Датум објављивања: 02.01.2020

ПРИЛОГ ОДБРАНИ ИСТИНЕ КОЈУ ПОШТУЈЕ И ПЕТЕР ХАНДКЕ О СРПСКИМ СТРАДАЊИМА или покољи српских жена и деце у Другом светском рату у БиХ

Миливоје Иванишевић, председник Института за истраживање српских страдања у XX веку

 

 

           Уобичајено је да се страдали у рату и оружаним сукобима, односно људски губици, деле на војне и цивилне жртве. Та класификација никад није посебно евидентирала децу, а веома ретко женску популацију. У овој студији желимо да у границама доступне документације сагледамо бар основне показатеље који ће до извесне мере осветлити обим страдања те две до сада ретко изучаване популације. Упоредни преглед обима страдања жена и деце у три националне, или верске, заједнице Босне и Херцеговине даје довољно квалификовану документацију за сагледавање судбине жена и деце српске националности на подручју ове бивше југословенске републике у Другом светском рату. На жалост. испоставило се чим је Југославија постала сувишна, са њом је постао сувишан и српски народ у свим бившим југословенским републикама, па и у Босни и Херцеговини.

           Новембра 1964. године у Југославији је извршен први званичан попис жртава Другог светског рата. Посао је, на основу одлуке Савезног извршног већа  (тада југословенске владе) од 10. јуна 1964. г. организовала и предводила Савезна пописна комисија, а стручни део посла поверен је Савезном заводу за статистику (директор др Ибрахим Латифић). За попис су у државном буџету обезбеђена велика новчана средства у износу од 500 милиона динара. Резултати су објављени 1966. у тематском билтену „Жртве рата 1941-1945.“ и у издању поменутог југословенског завода за статистику У списку су евидентирана имена и дати основни подаци за 647.510 држављана Југославије страдалих у рату 1941-1945. године. Њих 392.738 су српске националности, а то је само 33,8 % од процењеног обима српских жртава у Другом светском рату. Наведени обим идентификованих жртава чија су нам имена позната је довољно репрезентативан за даља истраживања, посебно за допуне бројчаних показатеља, као и за реалније сагледавање коначних резултата. Свакако да људски губици које је имао српски народ у Другом светском рату никад неће бити утврђени са апсолутоном тачношћу. То је више немогуће. Али, још увек је прилика, и могуће, да буде изнађен прихватљив број који се налази у границама дозвољених теоретских одступања.

Логична је претпоставка да је агресор, што значи и потенцијални окупатор, подједнако непријатељ свих грађана државе коју напада. Ипак, у вишенационалним државама  није тако. На то увек, оправдано или не, рачуна и нападач. И то се у пуној мери показало у случају наше државе. Код многих су пале маске лажног патритизма и лажне љубави према Југославији. Већ првих дана по капитулацији испоставило да за Хрвате, муслимане, Македонце и, очекивано, за све националне мањине, освајачи, Немци, Италијани, Бугари, нису окупатори већ с одушевљењем дочекани ослободиоци. Ништа необично. Међутим, за Србе је то почетак окупације, патњи и  отпора. На жалост, били смо веома усамњени, препуштени сами себи. Последице отпора су  ускоро прерасле у велика страдања и жртве. И народи који су окупатора сматрали ослободиоцем и сврстали се на његову страну такође су имали људске губитке током Другог светског рата, али не толико велике. Страдали су више као  припадници квислиншких, нацистичких и фашистичких,  оружаних формација, а у малом броју као њихови непријатељи.

Подаци који следе показаће какве је последице проузроковала немачка окупација на српско становништво, у овом случају искључиво на судбину и животе српских  цивила, жена и деце у Босни и Херцеговини.

 

Страдања српских жена у БиХ.

 

Да ли је и у коликој мери судбина Српкиња била истоветна са судбином жена из остале две националне заједнице у овој бившој југословенској републици за време Другог светског рата? Одговор ћемо потражити, али пре тога да се упознамо са обимом страдања жена у Југославији за време Другог светског рата.

По поменутој евиденцији укупно је, као што је већ наведено, поименично уписано 647.510 жртава Другог светског рата у Југославији. Од  женске популације у Југославији је уписано 152.686 или 23,6 процената од укупног броја жртава. Остало су мушкарци.

Од 152.686 страдалих жена највише је жена српске националности 92.381. Српских жена жртава је веома високих 60,50% од укупног обима жена страдалих у Југославији. Остатак, или 39,50% су страдале жене осталих нација и националних мањина: хрватске, словеначке, муслиманске, македонске, а уз њих у веома малом броју и свих националних мањина, као што су немачка, аустријска, маџарска, и др.  На жалост, међу страдалим су и Јевреји. Свакако да не бисмо имали катастрофално велики број српских жена страдалих у југословији да није било масовног, геноцидног, покоља српских жена у Босни и Херцеговини. Наредне чињенице то недвосмислено потврђују.

У Босни и Херцеговини је  евидентирано 59.070 убијених жена свих нација, вера и националних мањина. Доминантну масу чине страдале жене српске националности – 44.041. То су, као што је већ поменуто, идентификовне жртве чија су имена позната. Или, 33,8% од укупно 130.299 стварних жртава женске популације српске националности у БиХ у Другом светском рату. И сва даља поређења и подаци доказују непримерно високе диспропорције и огромне разлике у обиму страдања женске популације осталих националних,   верских или етничких група у односу на српске жртве. Од укупног броја убијених жена у БиХ стравично висок ниво од чак 74,56 процената, или три четвртине, су српске жене: наше мајке, сестре, супруге, унуке и баке.  Од четири убијене жене у БиХ три су Српкиње, а тек свака четврта није Српкиња, већ неког другог порекла, једном је то можда муслиманка или Ромкиња, други пут, и најчешће, Јеврејка, а веома ретко, понекада, Хрватица, и сл.

Дужни смо да саопштимо да је у  поменутој евиденцији уписано свега 1.578 жена жртава хрватске националности, 6.963 жена жртава муслиманског порекла и 5.844 жена малобројне јеврејске нације у БиХ. Свакако да међу жртвама има и деце поменутих нација и вероисповести, али о страдалој деци подаци следе у наредним страницама.

            Саопштени подаци већ на први поглед и сами по себи су довољно читљиви и не  намећу потребу за нека опширнија, додатна објашњења или обимнији коментар. Поређења дата о обиму страдања жена појединих национални заједница – Срба, Хрвата, Муслимана – у Босни и Херцеговини су, неспорно, веома убедљиво сведочанство о зликовачком понашању фашистичких усташких, домобранских и осталих разнородних хрватско-муслиманских оружаних формација према српским цивилима. У овом случају реч је само о српским женама. У исто време то је, такође, убедљив доказ хуманог и витешког понашања српских устаничких оружаних формација према женама супротне, непријатељске, хрватске или муслиманске стране. Нису убијали муслиманске или хрватске цивиле само зато што су муслимани или Хрвати. Нису се светили цивилима ни за злочине које су над недужним српским женама и децом починили њихови очеви, браћа и мужеви. Показало се да нема основа за познату, наводно српску, максиму „ко се не освети – тај се не посвети”.Да су српски устаници били осветољубиви број убијених жена муслиманске и хрватске верске и националне заједнице био би вишеструко увећан. Српски борци и устаници су и у најтежим условима настојали и успевали да очувају своје ратничко, национално и верско достојанство. 

 

Помор српске деце у БиХ.

 

Почетак двадесетог века, време Првог светског рата, обележен је великом стопом смртности српске деце у Босни и Херцеговини. О томе је поседујемо убедљиво сведочанство које нам даје „Црна књига-патње Срба Босне и Херцеговине за време Светског рата 1914-1918“ Владимира Ћоровића. Аутор је забележио стравичну чињеницу по којој је у службеном саопштењу Аустро -Угарске администрације, током раздобља 1914-1917. године, значи у време Првог, или Великог, рата од глади у БиХ умрло 100.986 деце узраста до 10 година. Да ли за један, релативно мали, српски народ толики губитак икада може да буде надокнађен. Није много времена прошло а уследио је други, исто тако велики, Други светски рат и све се поновило у Босни и Херцеговини. Поново су, али у овом рату још масовније, страдала српска деца. И поново се о свему томе мало писало, а много ћутало. Српска нација у Босни и Херцеговини је десеткована и то се одразило на све сфере привредног, културног и духовног живота. Рапидно се смањио број Срба у свим селима и општинама, у свим делатностима, у основним школама, на факултетима… Починиоци злочина, етничког и верског прогона су исти као и у претходном рату, домаће муслиманско и хрватско становништво наклоњено окупаторима.

И у овом случају прво дајемо податке за Југославију у којој је у Другом светском рату регистровано 71.687 убијене деце малолетног узраста, или 11,07% од укупног броја жртава које су у поменутом попису евидентиране. Међутим, и када је реч о деци поново је највише жртава тог узраста уписано у Босни и Херцеговини, а главни разлог је само један, као и у случају жена, огроман број убијене српске деце. Или прецизније, у тој бившој југословенској републици укупно је евидентирано 59.598 страдале деце свих националности или стравично високих 28,4 процента од укупнпо 211.296 евидентираних жртава. Од тог броја је 45.536 искључиво српске деце или 77,7  процената од укупног броја деце која су била жртве Другог светског рата у БиХ. Поред тога треба нагласити да од укупног броја 156.706 евидантираних српских жртавау БиХ српска деца чине 29,3%. Или скоро једна трећина укупних српских жртава у БиХ. Уочљиво је да је то нешто више од броја страдалих српских жена. Ништа необично. Није мало мајки које су убијене истовремено са двоје, троје, па и више деце. Код муслимана је забележено 9.461, код Јевреја 2.298, Хрвата 1.368 и Рома 655 страдале деце малолетног узраста.

Поменути попис из 1964. евидентирао је, као што је већ наведено, само 33,8% процењеног броја српских жртава у Другом светском рату. То се односи и на страдалу српску децу о којој је реч у овој анализи. Кад је 45.536 само 33,8%, онда коначан број износи огромних 134.722 укупно страдале српске деце у БиХ током Другог светског рата. 

Међутим, уколико узмемо у обзир и поменутих 100.986 жртава српске деце узраста само до десет година страдале у Великом рату доћи ћемо до чињенице да је у двадесетом веку живот изгубило 235.690 српске деце. И једино што можемо закључити је демографска катастрофа добрим делом проузрокована злочинима над подмлатком српске нације у БиХ током дведесетог века.

Циљ овог истраживања је био само да се констатује обим страдања српских жена и деце, али се испоставило да је помор српских жена и деце проузроково велику промену националне структуре на штету српског народа на демографској карти БиХ. То доказују и наредни подаци који нису из српских извора. По Аустро-угарском попису становништва у БиХ 1910. године Срба, односно православних, је било 826.000, а муслимана 612.000. Православни су имали релативну већину од 214.000 становника више од муслимана. Међутим, на крају 20. века по попису из 1991. године демографска слика БиХ је радикално измењена и Срби су у односу на муслимане постали мањина. По попису је евидентирано 1,905.000 муслимана, а Срба 1.370.000 или 535.000 мање Срба. Муслимани су надокнадили не само мањак од 214.000 становника из 1910. већ су, преко тога, остварили и вишак од 535.000 грађана. У 20. веку и злочина над припадницима српске националности у два светска рата муслимани су стекли велику демографску предност и ваљда услед тога појавила се жеља за оснивање калифата и реисламизације Босне и Херцеговине.

Сатирање  сваког народа почиње уништавањем деце и жена…То се показало и у случају српског народа у БиХ током ратних раздобља дведесетог века. На жалост, о томе се мало  писало, уосталом као и о страдању српског народа у целини. После Другог светског рата рата Срби који су се вратили из немачких и НДХ логора или из избеглиштва у БиХ више су били огорчени на своје суседе него на окуптора. Имовину из њихових разорених и спаљених домова нису опљачкали, нити су их хапсили и у логоре одводили окупатори, већ комшије. Сва трагична искуства, огромни људски губици у ствари неспоран геноцид, који је у Босни и Херцеговини у двадесетом веку једва преживео српски народ довољан су доказ шта Србе чека ако наставе суживот какав су имали у тој бившој југословенској републици.