Нема никаквих сумњи да је предлог Уставе Српске православне Цркве – Пећке Патријаршије од далекошежног значаја за нашу Цркву и српски народ, да је да заслужује да, као што је то ранији, спроведен на прво место, у свим државама које би требало свеколико свештенство да- ко и лаици, па да те потом, као предлог за коначно услуживање, би се упустио Све-том Архијеском Сабору.

Читање је да се-среди поглед а не на почетак свече о тому, да је Свети Архијески Синод доонеу да се не проводи никаква јавна расправа о Џему. Свети Архијеријски Сабор се може провести и одлучити о напуштеним установама на сат времена.

Преамбула Устава

Преамбула овог Устава је тако одржана да би мога би преамбула устала свагда православне цркве, а наречена Васељенске Па-тријаршије у Константинопоље, која је одбила полагање права да надмашу националну националност православне цркве, те да дају све епархије у расизму буду под неком недавно попписаном . Наши верници у расиједу иду, међити, у србске православне храмове зог тога што су српски. Да се ​​тиму не рукобо, они би, сходно ово преамбули, треба да иду у најлажилије православне храм, било да је он грчки, руски, бугарски или румунски.

У страху да не буду оптерећени за етнофилију, творци о преамбулама дефинисали су Српску Православну Цркву као нотационалну, да не кажемо мондијализу творевину. Ота и навод из Посла-нице Галатима Светог Апостола Павла да „у Христу нема више ни јуда ни Јелена“, да да наша српска Црква „представник Заједнице преживљавања природних, националних, културних и друштвених разлика“.

Да се, не дај Боже, Свети Сава руководио том поруком који буквалним слијеђим творцем о преамбулу, он је ушао у борбу са нитским патријархом ажурности аукционалности Српске православне цркве, које су страже и српске државе и српске националне идентитете. То је мој био, као православни Срби, остали под јурисдокомијем Васејен-ске Патријаршије, као што је наш српски православни народ под турским ропством био једно време под јурисдикцијем грчки фаранриота. Године 1922. године, када је дошло до кашњења Александра Толика труда да до 1922. године присусовало једнократно Пећку Патријаршију, кад су поједини делови наше српске Цркве, у духу одбаченог етнографизма, могли остати под јордичком стратегијом Васе Ваенског Патријараха?А и да не помишемо да је под турским ропством и под аустријском владом у избегличком правном систему Републике Србије преузела ушке српске државе, које више нису било, и била најприкључнија за потражњу националног националног идентитета. Православна црква је основана у Србији, која је, за разлику од државе, није судила контролу над Светом Саве до данас.

Заиста је чудно што творнице преамбуреле пренебрегова све кључне духовно-историјске разлике и прешедневне културно-историјске чиле. Како је сигурно не чита из незнања, поставља се питање зашто то чиле.

По мом суду, у преамбули би се исходили морали навети Света Сава, први српски архивскоп, и аутобиографске Српске православне Цркве од 1219. године, и то је управно од црквених спортова родних српских националних свети, које су стожер светосављења. А све светосавје је и посно поимање православја као такво није у другим православним црквама.

Ништа није било случајно што је скоро свима убићаноно писало истину српске земље као нови Израел, а Србе као нове изабрани народ. До такого расусиваци нишу, межтим, довела само патриотска оселада отрасла цветниј диуди, весно јасен историски преглед – да се дрзава самоликост и цветене аутобиоли на моите да дони само уззизаʻем свој рода и племена, како свој статус „ова-ца“. Изгледа да су творци преамбуле то једноставна сметнули с ума.

Свети Сава се у овом предлогу устава помилује само једном и то у члану 160 става 2 тако да се уграде у 13. главу Студеничког типика Светог Саве, као да је то једино чије је он запустио аутофејку Српске Православне Цркву. Сто се тешко може срести покушај да су творци овог приједлога Устава намерно поцешнели да прогласи непровјеру уложе у стварну националну Цркву и националне државе. А и да не помишемо Законоправило Светога Саве, првенство (наставак превода) налог државног и канонског права.

Наша Српска Православна Црква у само понешто се разликује од осталих православних цркова. То су породичне славе. Па како оно уопште могу бити вајане и са теолошким статусима допустене, кад о томе нема измена у обавештењу, демила апостола, ученицима црквених отаца и одлукама васељених сабора и Светом Предаџу? Па могу јер су неке недоступне делатности само наше црквено-историјске традиције.

Све нас наводите на заклучак да би у преамбули морао бити наглашен особама световног духа српског православља. И то би управу морало би учило уочило свечане годишњице и српске православне Цркве и српске државе.

Коначно, да би били равноправни са другим православним дрзавама и народима, Срби су морали да се баве и његовим светом, који су били бр-ск „стадо“ штити од неповезаних. „За улазак у свет византијске и европске цивилизације средњег века“ – пише Димитрије Богдановић – „била је неопходна и само његова независна држава и ауто-фикална црква, аи свој угао у општини хришћанске културе света, готовог учешћа у светостима, у једном вешој духовној службеници, где би српски народ био преступен својим сопственим људима. Тадашним Србима, сада, не би пала паметна идеја да у трансцендентној хришћанској заједници имају „своје људе“ да их пре преминуо ни други и други. Управо је Свети Димитрије Солунски послушио српски свештенство као осумњичени узор за Светогу Симеуна. Па кад већмамо и свој свет,

После оказиваусих критики преамбулале подали бисо и една правно-техничку замерку. На самом крају је дошло до увода и Символа Вере, који су недоступни стожер хришћанства као такво. Творци о преамбуле су вероватно сметали да га требе да буду у предпублику Устава да би обични верници, кад буду читали Устав, што је мало вероватно, прочитали и Символ Вере. Он се, мећим, поставља и у своме црквеном календару, који свари верник, који слави славу, има у свом кућу.

Уношење Символа Вере у сам Устав Српске Православне Цркве иззива, мећитим, озбиљење правне недоумице. Али, ако се нешто унесе у овај Устав и тип му се да истиног правног ранга, као и било која нормативна норма, то је оно што је унето (Символ Вере) може на прави начин (одлук Светог Архијејског Сабора). А то је апсолутно недопустиво. Изгледа да творци преамбулсе нису прихватили да Свето Писмо, Свето Предање, догмати и одлучују све светске саборе да имају наставне карактеристике, па да их учине целовитим текстом који треба да се уврсти у Устав, као што је то учинио са Симболом Вере, да не би испричао их наш устатворац (Свети Архијеријски Сабор) може ме-иати и укади.

Нису, мећутим, спорно настојање остварене каноне у заградама, јер су они давали потпоре јединственом уређењу. Реч је о члану 49 у којој се у загребу помилује 25. правило Халкидонга сабора, 12. канон Картагинског сабора, 15. канон Антиохишког сабора, 6. канон Другог саветодавног савета и 9. канон Четврто васењенског сабора.

Конфедерализације Српских Православне Цркве

У данашњој основној школи тешко да би се мога нађија ученик или ученик који не знају да је Српска православна Црква током оног потојих векова (са извиђеним премијером током турског ропства и борава у туђини под аустријском владавином) имала само по једном архипископу, која је ишла и патријарх, одноно митрополит карловачки и београдско-карловачки. Уколико се усвојио предлог овог Устава, на нашем великом изненације откриће да имам чак 18 митрополије на чијем се челу налази 18 архипископа. Као што је у Цркву и историја звање архиепископа искључи везо за аутофизичку цркву, тако и многе помасти да се наша Црква разграничи и раса на 18 аутофефалних кркава. А они боли упућенима одма ће разбрати да су на раду поставили Цркве на митрополије и епархије са високим стубом аутономије, те да Патријаршаја као та-кав само номинално постоји. Колико је то опасно и далекожежно се не може рећи да се објави. Доживотно је само замијенити да су непожељне комунистичке власти присилиле нашу Цркву да, из Македоније и Македоније, обновио Охридску Архиепископију и дочекао је све то довео. Па зар заиста у нашој Цркви има и таквих појединца који би хтели да се проблем проблематични Архиепископија осамнаест путе умножи стварностињ 18 нових митрополија са архиепископом на Ћиховом челу? Има неко чудно предсказање у законима да се три наша заслужна митрополија постављају у недавну независност државе. Па зар заиста у нашој Цркви има и таквих појединца који би хтели да се проблем проблематични Архиепископија осамнаест путе умножи стварностињ 18 нових митрополија са архиепископом на Ћиховом челу? Има неко чудно предсказање у законима да се три наша заслужна митрополија постављају у недавну независност државе. Па зар заиста у нашој Цркви има и таквих појединца који би хтели да се проблем проблематични Архиепископија осамнаест путе умножи стварностињ 18 нових митрополија са архиепископом на Ћиховом челу? Има неко чудно предсказање у законима да се три наша заслужна митрополија постављају у недавну независност државе.

Све ово ће бити урађено и његова забавна страна. Тако се епископ вршачки и банатски језик питају зашто су у хришћанском братском епископу сармејски-сремски постављени митрополит и архипископ кад је банатска епархија, а по броју храмова и верника, значајније од сријемске епархије. А слиА? На питања и уреА’ење бице на прест.

Па шта је разговор који је до овог довео? То су сујета и самоубијање, за које се не би могле решавати да су хришћанске врлине. А они су довели до овакгова расуђивања: ако је само један од нас архипископ, зашто не бисмо и ми то били. Доживотно је само да измените Устав, па да сви ми, који то жарко желимо, то и поставнимо.

Развлашћење Патријараха

Извесно подрезање најпре иззива проширено звање Патри-јарха. Он је до сада, наредио звање Археописпе пећког и Митрополита београдско-карловачког, пре свега био патријарх српски. По члану 28 овог приједлога Устава би требало да буде Патријарх српских и помоћних земаља, који су у овом контексту могли бити само Црна Гора и Херцеговина-гавин. Тако испада да по овом одељењу Патријарховог звања Црна Гора и Херцеговина нема више српских земаља !!! Не да Бог да тако буде!

Знам да су ми богати познаваоци наше историје оговарају да су и Свети Сава, по углу на својој брати, има титулу од 1219. године, што је и Стефан Првовенчани био краћи српски и по-морских земаља, под којима се у то време подразумевала је Диколија, Захумије и Травнија. То су сада знали и краљ Александар и тад-шији архиве кади су 1922. године уступили Пећку Патријар-шију, као и творнице Установе Српских Православних Цркава од 1931. године, које су установиле значај Патријарха српског, а не српских и бирачких земаља, како је то било 1219. године. Па зогга че су таки наступили? Збирна тема која је била задужена Краљевини Срба Хрвата и Словеначке општине била је државна, а ниједна држава није била јединствена, нити је било целовито извађење било каквих српских и других земаља. Сад се политичке прилике битно мијењају, а никако није знаке какве су биле 1219. године нити ће то икада бити. Одустанак синтагма „Патријарх српских и помоћних земаља“ у данашњем историјско-политичком контексту може само да зна да Црна Гора и Босна и Херцеговина имају несретне земље у којима су Срби национална мања.

По досадашем Уству, Патријаршија је имала, као и све епархије, Патријаршијски савет и Патријаршијски управни одбор који је предсредник Патријарха. Овај приједлог новог устава је подијељен на П-тријаршију лишавања људских органа, док они иду даље у сву епархију. Установили смо их да чађеданает патријаршијских служби и одељења, који су одмах, умерени Патријарха, предсадар епископ члан Светог Синода или епископ члан Светог Архијерејског Сабора. Тима се, требало би да се отворено стање, Патријарх лишава сватко делотворне надокнаде у управљању Патријаршијом и практично стављање под стараштвом чака једанаест епископа.

По нашем суду, посреди је смишљена на саму средину да се средина власти Цркве попуну разгради и умеће је умешана сопственим конфедералним органом у коме је Патријархову зараду надоградити помешане епископе са зваромем архипископом и митрополита. Кад се крећу тим путем, следећи корек потицања измјене устава могао би битноизменично смешити нове архивске активности на положају поглава Цркве, као што је то некад било у Предизборној скупштини након смрти теорије Броза Тита. А сви ми добро зно до чега је то довело.

Била је то једна ствар у разговорима Патријарха представила приједлог да се на територији Београдско-карловачких архипископија налазе две нове епархије: вођдачко-винчанска са седиштем на Вождовцу и зеленом-новобеоградској са седиштем на Новом Београду. За сада на новим анкатима били су епископи, али нису искључени-чекали да, док би то чинили и знали, након завршетка измјене устава би то митрополити и архиепископи.

Знам да ће многи речи да је Београдско-карловачка митрополија суши велика и да се зове све теже управљање. Москва је, медјутим, много више од Београда, а наопако на њемачком језику није било предложених нових аутохтоних епархија, које не би биле под управом московског и светог патријараха. У нашем случају наши би требали изабрати више визионарску епископу, који би, по одлуци и усвајању самога Патријара, могли управљати свештенством у појединачним пословима Београдско-карловачке митрополије.

Правно-техничке замерке и недоумице

Члан 39 приједлога Устава предвиђено је да Свети Архијереј-ски Сабор одредује једногласно или већински гласова. Ништа, мећит, речено која је то већа: да ли је већа од укупног броја чланова Све-токо Архитектонски Савет или је већ од претрпљеног броја (члан 38.). Заставе овередбе су добровољно имале на уму оно прво, али то није исрчито написали.

Много вече недоумице иззива члан 49 тачка 21 овог предлога који се враћа судовима који су у првом и другом степену по жалби поводом патријарха и епископије. Првопенени суд чини 12 епископа сходно 12. канону Картагинског сабора. Другостепени суд је устро-јен сходно 15. канону Антиохијоског сабора, који се није укинуо ни кад је епископа чини. Бити сигуран морао бит вечи (ресор 16 епископа) од броја епископа у првобитно стање судова, док су они постављени да пропусте да наведу који је број, који је недопустив. Исто није наведено како се гласа у судовима. Били би логично да први глас најмаслији епископ по вредности епископског обавештења, па тако ред све до највећег.

Још већи проблем је питање да ли се можда може устрајати у другим судовима од 16 епизоде. На други страни суд не може ни један ни епископ из првобитног суда (њих 12), нити члановима Светог Сидона који су водили истраге (најчешће двојица), поставља се питање да ли има довољно расположивих епископа за друге судове, сем и даље. епископи из Европе, Северне Аме-рике и Аустралије.

По досадашем устава (члан 69 тачка 27) постојао је у Светом Архијерејском Сабору само првостепени суд, који је искљуциво судио Патријарху, али не и епископија. Можа би тако требало да остане. Архијереј који су Патријарх, као и други архијереји, треба да имају ту привилегију да му, као у средњем веку, суде само они који су му равни. У таквом случају дозвољен је само првостепени суд од 12 епископа. Када се за владу Хендриха ВИИИ судило Томасу Мору, који је иначе био лорд, то је чили Дом лордова који су га освојили на смрт загорског велеиздања. Тада и кадније никако није опоравао што је суђеће било двоструко, али много, више кеутке него јавно, оспоравали изреку те пресуде.

Следећи озбићан пропуст је успоставио у члану 77 који је објавио избору епархијског епископа. Одлуку о избору доноси Свети Архијерејски Сабор апсолутном веноминој гласови. Није, међутим, речено да је то апсолутна вестина од укупног броја чланова Савета или већа од бројних присутних епископа. Заставе овередбе су вероватно имале на уму оно прво, али то није исрчито навели.

Сли ~ ан пропуст се јавио и у ~ ланку 114 у којој се наводе да Епархијски савет одлу ~ ује о седници на Косову који су навје {тени за именовање, а донијеле су јо {једну новинску одлуку. Ништа, мећитим, речено, што је то већина: да би била већа од укупног броја чланова или је била већа од принудне квоте (натопловне вештине чланице).

Како се у овом предлогу Устава наизменично користе синтагме „апсолутна већина“ и „натполовична већина“ које имају исто значење, ваља рећи да то није допуштено. Могла се наводити или прва или друга синтагма; никако обе.

Извесне недоумице изазива члан 101 овог предлога који је скоро дословно поновљен члан 127 досадашњег Устава. У њему се вели да се одвојена мишљења судија не достављају странама у спору. Не можемо разумети зашто то не би требало чинити. Издвојена мишљења су такође део пресуде, па их стога не треба крити. А страна која се жали могла би искористити разлоге противљења судске мањине приликом састављања жалбе Великом црквеном суду.

Још веће недоумице изазива члан 102 овог предлога који је скоро дословно поновљен члан 128 досадашњег Устава. Реч је о одлукама Епархијског црквеног суда које су донете на седницама којима није председавао епархијски епископ, а овај суд на поновљеној расправи на захтев епископа, који се са њима не слаже, остане при својој првобитној одлуци. У том случају епископ доставља предлог са образложеним мишљењем Великом црквеном суду, а овај даје обавезујуће упутство. Није сасвим јасно каква је природа тог обавезујућег упутства : да ли се оно тиче само неке процесне ствари или може представљати налог како ваља пресудити? Ако је ово друго посреди, онда су странке у том поступку грдно оштећене, пошто се не могу жалити Великом црквеном суду у истом тренутку када се и незадовољни епископ обраћа том суду.

Најдалекосежнија грешка је члан 224 у којем се помињу поједине епархије у расејању, о чему сам већ својевремено писао. Јако је опасно да, поред Устава Српске Православне Цркве, и поједине епархије имају своје уставе, јер то сигурно води у федерализацију, ако не и у конфедерализацију наше Цркве. А ако епархије у расејању имају своје уставе, зашто га не би имале и епархије у Србији, Црној Гори, Босни и Херце-говини и Хрватској. Једино би наша Охридска Архиепископија, као cor-pus separatum у оквиру наше Цркве, могла имати свој Устав.

Незграпни и лоши изрази

Опште је познато да језик општих правних аката, нарочито устава и закона, мора бити јасан и разговетан, а уз то и леп и без незграпних израза и синтагми. Лош пример је члан 76 тачка а) у којем се од епархијског епископа захтева „врлински живот“. Боље би било да је речено „живот у врлини“. Споран је и члан 167 тачка 5 која гласи: „доноси одлуке о узимању и давању у закуп манастирског имања“. Тако испада да настојатељ манастира узима у закуп манастирско имање, што је бесмислено. Требало је да пише: „узима у закуп туђе имање и даје у закуп манастирско имање“. Свега тога не би било да је неко пажљиво извршио коначну редакцију, а лектор извршио лектуру и коректуру.

Потцењивање свештенства

По предлогу Устава, наше свештенство, укључујући и монахе и монахиње, има само дужности а никаква права. Према члану 111 тачки I) у Епархијски савет улази по један свештеник из сваког архијерејског намесништва, али њих свештенство не бира него су именовани. Према члану 120 Епархијски управни одбор чине један представник манастира и три клирика, али се они не бирају, него их именује Епархијски савет. Зар творци овог предлога Устава заиста верују да свештеници и монаси не могу из својих редова изабрати оне који могу бити чланови Епархијског управног савета и Епархијског управног одбора?

Да неко не би поставио питање да ли би се то исто могло рећи и за лаике, спремно одговарамо да такве изборе међу лаицима не треба проводити. Да би се они одржавали, требало би најпре направити списак поузданих верника, у који могу ући само они који редовно долазе на богослужење, крсте децу, посте, причешћују се и исповедају и учествују у издржавању свештеника и храма. Постоје, међутим, многи верници који нису толико ревносни у вршењу својих верских дужности, али ипак припадају нашој Цркви. За разлику од лаика, свештеници и монаси су цео свој живот посветили Цркви, па зато имају и морално право да, поред архијереја, бар у некој мери учествују у управљању њоме. Њима то право још увек није признато.

Што је још горе, изгледа да клирици имају чак мање права од лаика. Према члану 171 ставу а) тачки 6 клирици чине преступ ако јавно критикују одлуке надлежних црквених органа, што је својеврсни деликт мишљења, док лаици то могу да чине до миле воље, а да за то уопште не одговарају.

Уставотворна власт

Пажљиво сам проучио важећи Устав Српске Православне Цркве од 1931. године, који је донео Свети Архијерејски Сабор, и утврдио да тим Уставом није изричито утврђено ко врши уставотворну власт у нашој Цркви, а ако ту власт, по устаљеном обичају и тумачењу члана 57 врши Свети Архијерејски Сабор, којом већином он то чини. Чланом 57 изричито је утврђено да је Свети Архијерејски Сабор „црквенозаконодавна власт“ што се, по мојем суду, може разумети и као уставотворна власт. Потом је Свети Архијерејски Сабор мењао поједине уставне одредбе, од којих је можда најзначајнија одлука од 15. септембра 1967. године о новом начину избора Патријарха, а потом и одлука од 1948. године о уступању Чешко-моравске епархије под јурисдикцију Руске православне цркве, чега се више нико и не сећа.

Ни на који начин се из тих одлука не може закључити којом већином је мењан Устав. То вероватно пише у записницима, али се они не објављују нити су доступни заинтересованој јавности, тако да једино старији архијереји знају која већина је била потребна за измену Устава. Претпостављамо да је то била апсолутна већина од укупног броја чланова Светог Архијерејског Сабора.

Чланом 49 тачком 25 предвиђено је да апсолутном већином чланова (требало је да пише „свих чланова“) Светог Архијерејског Са-бора овај орган доноси Устав Српске Православне Цркве и врши његове измене и допуне. Сматрамо да је то мала већина и да би она морала бити квалификована, као што је то иначе устаљено у највећем броју држава у којима се прави разлика између устава и закона.

Знамо да ће многи одмах приговорити да Устав наше Цркве садржи и мање значајне одредбе чију измену не би требало отежавати тако што би се за њих захтевала квалификована већина. То су, рецимо, оснивање нових епархија, припајање појединих делова једне епархије другој, одредбе о архијерејским намесницима и парохијама и томе слично. Такве уставне одредбе ваљало би мењати апсолутном већином свих чланова Светог Архијерејског Сабора.

Постоје, међутим, одредбе од изузетног значаја за чију измену би требало да буде потребна квалификована већина, баш као што и важећи Устав Републике Србије прави разлику између одредаба за чију је измену довољна двотрећинска већина од укупног броја народних посланика и оних одредаба за које је поред тога потребна и потврда на референдуму већине изашлих бирача (члан 203). Кад је у питању Устав наше Цркве, такве одредбе од изузетног значаја јесу правила о избору Патријарха и његовим овлашћењима, устројству и надлежностима Светог Архијерејског Сабора и Светог Архијерејског Синода, устројству и надлежностима Патријаршије, надлежностима епархијских епископа и томе слично. За измену таквих одредаба свакако би требало увести квалификовану већину. То би могла бити двотрећинска већина, већина од три петине, па чак и већина од четири шестине. Уколико се за измену оваквих изузетно значајних одредаба не би увела квалификована већина, испало би да за творце овог предлога новог Устава на-чин избора Патријарха и уређење парохије имају исти значај.

Већ сам поменуо да поједини делови овог Устава имају надуставни карактер. То су Символ Вере у преамбули, већи део предложене преамбуле и поједине основне одредбе, а нарочито чланови 1, 2, 5 и 6. Не би, међутим, било умесно да се забрани њихова измена, пошто потоњи уставотворци могу наћи боље формулације а сачувати истоветност њихове садржине. Оно што је, међутим, цитирано, као што је навођење Символа Вере, то се ни на који начин не може мењати, али се може поставити питање, као што сам већ учинио, да ли Символ Вере уопште треба уносити у Устав.