Жрнов и средњовековна српска жупа Жрновница

Живојин Андрејић

 

 

           Трајна и врло изражена особеност рељефа западног и централног Балканског полуострва јесте разуђеност на речне, жупске долине док је ова особина мање карактеристична за источни део полуострва, изузимајући Родопски простор.[1] Заштићене висинским рељефом по ободима имале су повољне климатске услове и стога су добро насељене. Границе жупа нису довољно чврсте јер су их представљале планине, побрђа или шуме. Посебну организацију имале су пограничне жупе које су називане и крај, крајина или крајиште. Средиште жупе био је град – утврђење које су становници били дужни да одржавају. Жупама су заповедали жупани који су првобитно били старешине локалних великих родова, а поред њих су постојале и скупштине свих слободних људи – жупљана.[2] Давно је примећено да је жупа најмања територијална административно-друштвена јединица као и да је већина жупских имена истоветна с називима река, нешто мање са именом краја или са именом свог главног града. Жупе су понекад биле територијално врло мале, јер су такве биле долине река, котлине и крашких поља,[3] али има и територијално већих жупа јер су долине и сливови неких река били пространији. Ранофеудалне велике жупе у долинама већих река су у каснијим периодима дељене на две или више мањих, а од половине XIV века у Босни долази до стварања градских жупа.[4]

            У речном склопу Велике, Западне и Јужне Мораве и Тимока словено-српска племена су успоставила своју архонтију – кнежевину Мораву и своје топониме и хидрониме. У оквиру кнежевине Мораве су постојале уже целине а на простору данашње Централне Србије земље Кучево, западно, и Браничево, источно од Велике Мораве. Основне административне целине – жупе су представљале територије у сливу одређене реке. Према имену река су именоване жупе а по правилу су и њихова средишта била у истоименим местима. На основу имена река и жупа идентификована су и истоимена места која су била седишта истих. Планине и велике шуме су биле гранична подручја између жупа и као такве нису биле административно независне.[5]

           Кучево је у то време захватало простор: јужно од Дунава, западно од Велике Мораве, северно од Западне Мораве и источно од линије коју чине планине Авала – Космај – Венчац – Руднил – Котленик. После проширења великог жупана Стефана Немањине, крајем XII века, у саставу Браничева више нису: Дубравица, Петрус, Грза, Црница и Раваница, а поготову је смањена територија Кучева пошто је Немања присајединио: Левач, Лугомир, Белицу, Осаницу, Борач – Гружу, Лепенице обе и Рачу тако да је јужна кучевска граница била на линији: Букуља – Кљештевица – река Кубришница – река Јасеница.[6] Од прве половине XIII века Браничево и Кучево су у власти Угарске, а православна Браничевска епархија је, као Сремска са седиштем у Митровици, почела да трпи снажно притискивање од стране Католичке цркве, које ће бити прекинуто тек са овладавањем краља Драгутина овим просторима.

            Српска средњовековна земља Кучево је захватала простор: јужно од Дунава, западно од Велике Мораве, северно од Западне Мораве и источно од линије коју чине планине Авала – Космај – Венчац – Руднил – Котленик.[7] Источни део земље Кучево, од поменутог планинског венца до линије коју чине реке: Колубара, Топлица и Дичина са њеном притоком Чемерницом, представља Загорје – Кучевско Загорје. На неки чудан начин територија земље Кучево и њеног Загорја готово се у потпуности преклапа са простором који ће бити прозван Шумадија. Осим некадашње земље Кучево са Загорјем Шумадији припада на истоку и Великопоморавље.[8]

 

Жрновница – Жрнован

 

            У северном делу Кучевског загорја налазила се жупа која се, по свему судећи, звала Жрновница.[9]

            На врху данашње планине Авале /565./ налазио се средњовековни град Жрнован – Жрнов. Претпоставља се да је град Жрнов саграђен у време деспота Стефана као предстража његовог престоног града Београда. На основу архелошких налаза може се тврдити да је постојао и много раније.[10] Турци су га први пут освојили 1442. године. Постоји тврдња да се планина, заправо, звала Жрнов а да су Турци подигли ново утврђење Гузелџе – Хавала и да је по њему и планина добила ново име.[11] Постоји мишљење да првобитно језгро града потиче из времена деспота Стефана када је Жрнов био предстража престонице Београд. Поново је у њега ушла српска посада, 1444. године, а коначно је пао у турске руке маја 1458. године када га је освојио Махмуд- паша Анђеловић. Када су Турци освојили град порушили су га и подигли ново утврђење које су назвали Гузелџехисар /лепушкаста утврда/. Угарски краљ Матија Корвин је тражио да му се врате Жрнов и Голубац, 1473. године. Прва вест о турској посади Жрнова је из 1488. Јован Запоља је покушао да заузме Жрнов, 1515. године, али је доживео тежак пораз. После заузимања Београда, 1521. тврђава на Авали губи значај.[12]

             Испод тврђаве Жрнов, највероватније на Топчидерској реци, налазило се село Жрнован, 1476. године, уписано у турски попис са 9 кућа и једном удовицом. Већ, 1516. је опустело и уписана је само мезра Жрнован коју обрађују становници суседног села Доњи Витинци.[13] Село Жрнован и друга села су страдала у време напада Јована Запоље на тврђаву Жрнов, 1515. године.

            На основу постојања места Жрнован и утврђења Жрнован може се доћи до треће, најважније, компоненте за реконструкцију постојања једне жупе, а то је река чије је име, заправо, основица за настанак најважнијих топонима.

            Под Авалом, на западној страни протиче Топчидерска, а на истичној Болечка река формирајући два пространа жупска предела. Топчидерска река извире у Липовици а у Саву се улива као њена десна притока код Београда. Ова река је, нема сумње, добила име по месту Топчидер у позније  време турске власти. Некадашње име овог места је, наводно, било Мангаре а ново Топчидер је настало на основу тога што су у њему живеле тобџије Марашли-али паше – „тобџијска долина“.[14] Али, ни Мангаре није најстарије име овог места. По свему је у питању нестало село Жрнован. Имајући у виду постојање места Жрнован и тврђаве Жрнован, на и изнад Топчидерске реке, да се закључити да је име ове реке било Жрновница и да се тако у средњем веку звала ова подавалска жупа. Десна притока некадашње Жрновнице је Раковица крај које је истоимено место са средњовековним манастиром Св. Арханђела Михајла и Гаврила.[15]

            Топоними Жрнов и Жрнован, као и хидроними Жрновница, су засновани од српскословенсков „жрнов, жрнован“ у зачењу „домаћи ручни млин“.[16] Хидроним Жрновница означава реку која на свом путу меље, жрвња.

            У средњем веку је постојала још једна река Жрновница и стара српска жупа са истоветним именом. Жрновница је река и истоимена жупа у требињском крају, на граници са Дубровачком Републиком. Река Жрновница је имала излаз на море у Гружу. Ову жупу је цар Немања Урош V поклонио Дубровнику, 1359. године. Краљ Твртко издаје једну повељу „у долини реке Жрновнице“. Касније се губи име Жрновница и позната је само као Жупа.[17]

                У жупи Жрновница, данас Топчидерска река, налазе се савремена насеља града Београда, некадашња села: Парцани, Рипањ, Пиносава, Ресник, Кнежевац, Раковица, Јајинци, Жарково, Бањица, Топчидер (Жрнов), Дедиње, Чукарица, Сењак, Торлак и Кумодраж (Куманово).

1] Ј. Цвијић, Балканско полуострво и јужнословенске земље, Београд 1922, 32-33.

[2] Исто, 4-5.

[3] К. Јиречек, Н. Радоњић, Историја Срба II – Културна историја, Београд 1978, 4.

[4] Т. Рибар, Западне стране у средњовјековној босанској држави, Београд 2009, 152-153.

[5] Ж. Андрејић, Српске средњовековне жупе у сливу Млаве, Митолошки зборник 26, Рача 2012, стр. 101-110.

[6] Ж. Андрејић, Земља Кучево, Јасеница и Некудим, Митолошки зборник 25, Рача 2011, 38-46.

[7] Ж. Андрејић, Српске средњовековне земље Кучево и Кучевско Загорје, Митолошки зборник 28, Рача 2013, стр. 45)

[8] *** Мала енциклопедија Просвета, 3, Београд 1986, стр. 1017.

[9] Приликом истраживања утврђено је постојање касних античких или византијских грађевина. (Ђ. Бошковић, Град Жрнов, Старинар XV, Београд 1940, стр. 72-73, 80-83)

[10] С. Катић, Тврђава Авала (Гјузелџе) 15-18. век. У: Историјски часопис LXIV, Београд 2015, стр. 254.

[11] А. Крстић, Жрнов, Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља (С. Мишић), Београд 2010, стр. 109.

[12] Е. Миљковић-Бојанић, Смедеревски санџак (1476-1560), Београд 2004, стр. 181.

[13] В. А. Богић, Опис Врачарског среза, Гласник СУД, II, Београд 1866, стр. 243.

[14] Ђ. Бошковић, Археолошка налазишта и споменици у Србији, II, Централна Србија, Београд 1956, стр. 142-144.

[15] *** Речник САНУ, V, Београд 1968, стр. 440, 442.

[16] С. Новаковић, Законски споменици, Београд 1912, стр. 147, 196, 324, 586, 678, 764; К. Јиречек, Ј. Радоњић, Историја Срба II, Београд 1978, стр. 216; K. Јиречек, Историја Срба I, Београд 1978, стр. 321;

[17] *** Мала енциклопедија Просвета, 3, Београд 1986, стр. 608.)