Датум објављивања: 19.12.2019

Поведља Кулина бана 830 година од настанка

 

 

Пише: др Срето Танасић

 

          Повеља Кулина бана је први сачувани целовит писани документ на српском народном језику. То је докуменат који је босански бан Кулин упутио дубровачком кнезу Крвашу (Гервасију) пре 830 година – 1189. године. Докуменат је сачуван у три примерка. Сматра се да је оригинални примерак онај који се чува у Петрограду (Санкт Петербургу). Повеља је написана на латинском језику и српском језику – ћирилицом, која је у то време била званично писмо српског језика у средњовековној Босни. Петар Ђорђић истиче „Нема ни-какве сумње да је ћирилица била званично или пословно писмо и на двору Немањину као што је некада била и на двору Симеонову и Самуилову. Није било другачије ни на двору Кулинову“.(1) Реч је о упрошћеној старословенској ћирилској азбуци. Стручњаци за историју српског језика кажу да је у питању чист српски језик, старосрпски језик. Посреди је штокавска норма, каква је и у језику повеља које су слате из Рашке у Дубровник. У повељи Кулина бана налази се и најстарија сачувана потврда српског народног лика имена Јован, са групом јо, чега нема у прасловенском и старословенском. Такође, убацује се глас в између два самогласника, па се од Јоан добија Јован, баш како је то и касније у српским говорима после губљења гласа х (ухо › уо › уво, муха › муа ›мува). У повељи се сусрећу лексичке и формулаистичке посуђенице из српске редакције црквенословенског језика. Истакнути савремени историчар српског језика Виктор Савић указује на чињеницу да је у погледу језика, писма и правописа овој Кулиновој повељи идентична Прва оснивачка повеља манастира Хиландара издата од монаха Симеона, раније великог жупана Стефана Немање, на Светој Гори десетак година касније. Само у овој, другој, повељи у народни језик је умешано више речи из старословенског језика, што је нормално с обзиром на њену природу и намену, како истиче Петар Ђорђић. Такође, Савић истиче у вези са писмом ових повеља: „да се у обе повеље јавља слово с чијим настанком, по мишљењу Петра Ђорђића, започиње историја српске ћирилице. То је /ћ/, задржано уз престилизацију из глагољице због специфичних потреба српскога изговора“.(2) Виктор Савић истиче и да из црквенословенског фонда „пада у очи у живој употреби развијен облик рожʾство, с упрошћавањем старословенске сугласничке групе жд. Ово је један од елемената који ван сваке сумње упућује на источне темеље посведочене (а не пожељне или претпостављене) писмености у средњовековној Босни“(3), што није промакло ни ранијим истраживачима (нпр. у помињаној књизи П. Ђорђића). Да не наводимо више језичких карактеристика јер све говоре у прилог тврдњи да је реч о споменику српског народа и језика.(4) 
          Данас су на делу покушаји Бошњака да се Кулинова повеља прогласи темељем данашње државе Босне и Херцеговине каквом је они желе видети и створити, са посебним „босанским“ језиком, па им се чини да би ова повеља могла послужити као аргумент томе. Зато чујемо и читамо како је управо она докуменат на коме се огледају све особине тог „босанског језика“. Покушава се присвојити један од најстаријих писаних српских споменика, најстарији сачувани споменик писан на српском народном језику, јасно уклопљен у хришћански свет. Да се подсетимо. Повеља почиње „У име Оца и Сина и Светог духа“. Тако је бан и завршава – призивањем Бога и држећи свето Јеванђеље: „Тако ми Боже помагај и сије (= ово) свето Јеванђеље“. Формула коју познају и други српски писани споменици тога периода – на источнохришћанским духовним темељима, на којим је изграђиван српски културни образац(5). Тврдње о неком „босанском језику“ Кулинове повеље, да се у њој могу уочити особине „босанског језика“ могу се објаснити само као фантастика или, још тачније, као безочно фалсификовање и крађа туђе, овде српске, културне баштине. Може ли се замислити да данас Турци својатају дела старих грчких филозофа који су стварали на малоазијској територији, па дело свете браће Ћирила и Методија, или Египћани грчку културну баштину из Александрије! Па то би био светски скандал. У свету науке никад, од изласка из архива у 19. веку, Кулинова повеља није била ни под најмањим знаком питања у погледу припадности језику, народу и источнохришћаским духовним темељима. И не само у српској науци. Повеља је први пут штампана пре 180 година, у Србији 1839. у Голубици. Тако ју је штампао и патријарх славистике Франц Миклошич у књизи „Српски споменици“ 1858, такође и Љубомир Стојановић 1929. Векови деле овај српски писани докуменат од нечега што се жели створити под именом „босански језик“. А српска и славистичка наука га већ два века према језику, писму и правопису без резерве одређују као споменик српског језика и културе. Да, Кулинова повеља је најстарији сачувани целовит споменик српске писмености на народном језику. Као таква, истовремено представља један од најзначајнијих споменика словенске писмености па припада словенској, и европској ризници културе. Као што је Мирослављево јеванђеље најстарији целовити споменик српске редакције страсловенског односно црквенословенског језика и иде у ризницу српске, европске и светске културне баштине од непроцењиве вредности, која је такође предмет крађе од стране истих фалсификатора у култури. 

        Ти који прекрајају историјске чињенице чак погрешно датују настанак Кулинове повеље. Тако су и ове године обележавали њену годишњицу 29. августа по новом, грегоријанском, календару, који је, узгред, утврђен око 400 година после писања ове повеље. А колико је све то само покушај фалсификовања „своје утемељености“, показује и незнање с којим се приступа украденим документима. Видимо, ти који својатају ову повељу не знају ни да прочитају ваљано оно што пише. Јер заборавили су календар према коме је повеља датована. Истина, пише да је повеља написана 29. августа, али пише и да је то било на Усековање главе Јована Крститеља. Ако они то обележавају 29. августа према данашњем световном календару, онда славе нешто друго, то је први дан по Малој Госпојини; има ту још светаца. Не знају да је у повељи 29. август по старом, јулијанском календару, којим су се Срби тада служили, који је и данас на снази у Српској православној цркви и неким другим. Они не знају кад је Усековање главе Светог Јована Крститеља по новом календару. Кад се отвори Календар Српске православне цркве, види се да је тај свети дан – тачно је 29. августа по јулијанском календару, али по новом – 11. септембра.. И то говори колико су своји на своме.
          Може ли се и на основу чега би уопште могао да се успостави континуитет данашње БиХ са средњовековном босанском државом и писмом – неутемељено прозвано босанчица? Може се успоставити једино на овоме на чему се то и чини – на фалсификатима и крађама. Да пођемо од времена настанка Кулинове повеље. Годину дана пре настанка њеног, 1188. године, римски папа у писму дубровачком надбискупу Босну назива српским краљевством: „regnum Servilie, quod est Bosna“ (српско краљевство, које је Босна), а тако се Босна назива у низ папских повеља између 1187. и половине 13. века(6). Неће бити да су папе биле необавештени или нешто кривотворили у корист Срба. И не само у папским писаним изворима. Још у X веку наше ере Византијски цар Константин VII Порфирогенит Босну види као земљу у којој живе Срби, назива је „земљица“, била је посебна мала земља у оквиру тадашње српске државе, са свих страна окружена том српском државом. Има и старијих потврда да су у Босни становници сматрани Србима(7).
          Мноштво других историјских докумената говори о средњовековној Босни као српској држави. „Сви извори, почев од Ајндхарта, старијих византијскиох хроничара и Порфирогенита до потоњих ауторитета историјске науке, поттврђују рано постојање српског народа на том простору под његовим српским именом“(8). Па и босански бан Твртко I Котроманић крунисао се за српског краља српском круном Немањића у манастиру Милешеви, а Стефан Томаш био је последњи српски деспот и, потом, последњи краљ Босне. А ни питање народа који је у средњовековној Босни живео није спорно. Засведочено је у документима; босански бан Нинослав у својој повељи издатој између 1214. и 1217. године своје поданике назива Србима. И тако даље. Писмо којим је писана Кулинова повеља већ смо помињали, исто је оно којим је писана и Прва оснивачка повеља манастира Хиландара издата од монаха Симеона. Они у своме незнању и фалсификовању немају граница, па писмо Кулинове повеље такође називају босанчицом. А писмо које је аустријски учени шпијун Ћиро Трухелка, у време Аустроугарске окупације БиХ, назвао босанчицом представља тип писма које се користило на немањићком двору, а пренео га у Босну око два века касније од настанка Кулинове повеље Твртко Котроманић, крунисан за српског краља у Милешеви, као што смо поменули. То писмо је он увео тек пред своје крунисање за краља 1377. „Увођењем рашкога брзописа у своју државну канцеларију Твртко је и тим спољним обележјем хтео показати да је прави наследник и следбеник славних Немањића“, каже наш чувени филолог Петар Ђорђић(9).
          Континуитет данашње бошњачке политика и БиХ какву ова политика покушава да наметне може се успоставити једино са пропалом политиком Аустроугарске и њеним покушајем да у тој окупираној српској земљи створи посебну, босанску нацију с посебним босанским језиком. Беч је чак задужио тада чувеног филолога Милана Решетара, дубровачког Србина католичке вере, да испита народни језик у Босни и Херцеговини не би ли нашао неке посебности и имао оправдање да промовише посебан босански књижевни језик. Учени филолог је после истраживања казао представницима Беча да је пронашао оно што су научници и знали: да се тај језик не разликује од српског језика на другим српским странама које окружују БиХ. Ипак, написана је Граматика босанског језика и ступила на снагу 1890. године, која није била различита од других граматика српског језика осим по имену: добар познавалац језичких прилика тога временау БиХ проф. Милош Окука написао је да је то солидна граматика српског вуковског књижевног језика ијекавског типа. Највећи слависта тог времена Ф. Миклошич свеједно је одбио да рецензира ту граматику. Због великог отпора Срба у БиХ и због све јачих критика у самоме Бечу, босанско име језика морало је бити повучено 1907. Толико о континуитету.
          Како се види, срдњовековна Босна, према свему што је наука досад нашла, неспорно је земља српског народа и српског језика. Видели смо, таква је била и као држава. Логично је да је и Кулинова повеља настала у таквој историјској реалности. Е сад, како је дошло до покушаја фалсификовања историје и крађе културног наслеђа? На просторима бивше државе Југославије настало је неколико нових нација, издвајањем из нације која има своју историју и вишевековно утемељење, па и културу и писане споменике. Ти нови народи нису задовољни само тиме што су признати, већ мимо обичаја који владају у Европи и шире, желе да своје постојање, самобитност „овере“ вишевековним историјским континуитетом, споменицима културе и тако даље. А, рецимо аустријској нацији то није потребно, није потребно Бразилцима и толиким другим нацијама у Латинској Америци и Англоамерици. Е да би добиле то своје „утемељење“, овдашње младе нације желе да откину од идентитета историјског народа, управо од српског народа.
          Такве жеље не почивају на било каквом утемељењу у стварности. Могло би се рећи да је та жеља по оној: Кад имају други, зашто не бисмо и ми. Неспоран је континуитет српског језика у Босни и Херцеговини. То је језик који је, уз уважавање његовог историјског развоја, и данас у Босни. А данас Бошњаци хоће да га преименују у босански и да убеде свет да је то језик другачији од самог себе, тј. од српског, и више векова старији од тог, бошњачког народа, да му, што је највеће чудо, припишу све што је на њему кроз историју створено. Велико заплетеније. Само то је врло тешко, практично немогуће, извести. Јер, кад је Бог делио народима језике, тих народа није било па нису могли ни добити посебан језик; ни сам Госдпод није могао или хтео предвидети да ће они једног дана постати народи, па није за њих „сачувао“ неки језик који би сведочио и о њиховој самобитности. Сад им не преостаје ништа друго него да се служе језиком којим су се служили њихови прародитељи или да безуспешно кроз крађе и кривотворења покушавају немогуће.
Код нас се уобичајило да не треба реаговати на покушаје прекрајања историјских чињеница, присвајања наше писане баштине, да је све познато и да не треба доказивати већ познато. Међутим, потребно је то доказивати док год и кад год неко жели да нас поткрада. То ћемо најбоље чинити проучавајући своју културну баштину и представљајући је у свету као своју.
          Да овде само у виду напомене кажем да су се у насртају на српску писану баштину у БиХ нашли на удару и они писани споменици који представљају баштину Српске православне цркве – јеванђеља. Не знам колико се то у нашој Цркви зна; мислим да би она морала бити гласнија у заштити тих споменика и целокупне српске писане и културне баштине. Свуда тамо где се говори о заштити нашег културног блага мора се чути и глас Српске православне цркве(10).
          Овде, само ради подсећања на знану истину, цитирам сажет исказ Бранка Летића поводом разматрања српског културног обрасца: „Према томе, његове суштинске одлике су језик, писмо и вера: с њима су Срби постали историјски народ, видљив на историјској позорници, без њих нестајали у другим културним обрасцима“(11). Зато се морамо одговорно односити према својој културној прошлости и идентитетским питањима, где је, видимо, језик и писмо у самом центру. То ћемо учинити управо негујући свој српски језик и ћирилицу, залажући се и истрајавајући у томе да српски језик с ћирилицом добије место које му као националном језику и припада. Место какво имају и други велики и мали европски језици у својих народа . Морамо убедити нашу државу да између осталог она и зато постоји. Ево већ годинама се боримо да се статус српског језика и ћирилице регулишу законски, у складу са уставном одредбом. Зато је и ово прилика да скренемо пажњу на обавезу данашњих генерација, посебно оних који се сматрају интелектуалцима и, посебније, да укажемо на обавезу српских држава да озбиљније и стално брину о српском културном наслеђу, српском језику и српском писму*.

[1] Петар Ђорђић, Историја српске ћирилице. Палеографско-филолошки прилози, Београд, 1971, 73.

[2] Исто, стр. 2005.

[3] Виктор Савић, Од Кулина бана до добријех дана, Политика 11. 09. 2019 (електронско издање).

[4] Поред  појединачних радова о Повељи овде скрећемо пажњу на једну новију књигу, објављено поводом навршених осам векова од њеног настанка: Осамсто година Повеље босанског бана Кулина 1189–1989, Сарајево, АНУБиХ, где је већи број тадашњих филолога писао о језику Повеље. Треба напоменути и да је недавно објављена књиге Боже Ћорића, Повеља бана Кулина, Чигоја штампа, Београд, 2011, са подробном библиографијом радова о Кулиновој повељи.

[5] У том смуислу Бранко Летић каже: «Садржај тадашњег Кулиновог културног обрасца био би: ктиторство цркве у немањићкој традицији, ктиторски ћирилични натпис, и ктиторски портрет  на задужбини; ћирилична повеља Дубровчанима, жанровске формуле српских повеља и датација по православном календару“.   Бранко Летић, Писано наслеђе и српски културни образац у средњовековној Босни и Хуму. Зорица Никитовић (ур.), Српско писано насљеђе и историја средњовековне Босне и Хума, Бања Лука – Источно Сарајево, 2018, 410.

[6] Види, на пример, Невен Исаиловић, Помени српског имена у средњовековним босанским исправама, Зорица Никитовић (ур.), Српско писано насљеђе и историја средњовековне Босне и Хума, Бања Лука – Источно Сарајево, 2018, 263.

[7]Бранко Летић, позивајући се на историчара Симу Ћирковића,  пише: „Савремени истраживач српске прошлости у Босни и Херцеговини мора да уизме у обзир најстарије помене Срба: Ајдхарта, франачког летописца 8. века, да је Људевит Посавски пред војском Карла Велкиког ›побегао преко Саве Србима‹“ ,– Бранко Летић, Писано наслеђе и српски културни образац у средњовековној Босни и Хуму. Зорица Никитовић (ур.), Српско писано насљеђе и историја средњовековне Босне и Хума, Бања Лука – Источно Сарајево, 2018, 406.

[8] Бранко Летић, Наведено дело, 406.

[9] Наведено дело, стр. 154.

[10] Наведено дело

[11] Наведено дело,стр. 414.