да би живела и стварала ауторска личност у делу. Kao што свако дело једног аутора je различито од неког другог дела истог писца, оно je пo нечему суштом поетски слично. Шекспир или Гете, Пушкин или Достојевски, Његош или Андрић своја поетска бића остварују и проносе кроз своја, нарочито главна дела. У њима песник не говори само себи и својим сродницима него многима који прате драму стварања и остварења поетске духовности. Да није тако не би деловала значајна поетска дела ни у другим језицима, у добрим преводима, можда ни у народу песниковог језика.

Није редак пример који нам казује да осредњи песници, каткад minores, остваре лепу готово узорну песму (слично je и са приповедачима и другим прозним писцима). Националне антологије поезије и националне историје књижевности наводе такве примере. Kao да су ти књижевници успели изузетно или чак случајно да обликују такво антологијско дело у бити фрагментарне поетске духовности. Да ли то значи да се један аутор мора целовитије и потпуније показати у великим облицима или у више дела мањих облика? Зар je немогуће у малом облику исказати своју поетску душу? Могућно je остварити сугестивну песму с трептајима њој својствене поетске духовности, али тешко да може постојати у њој свестрани или потпуни духовни свет песника. Ни један знаменити лирски песник није само у једној песми; тек у корпусима успелих песама, у најбољим циклусима, остварује он потпуније поетску духовност, себе као препознатљивог и значајног песника. Песник Бодлер није само у једној, ма како карактеристичној песми, него у корпусу песама, у збирци „Цвеће зла”. Kao што Рилке, или Јејтс, или Дучић нису само у неким својим доиста сјајним песмама, него у низу песама, чак у више скупова песама. У корпусу песама, више него у једној драми, у више приповедака, књижевни стваралац успева да заокружи своје књижевно сазвежђе и да нам подари целокупну поетску духовност. Има песника, затим, који се релативно успело огледају у разним жанровима, стилски разноврсно; али они и у оквиру једног жанра, пa и једног дела, пишу стилски разноврсно. Рилкеове лирске песме и његове дуже песме које стреме малом спеву показују осетне стилске разлике. A шта да кажемо за Џојсов „Улис”, који je изведен разним стилским поступцима. Нарочито у већим и великим облицима у овом XX веку не постоји више строго стилско јединство дела. Различити стилови се супротстављају и прожимају да би писац остварио изненађујуће нове форме. Није то плод голих авантура, већ стремљења ка новим могућностима стварања; оне се слуте и проналазе у интензивним и свестранијим противностима и сагласностима, у сложенијим и обилнијим поетским духовностима. И те стилске различитости, и та разна дела у другим жанровима, и та облицима и поступцима неслична дела, окупља ипак песников дух и његова целокупна поетска духовност.

Постоје поетске духовности појединих дела, али постоји поетска духовност ако не свих a оно најбољих и карактеристичних дела неког писца. Она није обична сума свих тих појединих духовности, него на вишем, плану синтеза тих поетских духовности. Софокле није само Софокле „Цара Едипа”, већ и „Антигоне”, „Ајанта”, „Филоктета”, пa и осталих сачуваних трагедија. Kao у мало кога античког трагичког песника, судбинска егзистенција човека je судбоносно драматуршки и структурално изведена и поетски духовно исказана. Без обзира на све различитости које нам дају Шекспирове драме, на пример трагедије „Ромео и Јулија”, „Цезар”, „Хамлет”, „Отело”, „Краљ Лир” и „Магбет”, затим неке историјске драме и лирске комедије, можемо посебно жанровски али и скупно да сагледамо поетску духовност овог ствараоца, пo чему он у свим тим драмама јесте велики драмски песник. Тако бисмо могли навести и друге ауторе, на пример, Гетеа, Толстоја, Томаса Мана, Џемса Џојса, Иву Андрића. Разна њихова карактеристична дела доносе посебне поетске духовности. Ако су сличности између тих дела истог ствараоца веће него разлике, или су разлике као знаци интензивног трагања за новим обзорјима веће него сличности, – обједињује их првенствено стваралачки дух писца и остварена целокупна духовност. Све те посебне форме и духовности потенцијално дају такође процесуално остварену у низу дела интегралну поетску духовност. И она je својеврстан процес, јер се одиграва у дијалектичким релацијама између самих појединих дела, пa и између оних који joj сроднички припадају у књижевној историји. Зато поетска духовност не може бити потпуно одређена, завршно јасна, него je процесуална, пa увек превазилази норме и каноне. Тек потпуније разматрање неког дела и у вези с другим делима истог и неког другог аутора, и низа писаца, води нас потпунијем вредновању тог дела.

Већ смо рекли да све може бити предмет уметничког дела, све je могућно преобразити и увести у стваралачки процес дела. Неке ситне ствари и феномени (облутак, парче хлеба, неки одсјај у потоку) преображени и поетски оформљени постају трептаји поетске духовности или мали поетски светови, одблесци и трептаји неке поетске стварности. Најбоље песме јесу такве песме где нешто мало и обично, као и оно што je необично и значајно, открива нешто више и судбинско. Ту драму поезије, која несагласности усаглашава, која противности и напетости унутрашњим хармонијским односима, увек процесуалним, обједињује, открива нам форма. Шта видимо и откривамо у малим облицима, запаженије je и разноврсније у већим облицима. Каткад или често, како код којих писаца, ова драма поезије бива уметнички драматична, a процесуална форма таква je да тражи да се настави, да joj аутор нађе нове зоне у новим делима. Ово трагање и налажење нових форми и вредности јесте, симболично речено, Орфејев поход против смрти, против расула и заборава. Личне и посредоване духовности постале су друге индивидуалне и надиндивидуалне поетске вредности дела, својеврстан бунт против смрти, чак привремена или релативно трајна победа над заборавима што их штедро дају друштвена стварност и историја. И ово je драма поезије: пролазна je својим облицима, као што су пролазни својим обликом неки човек, неко друштво, нека историја. Ипак, мада осакаћени, склони расулу, извесни облици не умиру и живе зато што су преображени и отелотворени у уметничким формама, у којима им даје „душу” – драматично процесуално остварена поетска духовност у разним видовима (исповести, евокације, приче, представљања, потанко приповедање, дијалошке напетости, особити коментари). Свуда као да се догађа стваралачка драма откривања имагинативних смислова, који се виде у ужим или ширим пространствима новог поетског искуства, у свему што даје процесуална форма.

Ни једно књижевно дело није крајње савршено, потпуна перфекција отелотворене поетске духовности. Није тако савршено јер je и у њему иманентна тежња ка новим делима, новим савршеним уметничким тековинама. Потом, у сваком књижевном делу води се известан агон (сукоб и такмичење) између литературе и поезије. Код малих писаца има више, понекад и сувише литературе, a мало или никако поезије. Има сувише нечег посредованог, пa личног интереса и вештине; и то припада боље неким дисциплинама и вештинама, a слабо или никако самој поезији. Литература je осетно више у зонама едукације и елокуције неких намера и знања него стварања. Без поезије, без формативне поетске духовности, нема истинског поетског дела. Поетска духовност уздиже литературу као извесну грађу и као посредовану духовност у поетске области дела. И метричко умеће, сјајне духовите игре, забавна поигравања имагинацијом и језиком, и томе слично, добива своју поетску вредност остварењем поетског света, учешћем у њему, креирањем поетске духовности. 

Широко je поље поетске духовности које пружа неки стваралац не само у целокупном делу него и у једном значајном делу. Процесуална форма даје разне тачке гледишта, различите слике и мисли, разнолике аналогне и контрарне позиције, пa нам се већ пo томе чини да je дело вишесмислено (поједини делови двосмислени), Можда ћемо се, због тога, подухватити посла да повежемо различите тачке гледишта и разне позиције, да нађемо неки заједнички именитељ који би синтетизовао наше мисли о делу и који je његов смисао. Поједини прегледи историја књижевности, a нарочито нека историјско-књижевна дела (као и други критички радови) показуу ту тежњу да сажето или опсежно пронађу карактеристичан смисао и смисаону вредност дела. Могућно je, заиста, пронаћи један или више смислова неког дела, али то мора да произлази из сагледавања и разумевања процесуалне форме. Кључне слике и мисли само су знакови на том путу. Не постоји једно средиште, него постоје неколико и чак више карактеристичних слика, сцена и мисли које су особито знакови процесуалне форме, неки поетско-митски знаци поетске духовности. Оно коренско, сржно, сушто, о којима су говорили неки песници и критички духови, и на томе заснивали своје поетике, није нешто крајње кључно и једино, помоћу којег отварамо тајна врата поезије. Постоје разни знаци, наговештаји и слутње који воде на том путу уобличавања дела и његове духовности. И као што бива у једном делу, тако бива у низу дела истог аутора, и у низовима писаца и њихових дела. Тако посматрано, и сама дела су крупни знакови на том стварном и имагинативном путу књижевне историје. Парафразирајући Андрићеве речи о усменим и писменим причама, могли бисмо рећи да je у тим малим и великим знаковима – делима „и садржана права историја човечанства, и можда би се из ње могао бар наслутити, ако не сазнати, смисао те историје”.

Нарочито у нашем, XX веку сведоци смо, готово свуда, и у областима уметности, „тираније промена”, како рече један писац. Некадашњу „тиранију канона” и деспотију норми као да je заменила убрзана тиранија промена. Тираније су чест гост у здањима Историје. Забрињава акцелерација промена и то таквих промена које игноришу и чак нешто трајније присуство поезије у име произвољних, вештих и техничких промена. Ako очистимо књижевни рад од поетске духовности, онда нема поезије, остане само нека техничка изградња, вербална или граматичка игра, глуве речи. Испразне и јалове, пa хаотичне друштвене појаве нису оправдање за испразне и јалове текстове и за убрзане произвољне промене. И као што показују значајна књижевна дела овог столећа, нужан je дијалог с онима који су нам претходили и с онима који ће доћи.

Сваки знатнији песник преузима нешто од других, њему драгих претходника и савременика, али он то преображава и тако изграђује да његова поетска зиданица бива ипак друга, његова. Његов поетски пут je увек релативно нов пут, који ће припремити и даривати посебну поетску духовност. Петраркине песме су обележиле нову традицију, и то не подржавалаца него истакнутих песника који су водили стваралачки дијалог са Петрарком и његовим песничким искуствима. И сам Петрарка je био у дијалогу с песницима пре њега и у његовом времену. Сервантесов „Дон Кихот” није само пародија витешког романа него и изванредно романескно дело које je обележило путеве романа сложених пародијских структура. У том смислу постоји нека историјска линија романескних тежњи преко Свифта све до Џојса и савремених пародично-гротескних романа. Пародија je, изворно, супротна песма, пa онда хуморна, комична и чак гротескна песма (дело) разних скривених и откривених знакова. И то je важно рећи: та другост није без дијалога с оним што je било и што ће бити.

Поезија je највећа мера индивидуалног имагинативног и језичког стварања. Само даровита личност, која изузетно успева да створи структуралне односе и процесуалну форму, може да нам подари поетску духовност. A њен смисао je и у томе да утиче на друге, подстичући нове стваралачке путеве. Драма духовног живота постаје драма поезије захваљујући визијама разних одисеја, драматици скривених и нескривених напетости, сукобима, прожимањима и усаглашавањима свега што бива у процесуалној форми. Због тога, не можемо драму поезије и поетску духовност дела свести на неку чврсто формулисану мудрост. Њена смисленост (пa и искуствена мудрост) je у процесуалном бићу дела, у његовој иманентној хармонији која je изазов злу, смрти, забораву. Што je поетски боље остварено дело, то je и смисленост дела виша, то je и наша естетска радост већа.

Читамо песму, чини нам се, огољену од сваке мисли, сачињену од перцепција неког околиша. Kao да се ништа не дешава и као да ничег људског нема – нека мала „мртва природа” и у песми. Ипак, то je варка, то je онај површни поглед карактеристичан за оне који блуде у себи, a не само око себе. Збиљска je форма која je поетски духовна. Дешава се магија поетске форме, која већ пo томе што даје одређене сугестивне релације продуховљује перцепције пa и наш поглед. Дешава се извесна драма, јер се догађа напетост између збиље и могућности. Дело (песма) je одређена збиља; али она je и могућност, нека тајна, зато што je отворена према могућним сагледима и сазнањима.

Свако истинско књижевно дело има своје особите духовне стожере. Нису то неки симболи, корени или чак коментари извесне филозофије, пa изразите поруке самог аутора (мада ни њих не би требало занемарити). Поетско-духовни етимони се у процесуалној форми истичу, то су откривалачки делови који дејствују изван својих зона, у целом делу. У тим деловима je садржана више но у другим „сопствена мудрост” (Е. Р. Курцијус), они су носиоци и жаришта поетске духовности, у њима je понајвише остварена поетска магија дела. Одиграва се својеврсна драма у самом делу, коју песник процесуалном формом поетски духовно остварује, мета-хармонизује. Видови спољашње хармоније одблесци су делотворне унутрашње хармоније дела, и оне, обједињене, дају интегралну, мета-хармонију. Зато можемо рећи да постоје не само делићи ове духовности већ да je цело дело прожето, више или мање, обликотворном поетском духовношћу. Драма поезије, и самог дела, јесте плодоносан агон литературе и поезије на разне начине и са различитим исходима. To je агон између оног што je у домену вештине и знаног и – тога што je стваралачко и релативно ново; између окретности и духовности и – визионарства и духовности; између спољашње хармоније и умећа и – унутрашње хармоније и открића, епифаније. Уколико je та преображена симбиоза постала поетска синтеза утолико je поетско дело сугестивније и лепше.

Дивимо се и радујемо се како то духовним okom видимо и осећамо „естетско бивање”, поетску епифанију, кад песник „спази цео свет у зрну песка”, како каже Блејк у једном стиху; или како Шели говори да „вечно постојећа васељена тече кроз ум”. Ово романтичарско претеривање има основу у ваздашњој тежњи човека да тако сићушан у васељени успостави својим имагинативним и мисаоним прегнућима духовне и поетске вредности, одређене континуитете и духовну историју, која ће бити наша, људска другост насупрот тој бешћутној и непрегледној васионској тишини; или, можда, ако она има свог смисленог гласа и знака да их открије у нашем уму, пa онда преображене и остварене у поетским делима. У песничким делима видимо на разне начине „телескопирање поетских слика и умножавање асоцијација” (Т. С. Елиот) с уверењем да нема краја тим настојањима и остварењима док je човеку стало до поезије и духовности. Поезија нам пружа особиту радост, јер нам дарива својим делима нова имагинирања песничких светова, посебну другост – поетску духовност, која обогаћује наш субјективни и колективни живот. И у понорима поезије je расветљење, њене речи се „светлошћу диче”.

Орфејев пут je песнички пут коме као да нема краја. Песник не престаје да изазива судбину тако што покушава да je зачара својом песмом. Он не може да je савлада, али може да je, бар привремено, очара и да она у песми, у поетском делу, постане нека другост – поетска духовна судбина. Какав je то агон између Судбине, огромног и силног Голијата и – поетске судбине, поетске духовности, неког Давида, песника, који нам je подарио своје дело. Нема краја низу песника и других стваралаца који у својим делима битно духовно изазивају васељену тишине и смрти у име ове наше у бескрају скренуте мале планете, и у њој неке духовне оазе, и у њој неког низа поетских дела.