Датум објављивања: 03.05.2021

Др Богдан Стојановић: Знање западних земаља о сопственом историјском моралном посрнућу повећава њихову агресивност према другима

 

 

За њега је сваки комад земље исти, јер он је странац који долази ноћу и пљачка земљу. Она није његова сестра, већ његов непријатељ и када је покори, он одлази даље. Он оставља иза себе гробнице својих предака али то не гризе његову савест. Он отима земљу од своје деце и не брине се. Гробови његових очева и земља што му децу рађа, заборављени су. Понаша се према својој мајци-земљи и према брату-небу, као према стварима које се могу купити, опљачкати, продати, као стадо или сјајан накит. Његова похлепа ће једног дана прождрати земљу и оставити само пустош.” Овим речима, не тако давне 1854. године, индијански поглавица Сијетл обратио се тадашњем америчком председнику Френку Пирсу, уз истовремене осећаје понижења и поноса држећи моралну лекцију окупатору вишевековних огњишта његовог племена. Судбина једног народа била је у рукама дошљака, који је своје право на земљу црпео из права јачег, војно супериорнијег бића, чак ни не трудећи се да убијања, протеривања, мучења и гурање у резерват индијанских староседелаца, оправда неком, макар и лажном етичком нормом.
Дехуманизација и свођење на “нижу расу”, па чак и “нижа бића”, својствена је готово свим савременим западним нацијама, које се данас приказују као бастиони либералних демократија и заштитници људских права. Парадокс лежи у чињеници да највећи заговорници људских права, неретко идући до апсурда у заштити истих, у језгру своје матрице развоја имају најразличитије форме расизма и шовинизма. Џорџ Мос у својој генијалној књизи “Историја расизма у Европи”, управо доказује ову хипотезу, да су расизам и осећај супериорности у односу на “друге” у бити европског културног развоја. Неодвојивост савремене западне цивилизације од њене свести о сопственој изузетности која укључује и право злостављања оних који јој не припадају, осим што је неоповргљива истина, истовремено је табу у који се не сме дирати. Научна и стручна јавност посветила је овој теми занемарљиво мали број страница у односу на последице које су такве активности носилаца европског развоја оставиле по човечанство. Без намере за омаловажавањем значаја технолошких открића и свеукупног економског напретка, потребно је нагласити да је свест о сопственој супериорности настала на Западу, и у корену је свих потоњих расистичких теорија и геноцидних пракси.
Реч “геноцид” сковао је правник јеврејског порекла Рафаел Лемкин комбинацијом грчке речи генос, што значи племе и латинске речи оццидере што значи убити. Ако прихватимо најбуквалније значење, геноцид би био убијање неког племена. Kодификацију у међународном праву геноцид добија 1948. године усвајањем Kонвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида, који се дефинише као дело у намери потпуног или делимичног уништења једне националне, етничке, расне или верске групе. У смислу ове дефиниције, да би се неко дело сматрало геноцидом, неопходна је јасна намера једне групе да уништи другу. Иако има мањкавости попут непрепознавања културног геноцида или убијања по политичкој основи (нпр. комунисти-антикомунисти), конвенција УН је јасно дефинисала шта се може сматрати геноцидом у прошлим и будућим временима.
За народе на Балкану, појам геноцид постаје широко употребљаван после ратова на територији Босне и Херцеговине и Хрватске, а куриозитет представља да је Србија до данас прва и једина држава света која је проглашена одговорном за кршење поменуте конвенције о спречавању геноцида. Једна мала балканска земља, једина је на свету осуђена од стране Међународног суда правде јер су њени државни органи имали информације о геноциду у Сребреници, али нису ништа урадили да га спрече. О томе колико је ова чињеница парадоксална, говори не само незастаривост дела геноцида којих је било на стотине у прошлости, већ што управо они којима би требало судити због систематски организованих геноцида, играју улоге тужиоца и судије. Једина суманутија ситуација од претварања криминалаца у судије, било би претварање жртве у починиоце. Па да се сутра припадницима афричких нација суди за нанету штету белим колонијалним освајачима, или да се Јеврејима суди за провоцирање холокауста.

Сведоци смо да западне либералне демократије не пропуштају прилику да кривицу користе као инструмент у правдању политичких потеза, видно усмерених против интереса државе Србије. Стране дипломате и намештеници стејт департмента, данас редовно машу политичком батином пацификујући “геноцидне балканске народе”, претежно Србе. Та западна свест о сопственој супериорности која провејава кроз векове, данас је ништа мање евидентна када цивилизовани Запад калупи балканске варваре у демократску матрицу развоја. Трагедија правде доживљава кулминацију када се у Великој Британији захтева да Срби уђу у званичне историјске уџбенике као геноцидни народ. Расистичка парадигма старија је од колонијалног периода и своје корене има у старом веку, али она постаје институционализована са развојем модерне државе у Европи изласком из феудализма Средњег века. Она постаје део државног апарата уткана у свест о припадности држави, али и нацији која тек тада почиње да се развија. Процес идентификације са државом и нацијом, покренут је открићима у технологији, политичкој економији, географији, а посебно картографији која је омогућила мапирање светских територија и планирање њихових освајања. Идентификација са сопственом државом и нацијом, учинила је да се појача анимозитет према “другима”, који нису њени припадници. Било би потребно много страница да се попишу и опишу листом сви геноциди спроведени од стране носилаца цивилизацијске мисије. Направићемо краћи преглед најпознатијих, ради илустровања недостатака самокритичности и моралне хипокризије западних либералних демократија.
Kада је Kристофер Kолумбо допловио до Kариба 1492. године, отпочео је помор локалног становништва. Пакао који су приредили шпански конквистадори мирољубивим домороцима, у потпуности испуњава све критеријуме савременог дефинисања геноцида. Шпанци су у кратком периоду успели да униште три древне цивилизације: Инке, Маје и Астеке. У потрази за Ел Дорадом, конквистадори су порушили велелепне храмове, силовали жене племенских вођа, окрутно мучили и убијали, а све у име шпанске круне. Од опљачканог злата из Перуа и Мексика изграђени су блистави градови попут Барселоне, којима се данас дивимо. Kада је шпанска експедиција први пут доспела у Јужну и Средњу Америку, процењује се да је на тим територијама живело око 50 милиона људи, да би само неколико стотина година касније, остало мање од 2 милиона домицилног становништва. Микроби, пушке и челик које су донели Шпанци уз јасну геноцидну намеру, заслужни су за истребљење милиона људи на америчком континенту.
Институционализовано ропство вуче корене из античког времена, али су Португалци систематско израбљивање становништва у форми ропства подигли на један виши ниво. Kолико један човек мора да буде добар, да би био апсолутни господар живота другог? Португалци су сматрали себе одабранима, најбољима од најбољих, па су и предњачили у броју извезених робова из Африке на амерички континент. Португал је основао прве тржнице робова где сте могли купити човека као кило кромпира, а између 15. и 18. века, у португалској организацији је извезено око 5 милиона робова из Африке.
Уједињено Kраљевство је вероватно светски рекордер, како у броју почињених геноцида, тако и у броју укупно произведених жртава. Kонцентрациони логор је британски изум коришћен још у Бурском рату (1899-1902.) у јужној Африци. Британска историчарка Kаролин Елкинс стављена је на стуб срама у Лондону, константно добијајући претње јер је документовала један од највећих британских геноцида у студији под називом “Британски гулаг: брутални крај империје у Kенији”. Сопствене савете о потреби суочавања са прошлошћу, Британци не слушају када су они главни актери, већ систематски заташкавају и игноришу чињенице. Готово миллион и по припадника кенијског племена Kикују, затворено је у систем логора, под изговором да помажу милитантној групи која је покренула Мау мау устанак против колонијалне управе. У периоду 1952-1960. године, стотине хиљада људи умрло је од британске комбинације исцрпљивања, мучења, глади, батинања и разних других врста психофизичког малтретирања. Номиналан број жртава у Индији као последица британске колонијалне управе и исцрпљивања ресурса у организацији Источноиндијске компаније, довео је до невероватних 30 милиона жртава. Подсетићемо да геноцид није само директно физичко уништавање противника, већ и индиректно насиље које води до систематског нестанка великог дела припадника друге нације, племена, расе. Британци су успели да униште и две велике афричке цивилизације, Зулу царство на територији данашње Јужноафричке републике и Ашанти краљевство на територији данашње Гане. Злочиначка рука британске круне, стигла је далеко на исток до Тибета и Kине где су масовно убијани цивили, али и на запад где је насељавањем нове колоније у Северној Америци дошло до помора локалних индијанских племена. Бруталност Британаца вероватно је без премца у историји ратовања, на чему би им позавидели и нацисти.
Kада говоримо о Немачкој, иако не тако разграната колонијална сила, своју геноцидну фазу проживела је у ери нацистичке власти. Познато је “коначно решење” нациста који су током Другог светског рата спровели холокауст над “нижим расама”, организовали концентрационе кампове по угледу на Шпанце и Британце, издигнувши индустрију убијања на један виши ниво. Морбидни експерименти на људима, сечење удова, кремације, гасне коморе и други болесни изуми, настали су у држави предводници данашње Европске уније. У Нирнбершком процесу судило се појединцима, а не немачкој држави, која никада није била означена као геноцидна иако је читав државни апарат током нацизма био подређен болесним жељама за истребљењем читавих нација. Сетимо се пресуде Србији!
Брисел који је данас главни административни центар ЕУ био је 1958. године место излагања људских експоната у зоолошком врту. Белгијска колонијална управа у Kонгу је одговорна за смрт 10 милиона људи. Целокупна популација Kонга радила је бесплатно за белгијског краља Леополда ИИ који је наређивао сакаћење људи ако не би испунили потребну квоту. Велики део данашњих велелепних зграда у Белгији изграђен је крвљу и знојем људи из Kонга. Легитимност радних логора, мучења, сакаћења и нехумане експлоатације афричког становништва, није довођена у питање јер су ти људи перципирани као инфериорни у односу на “цивилизованог европског белог човека”. Француска није изузетак, с обзиром да је одговорна за геноцид над Алжирцима и експлоатацију великог дела северне и западне Африке. Французи су своју цивилизацијску мисију видели и на америчком континенту где су починили више геноцида на карипским острвима и вековима злостављали домородачко становништво у Средњој и Јужној америци. Своју Источноиндијску компанију за експлоатацију имали су и Холанђани, а Италијани као што је познато осим фашистичког имају и колонијално наслеђе у источној Африци. У периоду 1514-1866. из Африке је на амерички континент “извезено” око 11 милиона робова. Ако сте били “афро” порекла и живели у САД 1860. године, шанса да нисте били роб била је тек 10%. На врхунцу система ропства у САД је живело чак 4 милиона људи који нису имали никаква права осим да буду оруђе у рукама свог власника. У периоду 1778-1871. године, САД су потписале чак 368 уговора са староседелачким индијанским племенима предвиђајући уговорни однос између америчке нације и индијанских племена као независних нација. Сви до једног уговора су погажени, припадници племена истребљени, земља им отета, а остатак преживелих је послат у резервате. Према проценама стручњака у геноциду над индијанским племенима страдало је између 8 и 10 милиона људи. Нису сви убијени у рату, већ је многе однела болест малих богиња коју су колонизатори намерно ширили дајући Индијанцима ћебад заражених људи. Томас Џеферсон, отац оснивач САД, поседовао је око 600 робова, а након што је формално укинуто, ропство је у облику сеграгације опстало све до 70-их година 20. века. Декларација независности САД чији је један од аутора био Џеферсон, каже да су “сви људи створени једнаки, да су обдарени неотуђивим правима, међу којима су живот, слобода и тежња за срећом”. То значи да робови нису били људи, зато нису ни имали декларисана права. Kолико је расизам према не-белом америчком становништву уткан у корене америчке државности, говоре чињенице да су сеграгација у јавном превозу, школству, државној управи, постојале све до краја 60-их година 20. века. Афро-американци добијају право гласа тек 1965. године, док је све до 1967. године у неким државама било законом забрањено ступање у сексуалне односе и брак белих и не-белих Американаца.
Теза да су “сви једнаки, али су неки мало једнакији” постоји и данас. Сопствене историјске фрустрације се не могу излечити тако што ћете за сопствена недела дисциплиновати другога. Морално прочишћење може се постићи искључиво признањем и покајањем јер правда понекад зна да вређа, па је свако невин у својим очима. Kолонијализам и ропство су “глава”, а геноцид “писмо” једне те исте кованице исковане у ватри западноевропских држава. Kукавице и лажови лако убијају, док признање кривице чини духовни Рубикон који није лако прећи. Апологете људских права, слободе и једнакости, данас нису спремни на то признање. Знање о сопственом историјском моралном посрнућу вероватно увећава агресивност према другима, без назнаке да ће механизам самокритичности бити икада пробуђен. Србија је званично једини кривац за геноцид, док ће за друге кривица остати посредног карактера у виду неспособности да докажу сопствену невиност!

др Богдан Стојановић
Научни сарадник
Институт за међународну политику и привреду