Бивајући следбеници следбеника Христових

Бивајући следбеници следбеника Христових

Душко М. Петровић

Поводом хиљадугодишњице српске славе

 

 

               Академик Петар Влаховић (1927-2016), један од најзначајнијих српских етнолога, написао је да се слава као породични празник “први пут помиње 15. августа 1018. године у околини Охрида. На тај дан, бележи грчки хроничар Скилица, архон охридски Евстатије Дафнокин, користећи се обичајем да се на дан славе свако прима, дошао је незван у дворац Самуиловог војводе Ивца и на превару га ослепио. Мада Скилица не помиње директно славу већ гозбу, из описа се јасно види да је о њој реч”*

             О српској слави су, после Грка Скилице, можда и неки други понекад и понегде понешто забележили, али је посве сигурно да је Вук Караџић био први који је подробно описао нашу крсну славу; у “Српском рјечнику”1818. године је на 344. страници под одредницом “Крсно име” на крају написао: “… и то се не мијења, него остаје од кољена на кољено,: зато се сматрају као рођаци сви који славе једнога свеца”.

 

            Полазећи од Вуковог и других мишљења о његово ослоњених, чини се доста логичним да су Срби почели да славе оног свеца који се славио у дану када су примили хришћанство, када је крштено које братство или село, заселак… У неким књигама и научним рефератима, па потом и по часописима, а нарочито по шареним новинама често се може прочитати како је то што је-дино Срби имају славу зато што су, кад су примали хришћанство, Срби једноставно свог паганског кућног бога  заменили  хришћанским свецем и свештеници им то дозволили е да би, макар и тако, били у вери Христовој?!

            Да су Срби били једини пагани на свету, није немогуће да би се баш тако и догодило, али нису.

            Чињеницом да други народи немају крсну славу, не може се доказати да су се они лако одрекли својих паганских богова и пригрлили Христа и хришћанске светитеље. Пре ће бити да су сви пагани, кад су примали хришћанство тешко и споро прихватали хришћанске свеце, па није искључено да је неко негде покушавао и да свог паганског кућног бога уведе у хришћанску Цркву. Могло би се претпоставити да су и Срби, кад су примали хришћанство (у дугом периоду од шестог до деветог века), евентуално покушавали да у нову веру уведу свог старог, паганског бога, заштитника куће и чељади, и да су, вероватно као и сви остали народи, кад су били у простору између старе и нове вере, једно време, а можда баш дуго и споро, упоређивали и одмеравали старе и нове свеце, те истовремено славили: у кућама свог паганског кућног бога, а у месним хришћанским црквама Исуса Христа и хришћанске свеце? Колико би, ако је тако било, веровали свако у свог, а колико у заједничког бога и шта би код којег народа и у којој средини, а тек како и зашто превагнуло да се одрекну паганства и постану хришћани са-мо хришћани?

            Верујем, дакле, да су – као што је лепо рекао Вук и о његово мишљење ослоњени истраживачи – Срби, кад су примили хришћанство, почели да у својој кући славе оног светитеља којег је Црква којој су пришли славила у дану кад је које братство, село, заселак или само породица примила хришћанство.

            Али!

            Значи ли то и да су Срби искрено и дубоко примили веру Христову, тако и толико да су заискали и добили по једног Христовог светог следбеника – да се од њега уче врлини, да се кроз њега Богу моле и да се преко њега Господу показују: како славе свог хришћанског свеца заштитника у кући својој, тако, и још више славе Господа свога Исуса Христа, Сина Божијег – и у души, и увек; како у кући, тако и у цркви Његовој?

            Да, то значи то.

            И зато: светац наш, наша крсна слава, није наш кућни бог или, још горе: наш бог за по кући.

            Наша крсна слава је наша радост у Господу – радост наше чељади, родбине и пријатеља и сви заједно, славећи нашег светитеља, славимо Господа нашег Исуса Христа, Сина Божијег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова, Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог; рођеног, а не створеног, једносуштног Оцу, кроз Кога је све постало.

            Светац којег славимо наш је сведок пред Оцем, Сином и Духом Светим.

            Наша вера православна, Светосавље српско, то је пут којим можемо – бивајући следбеници следбеника Христових – изаћи из својих мана, ослободити се слабости својих и закорачити у живот будућег века.

            А то што скоро свака област, сваки град, варош, село, па и засеоци имају своје обичаје, своје мале посебности те поред свеће – светлости којом је Христос обасјао свет – славског колача, освећеног жита и вина, додају понечег чинило је и чини да свака наша славска трпеза, уз љубав и радост у Господу, има и неки свој мали посебни зачин.