ЗАШТИТА ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ

Академик Васкрсија Јањић

 

        Некада, у не тако давној прошлости, проблем заштите животне средине схватао се, пре свега, као заштита ретких и угрожених биљних и животињских врста. Данас се заштита животне средине схвата далеко комплексније и свеобухватније. Ова квалитативна промена била је омогућена сазнањем да живу природу чине не само појединачне органске врсте већ да постоји јединство између живе и неживе природе. Наравно, све то не значи да је заштита ретких и угрожених врста мање актуелна. Све нам се чини да су данас поједине врсте биљака и животиња угрожене више него икад до сада. Уништавање живог света доводи до осиромашења светског генофонда. Уништавањем појединих биљака и животиња бесповратно уништавамо специфичне лабораторије, произвођаче органске материје у којима се налазе поједина једињења која могу бити значајна за људе, ремети се еколошка равнотежа која је битна за функционисање екосистема, што у крајњој мери доводи до угрожавања читаве биосфере. Наравно проблем уништавања различитих штеточина, паразита и преносиоца болести није ни у каквој колизији са претходним ставом. И тај проблем њиховог уништавања мора се радити са великом опрезношћу, са поставкама заснованим на научним резултатима, како не би дошло до поремећаја еколошке равнотеже. Заштитом животне средине значи треба заштити екосисистем као целину и саму биосферу. Ово зато што према садашњим сазнањима постоји свеопшта повезаност, настала дугом еволуцијом између врста, животних заједница и станишта интегрисаних у различите екосистеме, као врхунац процеса интеграције живе и неживе природе, интеграција у биосфери, јединственом гигантском систему површинске зоне читаве Земље. Зато је човјек, као живо биће, заинтересован да заштити биосферу од даље деградације и постепеног пропадања. Али, човјек у читавој својој историји и нарочито данас, делује на живу природу, на екосистем и биосферу у целини. Неке од тих делатности су позитивне, али је већина крајње негативна и погубна. Навешћемо саме неке од најважнијих активности човека у биосфери које могу имати изразито негативне последице као што су: иригација, прекомерно искоришћавање пашњака, уништавање шумске вегетације, исушивање влажних територија, претеран лов на драгоцене врсте животиња, намерно истребљење појединих врста животиња, загађивање средине отровним гасовима и одпацима, нарушавање природне дренаже, бацање индустријских и других отпадака у реке и језера, загађивање воде, ваздуха и земљишта, уситњене, неконтролисане и хаотичне урбанизације, радиоактивно загађивање, поремећај кисеоничног и угљендиоксидног баланса у биосфери и др. Или, ево како су то Vord и Dibo (1976) дефинисали: „Два човекова света – биосфера коју је наследио и техносфера која је његова творевина, нису у равнотежи, уствари у потенцијалном су сукобу. У средишту је човек. Ово је историјска прекретница на којој сви стојимо док се врата будућности отварају откривајући кризу изненаднију, свеобухватнију, неизбјежнију и теже решиву од иједне коју је људски род икада имао пред собом, а која ће попримити дефинитиван облик за живота деце која су већ рођена“

            Поремећај животне средине може бити изазван и природним појавама које се могу негативно одразити на функционисање екосистема па и биосфере. Најчешће су то разне елементарне непогоде: вулканске ерупције, земљотреси, поплаве и олује, пожари и суше, високе или сувише ниске температуре. Ове елементарне непогоде могу повећати број и концентрацију штетних елемената (једињења сумпора и флуора, оксида азота, водониксулфида, амонијака, метана и др.) који својим присуством и концентрацијом могу утицати на поремећаје у атмосфери, води и земљишту. Оне могу деловати и разорно уништавајући велике просторе у којима живе различите врсте живих организама.

            Иако је енергија основ за развој цивилизације и просперитет људског друштва, она је истовремено и највећи загађивач животне средине. Уствари, са ваздухом, водом, земљиштем и живим светом она је основни предуслов живота. Да би биосфера функционисала потребна је енергија Сунца. Тако је захваљујући њој настао живот на Земљи и тако се и одржава и обнавља. Помоћу енергије Сунца одвија се процес фотосинтезе и стални прилив за живот неопходног кисеоника. Фотосинтезом се користи сунчево зрачење за стварање органске материје и ослобађање кисеоника. То је веома сложено претварање сунчеве енергије у органску материју која представља храну за живе организме. Највероватнија вредност производње фотосинтезе на земљи износи 15-20х1010 (150-200 000 000 000 ) тона  годишње, док је укупна производња металуршке, хемијске и рударске индустрије 10 9  (1 000 000  000) тона годишње. Око 90 % ове производње отпада на угаљ и нафту тј. на производе фотосинтезе из прошлих епоха. У природним условима зелене биљке користе свега 2 % сунчеве енерије за производњу тако огромне органске материје, од чега за фотосинтезу користе свега једну дестину, а девет десетина за одржавање температуре свога тела. Годишње се фотосинтезом трансформише око 200 милиона тона угљеника из угљендиоксида у органску материју. Количина угљендиоксида у тропосфери (у ваздуху до 11 км висине) износи 600 милиона тона. Из овог односа произилази да за приближно 250 година сав угљеник на земљиној површини прође кроз процес фотосинтезе. Енергија која се добије од органских материја створених фотосинтезом је за 100 пута већа од енергије која се ослобађа сагоревањем угља који се добије за исто време и око 10 000 пута већа од енергије вода која се уопште користе. Производња вештачке енергије је највећи изум људског ума. Вештачка енергија је она коју човек ствара прерађивањем фосилних горива, урана и других да би створио електричну енергију. Практично свака енергија се добија од природних материјала и у суштини представља енергију Сунца створену у ранијим геолошким епохама. Коришћење фосилних горива (угља, нафте и земног гаса) као енергетских извора на разне начине негативно делује на животну средину.

            Употреба и злоупотреба атомске енергије као елемент загађивања ваздуха, воде и земљишта има специфичан изузетно опасан еколошки утицај, својеврсан и застрашујући (чак и као фактор од судбинског значаја за човечанство) и њега треба издвојити из општег комплекса фактора за загађивања биосфере. Нуклеарног одпада, осим из нуклеарних електрана, има и из других разних истраживачких, медицинских, пољопривредних и других центара који раде са радиоизотопима. Он се не може уништити, а не може се за ништа употребити. По једном реактору добија се око 8 тона радиактивног отпада годишње. Ако данас у свету има око око 500 реактора то значи само таквог отпада има око 4000 тона. Многе земље такав отпад одвозе на пучину мора и океана и тамо га избацују. Радиоактивни отпаци  не могу се уништити и не губе свја радиактивна својства ни у процесу уништавања, њихова дуговечност је огромна, а зависи од природе радиоактивног извора. Зато се данас сматра да радиоактивни отпаци представљају најважнији проблема коришћења нуклеарне енергије.

            Поремећај кисеоничког и угљендиоксидног баланса у биосфери од огромног је значаја за заштиту животне средине. У биосфери између ова два фактора постоји одређена равнотежа. Великим делом кисеоник, толико потребан животу, је биогеног порекла. Данас се налазимо пред опасношћу да се тај однос између кисеонока и угљендиоксида  поремети. То паремећај настаје због сагоревања фосилних органских материја. Нпр. савремени млазни авион у прелетању преко Антартика употреби за сагоревање 35 тона кисеоника. Ако имамо у виду брзину којом се уништавају површине под шумском вегетацијом и другим облицима природне вегетације онда ће нам бити потпуно јасно зашто се мења однос у атмосфери између кисеоника и угљендиоксида. Једна развијена стогодишња буква сваког часа апсорбује око 3,5 килограма угљендиоксида ослобађујући при томе око 1,5 килограма кисеоника. Њена дневна производња може задовољити потребу за кисеоником 64 човека. Током свог постојања таква буква очити од угљендиоксида око 40 милиона кубних метара ваздуха. Да би се схватило колика је то количина ваздуха треба замислити град са 80 000 породичних стамбених зграда од којих свака има на располагању по 500 кубних метара ваздуха. За само један дан ово дрво испари до 400 литара воде и за 10 % повећава влажност земљишта у близини свог корена. Само један хектар под четинарском шумом апсорбује око 32 тоне прашине, а шума стогодишњих букви на истој површини 45 тона.

            Ваздух на планети обезбеђује живот, јер садржи кисеоник који је неопходан за дисање, угљендиоксид неопходан за фотосинтезу и азот неопходан за синтезу биљних беланчевина. Људском организму је свакодневно потребно седам пута више ваздуха него воде (у тежинском односу), а десет пута више него хране. Човек, чији је просечан век седамдесет година удахне око 300 000 м3 ваздуха (око 11 м3 дневно), а 200 000 м3 за 18 часова у стамбеним и радним просторијама, а остатак од 100 000 м3 непосредно из атмосфере. Највећи део кисеоника у природи је биолошког порекла што значи потиче од фотосинтезе. Највећи произвођачи кисеоника су биљке, затим алге које живе у води и фитопланктони на морским површинама. Резултати многих истраживања упозоравају на глобалну опасност због смањења количине кисеоника у атмосфери, нарочито због сагоревања фосилних и других горива који троше кисеоник као и сталног уништавања шума. Израчунато је да се сваке године у свету уништи око 18 милиона хектара шума, што у атмосфери смањује количину кисеоника за 10-12 милијарди тона. Аерозагађивање је најстарији облик загађивања животне средине. Још у праисторији људска активност је загађивала ваздух. Дим, пламен и загушљиви гасови јављали су се око отвореног огњишта, у пећинама, земуницама и колибама. Од почетка 17 века употребљавају се огромне количине фосилних горива и тада почиње велико и трајно загађивање животне средине, посебно ваздуха. Производња многих супстанци у хемијској и прерађиваћкој индустрији стварају се и друге загађивајуће материје које загађују ваздух. Осим што загађен ваздух делује негативно на здравље људи његове последице су најозбиљније на промене климе на планети.

            Вода има највећи значај за живот, а и као станиште многих живих организама. Од укупне земљине површине океани и мора захватају око 70 %, а копнене воде око 2%. Према подацима Светске здравствене организације данас је већ критична ситуација са резервама чисте воде. На целој Земљи данас има 1,5 милијарда кубних километара воде. Од тога је 97,3 % слано. Остатак од око 2,7 % је свежа вода од чега су четири петине (или 77,2%) у смрзнутом стању у вечитом леду на половима и у планинским глечерима. Подземна вода представља 22,4%, а површинска 0,36 % слатке воде. Данас у свету сваког дана  умире око 25 000 људи због недостатка воде за пиће или због болести изазваних конзумирањем загађене воде. Хигијенски исправну воду има само сваки четврти становник наше планете.

            Земљиште има велики значај за живот на Земљи, за опстанак живог света и развој цивилизације. Оно је извор енергије, бројних минерала, микро и макроелемената неопходних за настанак, развој и одржавање свих живих бића. Својим физичким, хемијским, хигијенским, географским и топографским особинама директно утиче на здравље људи. Земљиште је станиште за многе животиње као и разне микроорганизме. Микроорганизми, који су људским активностима и загађеношћу доспели у земљиште, могу се посредним путем наћи и у организму човека. Исто тако то важи и за разне отровне материје које могу доспети у земљиште. Те материје из земљишта апсорбују биљке које се користе за људску исхрану. Као пример може се навести жива, олово, кадмијум и други загађивачи  које апсорбују зељасте биљке (купус, спанаћ, кељ и др.), а које преко ланаца исхране доспевају у људски организам. Хемизација земљишта представља велику опасност по квалитет земљишта и његову биолошку стабилност. Загађивање земљишта најчешће потиче од минералних ђубрива, пестицида, продуката индустријске производње и хаварија при транспорту. Највећу количину индустријског отпада стварају фабрике црне и обојене индустрије. На интернационалној конференцији о контаминацији земљишта  у Утрехту (Холандија, 1985) изнети су подаци да је само у Холандији утврђена контаминација земљишта на око 6 000 локација, а у САД утврђено је око 18 000 потенцијално опасних локација

            Проблеми у животној средини сваким даном постају све већи и све више добијају међународни па и глобални значај. Мора и океани су загађени, шуме нападнуте загађењима преко киселих киша, сечом и уништавањем, заштитни озонски слој је оштећен, чистих река готово да нема више, воде за пиће је све мање, многи минерални ресурси су скоро исцрпљени, а захтеви за храном и осталим људским потребама све већи за већи број људи на Планети.

            За опстанак људи на нашој планети од изузетног значаја јесте да се животна средина, екосистеми и биосфера у целини сачувају, заштите, обнове и унапреде. Ово може бити постигнуто једино ангажовањем свих снага, научних достигнућа и одговарајућих практичних делатности свих земаља света, у складу са трајним потребама и позитивним циљевима читавог човечанства.

ЛИТЕРАТУРА:                                                                                               

Janković, M. Razvoj ekološke misli u Srbiji. Ekocentar, Beograd,1995; Janković, M. Fitoekologija, Naučna knjiga, Beograd, 1979; Зборник са научног скупа Човек и животна средина, САНУ, Београд, 1973; Đukanović, M. Ekološki izazov, Elit, Beograd, 1991; Vord, B., Dibo, R. Zemlja, planeta naša jedina. Glas, Beograd, 1976; Kitanović, B. Planeta i civilizacija u opasnosti. Prvredna štampa, Beograd, 1979; Janjić, V. Fitofarmacija. Društvo za zaštitu bilja Srbije, Institut za istraživanja u poljoprivredi „Srbija”, Beograd i Poljoprivredni fakultet, Banja Luka, 2005.