Датум објављивања: 05.04.2020

Миливоје Иванишевић: ПОДСЕТНИК ПРЕТЕЖНО ЗАНЕМАРЕНИХ ЧИЊЕНИЦА О  СРЕБРЕНИЦИ

 

У овом кратком прегледу или подсетнику о случају Сребренице желим да скренем пажњу на чињеница и догађаја који су још увек већем делу јавности можда остали непознати.

                                                

Ја сам за потребе Музеја геноцида у Београду, а потом југословенског Комитета  за прикупљање података о извршеним злочинима против човечности и међународног права, од првог великог муслиманског злочина темељно истраживао сребреничке догађаје и злочине над српским становништвом у БиХ. Моје посете том крају биле су веома честе. Из Београда сам доводио стручњаке разних профила, специјалисте Министарства унутрашњих послова СРЈ.  То су знали Р.Караџић, М. Крајишник, Б. Плавшић, А. Буха, и др. Сведок сам првог великог масовног злочина над мештанима српске националности на Петровдан 1992. године. Сведок сам и догађаја при крају рата приликом ослобађања Сребренице јула 1995. У Сребреницу сам ушао такође на Петровдан 1995. На жалост у граду више није било живих Срба, сви који су остали у граду су убијени (последњу жртву старицу Иву Мирковић, жену од преко 80 година, нашао сам заклану на улазу у једну од вишеспратница близу полицијске станице). Велики пропуст српског руководства Београда и Пала је што  ни тада ни касније не обавестише  светску  и домаћу јавност погубном чињеницом да су у Сребреници побијени сви Срби, сурово, углавном хладним оружјем. Уз то побијени су и сви српски ратни заробљеници. Зато што смо ћутали дозволили смо да главна тема у свету буду муслимански заробљени и стрељани војници, а не побијени српски цивили и, такође, побијени српски ратни заробљеници.  Наши председници и представници су занемарили српске жртве или то нису ни знали, а изгледа не знају ни данас.           

Наше, српско, страдање почиње злочинима над сеоским становништвом који су почињени још пре него што је ова бивша југословенска република стекла своју самосталност и међународно признање Резолуцијом 755 СБ ОУН 20. маја 1992. Пре тога су на значајан православни празник, Ђурђевдан 6. маја 1992. уништена два српска села, Гниона и Бљечева. Убијно је пет мештана, цивила, српске националности. По сведочењу супруге покојни Радојко Јовановић, полуслеп човек, жив је спаљен и изгорео у својој кући.  

Све што се догађало после тога – у раздобљу у коме су уништена безмало сва српска села и убијено скоро хиљаду мештана – до априла наредне 1993. године саопштио сам у посебној студији која је на иницијативу председника Југославије Добрице Ћосића преименована у „Меморандум о ратним злочинима и злочинима геноцида у Источној Босни (општине Братунац, Скелани и Сребреница) почињене против српског народа од априла 1992. до априла 1993.“ Меморандум је, прво, по жељи председника Добрице Ћосића америчкој администрацији покушао да преда др Дарко Танасковић, који је тим поводом путовао у Вашингтон, али Стејт департмент српска страдања нису интересовала и одбили су да приме меморандум. Документ је прихватила и преузела ЦИА. Други примерак је преко Сталне мисије СРЈ при ОУН 2. јуна 1993. доставио наш амбасадор Драгомир Ђокић надлежној служби Генералног секретара Бутрос Бутрос Галија. Два примерка меморандума сам предао госпођи др Биљани Плавшић, потпредседници Републике, која се веома изненадила и обрадовала кад сам јој рекао шта смо направили. У студији, или меморандуму, документовано су наведена имена жртава, називи уништених села, датуми напада, имена уочених нападача, сведочења преживелих мештана… Докази које сам предочио били су необориви, али никад нису поменути на седницама или у резолуцијама СБ ОУН. Тек 2018. године захваљујући господину Џереду Израелу сазнао сам да је тај документ евидентиран у архиви ОУН три године касније, 2. јуна 1995. и да је заведен под бројем А/46/171 и С/25635. Он је написао: „Многи УН документи, који су се односили на грађанске ратове у Босни 1990-тих година, на инсистирање Америке, проглашени су тајним. Напред поменути документ није био укључен у ову категорију већ је био подведен под рубрику Општа намена. Било који западњачки новинар могао је сасвим једноставно да сврати у собу број ГА 57, у сутерену зграде УН, на углу 46. улице и 1-ве авеније у Њујорку и да затражи, и добије, копију овога документа. Или, просто, да телефонира Канцеларији УН за услуге публици, телефон (212) 963-4475, и да поручи копију.“ Нико од српског руководства није се позвао на доказане и у ОУН депоноване злочине муслимана почињене над српским народом у БиХ.

Све је личило као да су се вратили погроми из времена Другог светског рата и усташки покољи које српски народ у БиХ није заборавио. Преко једне трећине жртава које су евидентиране у том документу убијено је хладним оружјем или је спаљено. Од десет мештана српске националности њих девет је протерано или убијено у сребреничкој општини. Од десет Срба само је један остао истовремено и жив и у свом селу. То је време српског страдања, а прикривања и ћутања у свету.

У зиму 1993, 7. фебруара око 15. ч. дошли смо до радио-поруке упућене на радио-станицу Т-91 БИМ, у којој је неки Мурат из Сарајева обавестио неког Ибрахима у Сребреници да Сорош фондација даје средства за извештаје о тешком стању у Сребреници за New York Times дневно у величини само до једне куцане странице. У свет је истим каналима понављан лажан извештај британског лекара Симона Мардела из хуманитарне организације „Лекари без граница“ да у Сребреници, услед недостатка хране и лекова, дневно умире 20-30 људи. Свет се дигао на ноге, а у Сребреницу је камионима и авионима дотурано све, од минеране воде до лекова, брашна, па чак и семена за пролећну сетву. Те зиме муслиманима је авионима као помоћ достављено 8916 тона разне робе. Стварна глад је претила Србима чија су села спаљена, а имовина и сточни фонд опљачкани. Муслимани су само говеда из српских села опљачкали 7200, оваца 16.200 и одрасле живине 38.000 ком. За све наведено постоје поуздани документи. У сваком случају умирања од глади нису забележена ни на једној страни.

Кад смо се оружјем, као што смо и истерани, вратили у Сребреницу, у Европи и САД почело је урлање. Кренула је хајка против Срба много жешћа него некада против Бин Ладена. Срби се окривљују за све оно што нису ни тада, ни пре тога ни после, учинили. Србима се приписује „масакр муслиманских цивила, односно мега-злочин, највећи злочин после Другог светског рата.“ На фалсификованим подацима о Сребреници деценијама се подгрева мржња према српском народу. Више од две деценије трају хајка и терор над чињеницама. Тако је грађен и изграђен култ лажи. А на том култу почива све што се односи на страдање муслиманских цивила у Сребреници. За наш народ нема лепих речи у многим европским државама. Данашње ангажовање неких угледних људи у свету је нужан, а можда и последњи, покушај да светска јавност сазна чињенице о догађајима, а тиме и неосноване оптужбе о српској кривици.

Телеграфским речником, како то захтевају текстови ове намене, поменућу још неколико мање познатих чињеница о Сребреници.

1. Српска војска је у борбама до града прошла кроз четрдесет два муслиманска села са више десетина хиљада уплашених и успаничених мештана – углавном деце, жена, болесних и старих особа – али нико од цивила у тим селима није страдао од српске руке. Срби се ни у овом, као ни у претходним, ратовима нису светили. О томе би могли да сведоче многи страни држављани: новинари, представници хуманитарних организација, ТВ сниматељи и фотографи свих светских медија. Чињеница да није било масовне освете ни покоља муслиманског становништва изазвала је неверицу и запрепашћење не само у Сарајеву, већ изгледа још веће у Вашингтону.

2. Високи комесар ОУН за људска права Хенри Виланд са великим тимом својих истражитеља, по свему судећи и сам непријатно изненађен и разочаран, невољно је 27. јула 1995. након две седмице упорног саслушавања муслиманских цивила новинару лондонског „Дејли Телеграфа“ рекао: „Нисмо пронашли никог ко је својим очима видео злочине.“ Поређење је можда неумесно, или претерано, али је истина да је више цивилних жртава било у терористичким акцијама новембра 2015. у Паризу или 2016. у Истамбулу, односно 2017. у Лондону, него у Сребреници јула 1995. год. Међутим, супротно тој истини медији у свету, па и код нас, су брујали о српском злочину над муслиманским цивилима. Један холандски министар је тада лансирао и реч геноцид. У Београду четири године ја нисам успевао да објавим ни један текст којим сам покушао да демантујем те неистине. Тек је главни уредник „Књижевних новина“, угледни српски мислилац и писац, данас покојни Предраг Драгић – Кијук разочаран таквим понашањем објавио један мој релативно опширан текст „Сребреничке недоречености“ и „Шта је спорно, а шта није спорно у случају Сребренице.“ 

Као што смо током рата евидентирали све српске жртве тако смо потом да бисмо доказали да је бесмислена свака прича о геноциду, па чак и о великом броју муслиманских жртава, анализирали сваки документ до кога смо дошли.

3. Међународни комитет Црвеног крста је већ августа 1995. г. објавио списак од преко 11.000 несталих, што је тумачено као убијених, муслимана, односно њихових цивила у и око Сребренице. Приликом анализе списка, што смо извршили одмах по објављивању, утврдили смо да се ту налази свега 36 жена и 52 мушка малолетника. Значи да нема цивила, жена или деце, чак ни међу несталим, као ни међу жртвама.

4. Истражитељи Хашког Трибунала су откопали око 30 масовних гробница из којих је ексхумирано 1824, односно по другом извору 2.361 тело. Ни ту није било цивила. Откопана је само једна женска особа, српкиња Биљана Матић. (Уобичајено јe, уочили смо, да се прећуткују Срби које су муслимани поубијли и који су нађени у истим масовним гробницама, нпр: Гојко Тодоровић, Војислав Милошевић, Станко Даниловић, и др…)

5. У ОЕБС-у, најауторативнијој европској Комисији за сарадњу и безбедност састављени су бирачки спискови за прве послератне изборе у БиХ који су одржани октобра наредне 1996. год. Анализом тих спискова и упоређењем са поменутим списком несталих утврђено је да се међу бирачима, значи међу живима, налази и 3016 лица која се у исто време воде као убијени или нестали сребренички муслимани током рата. Ово наше откриче је стално прикривано.

6. На велико изненађење у хаотичној ситуацији и неиздрживој врућини тих јулских дана 1995. из непознатих разлога се нису појавиле хуманитарне институције ОУН. Као да их, зато шту су живи, 30.000 муслимана није интересовало. Они су дошли да сниме, попишу и покупе мртве и да докажу геноцид, а не да деле хлеб, воду или лекове… Уместо хлеба донели су пластичне џакове да покупе лешеве. Српске цивилне и војне власти су крајњим напорима и уз велико самоодрицање и пожртвовање тог јула 1995. исцрпиле све државне и приватне резерве у храни, своје грађане и војску су оставили без хлеба, да би прехранили толики број муслиманске деце и одраслих. Захваљујући српском пожртвовању спречена је највећа хуманитарна катастрофа у БиХ. Није схватљиво зашто је Садако Огата, комесар за избеглице, одбила захтев генерала Ратка Младића да ОУН обезбеде бар гориво за превоз тих људи. Срби су све учинили да нико од муслимана не умре због недостатка хране, воде или лекова и да сви буду превезени до места под муслиманском управом. Камо среће да су се према Србима тако понашали муслимани 1992. у Сребреници или у зиму 1995/1996. у Сарајеву.

7. На жалост, једну од највећих неистина, а није грубо рећи највећих лажи, против српског народа налазимо у Извештају Генералног секретара ОУН од 15. новембра 1999. Та стравична лаж гласи „Пошто је Сребреница, јула 1995. године пала под опсаду српских снага, десио се ужасан масакр над муслиманским становништвом. …Хиљаде људи је побијено и покопано у масовне гробнице; стотине људи покопано је живо, мушкарци и жене сакаћени су и клани; деца су убијана пред очима својих мајки, деда је био присиљен да поједе јетру свог унука. Ово су истинске сцене из пакла, написане на најтамнијим страницама људске историје“. Кад се тако нешто чује на Генералној скупштини УН нема разлога да се чудимо лажима из осталих, муслиманских и белосветских, извора.

8. Прегледом и анализом више хиљада судских решења издатих у општинским судовима БиХ и такође анализом великог броја решења о времену и места смрти евидентираних у матичним службама управних органа општина до којих сам дошао на разне начине открили смо да су се фалсификовањем чињеница о Сребреници бавили чак и судски и државни органи. Навешћу неколико конкретних  примера.

          А) Основни суд у Градачацу извршио је измену времена и места смрти Сиручић (Мехмеда) Сафета, тако да уместо 21.12.1996. у новом решењу написано лажно: “12.7.1995. на путу Сребреница – Тузла.” Образложење гласи: „Предлагатељица Смајловић Хата поднела захтев за промену решења јер би у супротном изгубила право на породичну инвалиднину.” То је судско решење број Р-45/00 од 9.6.2005.г.

          Б) Основни суд у Сребренику извршио је измену времена и места смрти Селимовић (Бећира) Беће тако да сада лажно пише да је страдао 14.7.1995. у месту Поточари, општина Сребреница. Oбразложење: „Предлагатељица Селимовић Хабиба поднела захтев за промену решења јер би у супротном изгубила право на породичну пензију, накнаду штете од Холандске владе”. Ово судско решење има број Р-II-62/99 од 6.2.2003.г.

          В) Исти фалсификат је тражила и добила решење Хасановић Мејаза. И њено образложење гласи: „Јер би у супротном изгубила прво на породичну пензију, накнаду штете од Холандске владе”. Решење Основног суда Сребреник број Р-II-116/99 од 19.9.2002.г.

          Г) Југовић Рамиза је такође поднела захтев за измену решења: „Јер би тиме остварила право на пензију из Швајцарске за несталог јој мужа.” Судско решење број Р-II-135/99 од 10.4.2000.г. Основни суд у Сребренику.

(Све поменуте документе објавио сам у књизи “Сага о Сребреници” у издању “Велика Србија”д.о.о. СРС, Комитет за одбрану Војислава Шешеља, Београд, 2018.)

Као што видимо, кад је реч о измишљању српске “кривице” не бирају се средства. Све се фалсификује У обмањивању јавности сви учествују, од ОУН, преко државних органа до поменутих муслиманки Хате, Хабибе, Рамизе, Мејазе…

Верујем да саопштени примери откривају само мањи део репертоара обмана о наводном страдању муслиманских цивила. После анализа списка несталих и списка бирача, на ред су дошли спискови покопаних у мезарју где је до 2006. године било укопно 2442. тела. То је већ 593 тела више него што је откопано из поменутих масовних гробница. Од тада до данас та разлика је дуплирана. Као што је, вероватно, познато Меморијални центар Поточари је изум и дело Волфанга Петрича и Педи Ешдауна, а Поточари су и место рођења Насера Орића. Трошкове изградње у износу 4.681.692,00 конвертибилних марака била је принуђена да плати влада РС. Радови су почели тек 2003. а те године 31. марта извршен је и први укоп 600 наводно идентификованих тела. ( Од њих 600 погинулих наводно јула 1995. на изборима наредне 1996. учествовало је 126.)

9) ОВО ТАКОЂЕ ТРЕБА ПОМЕНУТИ.

Мали Мехмедалија (Сафета) Ахмић је задобио веома обимне и дубоке опекотина  по скоро целом телу 17. маја 1993. године ноћу око 22 часа приликом једне од честих достава хуманитарне помоћи муслиманима Сребренице и Церске у акцији која се одвијала под шифром „Падобран“. У једном таквом случају несрећни Мехмедалија је задобио тешке опекотине опасне по живот.

Тих дана трајале су жестоке борбе на периферним деловима Братунца где су борци Братуначке бригаде покушавали да зауставе продор муслимана у центар града. Братунац је тих дана био пуст. Жене са децом су пребегле у суседну Љубовију. У касним поночним часовима на линији сукоба појавили су се људи из организације „Лекари без границе“ и затражили да Срби преузму тешко повређеног, скоро полумртвог, дечака. Људи из Братунца су били немоћни. Једино што су могли да учине је да позову Београд. Након неколико сати Мехмедалија је хеликоптером превезен на Војно медицинску академију. Лечен је до 19. јануара 1994. год. За санирање веома дубоких опекотине које су обухватале скоро 65% површине његовог тела извршено је једанаест пластичних операција. У то време су све болнице у Србији и Београду, па и елитна ВМА, биле препуне људи страдалих од мусламана у БиХ и усташа у Хрватској. Дечак је лежао у истим просторијама у којима су се налазили српски рањеници, па и инвалиди. У извештају Клинике за пластичну хирургију ВМА од 29.12.1993. г је записано: “Због утрошености постојећих резерви ксенографта и синтетичких заменика коже, као и ситуације у којој се нашла наша земља због санкција међународне заједнице, били смо принуђени да тражимо добровољне даваоце коже. Јавило се преко 20 добровољних давалаца коже.“ После извршене селекције узета је кожа од седам грађана Србије углавном са подручја Београда (Надам се да смем поменути имена тих племенитих људи. То су Миша Стаменов, Добривоје Илић, Златан Шошкић, Александар Ђуретић, Ненад Стевановић, Ратко Шувака и Милан Давидовић). Медицински досије овог малог муслиманског пацијента потписали су, надам се да и њихова имена смем поменути, српски лекари највишег медицинског ранга: Начелник оделења за опекотине Клинике за пластичну хирургију и опекотине ВМА, пуковник прим. Др Божиновић Драгослав и Начелник Клинике за пластичну хирургију и опекотине ВМА пуковник, проф. Др сца. Мед. Пантелић Бранислав. Лечење муслиманског дечака Мехмедалије (Сафета) Ахмића коштало је 170.234,10 немачких марака, а трошкове је поднела Југославија, односно ВМА. После успешног лечења дечак се вратио својој породици и својим сународницима без ружне речи изречене од медицинског особља или српских рењеника и инвалида који су страдали у БиХ од његових сународника, а можда и рођака.

10) Осам година су високи представници међународне заједнице узалуд утрошили у трагању за српским злочинима над муслиманским цивилима. Кад су морали да се помире са чињеницом да су злочини измишљотина, компезација је пронађена у изградњи Меморијалног центра. Тако је Меморијални центар заменио недостатак чињеница и сам по себи – без обзира што су ту укопани искључиво војници и ратни злочинци – постао доказ геноцида над муслиманима. На тај начин је кренула експлоатација мртвих ради обмане живих.

То је разлог што велики отпор, чак и презир, изазива тај комплекс код околног српског становништва. Узрок није мезарје само по себи, већ његова злоупотреба ради обмане јавности и излива трајне мржње према српском народу. Па и поред тога честе су биле неразумне посете српских председника из Бања Луке и Београда Меморијалном центру. Утешно је што остали Срби, поготово људи овог краја, нису следили своје председнике. Становништво српске националности, с обе стране Дрине, подједнако они из Србије, као и ови из околних села и општина у Босни, игноришу и презиру посете српских председника Меморијалном центру као што игноришу и сам Меморијални центар.

  • Није истина да су у Меморијалном центру покопане цивилне жртве. Ево неколико довољно убедљивих примера. Ако треба може се навести на стотине имена.

Ту су покопани чланови, Главног штаба 8. оперативне групе Армије БиХ Садик (Рамо) Сулејмановић, село Лука, оп. Сребреница, Бего (Јусуф) Тихић, рођ. 1960.год. Сребреница, Шевкет (Сеид) Ђозић, 1951.год. Сребреница, Неџиб (Абид) Хабибовић, Сребреница, Осман (Шериф) Османовић, Хамед (Хамид) Алић, Амир (Махо) Ризвановић, Сенахид (Абдулах) Табаковић, Зулфо (Муниб) Халиловић и Ахмо (Мујо) Тихић, Сребреница.  

У мезарју су покопани и сви погинули или умрли борци 280. источнобосанске лаке бригаде са седиштем у Поточарима. Ми дајемо за доказ само неколико имена: Нусрет (Салко) Салиховић, Сенад (Јусуф) Јусић, Салчин (Сејфо) Хоџић,  Аљо (Ибрахим) Хусеиновић, Хајрудин (Назиф) Османовић и Хајрудин (Хасан) Суљић.

Авдулах (Авдо) Ахметовић, 1960. год. Сућеска, имао је веома високу функцију помоћника команданта, а Хајрудин (Хамид) Авдић, је био члан штаба 281. источнобосанске лаке бригаде.

Ибро (Хусеин) Дудић, рођен 1969. године, из Сребренице, мајор, командант 282. источнобосанске лаке бригаде планирао је и руководио нападима на српска села сребреничке и братуначке општине

Хусо (Рамо) Халиловић из Сребренице учествовао у нападу на српско село  Брежане (оп. Сребреница) 30.06.1992.. и убиству 19 лица српске националности.

Мехо (Авдо) Алић, 1945. село Снагово (оп.Зворник) учествовао у нападу на српски део истоименог села 18. децембра 1992. год. Том приликом убијено шест лица српске националности, њихова имовина добрим делом опљачкана и разорена.

Фахрудин (Алија) Алић, 1973.г. Власеница, учествовао у нападу на село Поткозловача (оп. Хан Пијесак) 11.12.1993. год. и убиству пет лица српске националности.

Реч је о муслиманима који су одговорни за убиство 3287 лица српске националности (а то је 10,6% укупних српских жртава у БиХ) на подручју које је било у зони одговорности 8. оперативне групе Армије БиХ. Њихова имена се налазе и у многим кривичним пријавама поднетим током рата надлежним правосудним институцијама за злочине почињене на подручју Сребренице и околних општина. Таквих убица, ратника џихада и шехида, припадника Армије БиХ изгинулих широм БиХ током рата 1992-1995. данас лажно приказаних као цивилне жртве Сребренице у овом мезарју је на хиљаде. Ту једино нема цивила.

11) Сасвим је бесмислен број 8372 написан на улазу у мезарје. Толико је наводно било муслиманских жртава, што је у својој резолуцији СБ ОУН Британија покушла да прошверцује. (А то је четири пута више од броја ексхумираних тела пронађених у масовним гробницама.) Истина, они су наредних година дописали још неких десетак општина чији су ратници џихада такође ту покопани. Значи то није гробље само муслимана из Сребренице. Све такве и остале муслиманске и белосветске неистине требало је да елиминише и, још горе, озакони и претвори у истину Резолуција коју је Велика Британија покушала да протури кроз СБ ОУН. И та, вероватно последња, обмана је откривена и захваљујући пријатељским државама одбачена.

У овом случају треба поновити неке чињенице. Као што је већ наведено из око 30 масовних гробница је ексхумирано 1824, односно по другом извору 2.361 тело. То је, чак и теоретски, максималан број муслимана који су живот изгубили јула 1995. год.  Све изнад тог броја је обмана. Међутим, треба напоменути да нико није погинуо од хладног оружја, што је изузетно значајна чињеница. За једну трећину је утврђено да је узрок смрти нагазна мина, топовски и минобацачки пројектил, односно гелер. То нису оружја из којих се врши стрељање. Од прострелних рана је страдало највише ексхумираних. Сви стрељани су страдали на тај начин, али од прострелних пројектила су поред њих страдали и погинули у борбама са српским оружаним формацијама, као и у међусобним борбама. Кад се све то сагледа стрељаних је неколико стотина, а ни говора о 8.372.

12) Изузетну пажњу завређује чињеница што Хашки Трибунал није похапсио момке који су уечствовали у стрељању муслиманских ратних заробљеника кад је од Дражена Ердемовића сазнао њихова имена. Само неко ко је утицао на Трибунал је могао да спаси те српске војнике од одговорности за извршена стрељања. По мојој процени тај „неко“ их је и ангажовао, платио за извршени злочин и потом штитио од хапшења. Вероватно је исти организатор наредне године организовао и њихово ангажовање са високом доларском надокнадом у оружаним сукобима у Заиру-Конго. Превоз тих српских плаченика је у неколико група 1996. године непосредно после Дејтонског договора организован Јатовим авионима са земунског аеродрома.

13) Па, ипак. Без обзира на остале околности разуман је и треба поздравити сваки чин помирења и стварања бољих међусобних односа између Срба и данас Бошњака не само у Сребреници или у том делу Подриња, већ у целини БиХ. Међутим, то није могуће док се из Меморијалног центра не изместе злочинци, шехиди, муџахедини и ратници џихада на неко друго мезарје изван територије Републике Српске, а овај простор употреби за гробље искључиво цивилних жртава Сребренице. Овај мој предлог је заснован на бројним и неспорним чињеницама. Годинама се чудим трпељивости владе и руководства Републике Српске који ништа не предузимају да се тај неприродан случај реши. То је нешто без сличног примера у свету. Само да подсетим – иако поређење није примерено – да су Јеверји највише, зна се, страдали у Немачкој, али Јад Вашем су подигли у Јерусалиму, Израелу, а не у Немачкој. Јермени су страдали у Турској, а у Јеревану су подигли споменик својим покојницима.

 

ПС.

Можда би било корисно представнику међународне заједнице, поводом његове идеје о закону, упутити оштар демарш и навести неке од поменутих и њему, а и муслиманима, непознатих или прикривених чињеница. Важно је да се о томе пише и код нас и у свету. Треба на све  начине обнародовати што више наших, српских, чињеничних истина. Знам за међународну комисију, али сам веома скептичан да ће од тога бити неке користи. Њихове ставове мало ко ће прихватити, јер су добили паре и то их компромитује. Пошто је реч о часним људима можда их није требало изложити могућим погрдама да су српски плаћеници.

 

 

 

Миливоје Иванишевић је директор Института за истраживање српских страдања у XX веку