РЕЧ КОЊ У НАРОДНИМ ЕПСКИМ ПЕСМАМА

Снежана С. Лакета

 

Апстракт. Аутор овог рада бави се семантичким објашњењем речи коњ у народним епским песмама. Наше народне епске песме су ризница заборављених речи. Потребна је преданост наставника да заборављене  речи оживе у колективној свести наших поколења. Искуства данашњих ученика су удаљена од семантичких кругова одређених појмова. Све оно што није у њиховој функционалној свакодневној употреби полако нестаје из памћења. Нестајањем речи, нестаје и народ који је те речи говорио, ствараo, нестајемо ми. У народним епским песмама коњ је јунаку десница рука, пријатељ, саборац. Без доброг коња у нашим народним епским песмама се не може ни замислити добар јунак.

Кључне речи: коњ, семантичко поље, епске народне песме.

 

Уводна разматрања

Речи детета са којима се свакодневно служи назива се активни речник. Овај речник се назива и говорни речник. „Активан речник је знатно мањи од пасивног речника, скупа речи које разумемо (поседујемо) али не употребљавамо“ (Брковић, 1995, стр. 5). Ако дете неку реч познаје, али је не користи стално онда она спада у његов пасивни речник. Речи за које ученик нема објашњење јесу за њега непознате речи. „Речник ученика зависи од средине у којој он  стиче своја прва животна искуства. Зависи и од времена у којем живи, од времена настанка књижевног дела које проучава. Речник ученика зависи и од узраста од актуелности лексике, од порекла речи са којима се сусреће“ (Лакета, 2016а, стр. 123). Наше народне епске песме део су наше старине, ризница су заборављених речи, тако да је потребна озбиљна припрема наставника да се ове речи поново оживе у колективној свести наших поколења.

Активни писани речник ученика је најзначајнији у остваривању успешне комуникације у наставном процесу. „У једном обимном испитивању код нас на узрасту ученика од 2. до 8. разреда нађено је да се писани речник са узрастом повећава са благим успорењем између 4. и 5. разреда и на крају основне школе, као и код пасивног речника“ (Брковић, 1994, стр. 22). Задатак учитеља јесте да се што више речи из народних епских песама нађе у активном речнику ученика, јер на тај начин речи живе, а са речима живе и догађаји, ликови, преци о којима речи говоре.

У наставном процесу, без целокупног сагледавања ученичког предзнања, није лако одлучити која ће реч бити сврстана у непознате. „Наставници понекад превиђају колико је при обради књижевног дела важно тумачење непознатих речи. Они греше у ситуацијама када мисле да непознате речи не треба посебно објашњавати, или када прецене способност ученика, сматрајући да они те речи већ знају. Греше и када врше вантекстовно тумачење израза, ван реченице или мисаоне целине којој ти изрази припадају“ (Смиљковић и Милинковић, 2010, стр. 99). Припремајући се за час, за методичку интерпретацију народне епске песме, наставник мора да издвоји речи које својим ученицима жели да објасни и на неки начин предвиђа које речи могу бити непознате ученицима.

Критеријуми које је предложио Ратомир Цвијетић (Цвијетић, 2000, стр. 66) за избор непознатих речи које би се ученицима могле објашњавати јесу следећи: Социјално окружење ученика (село, приградско насеље, град, велики град; начин живота и привређивања; школска спрема родитеља); Дијалекатско окружење ученика (дијалектизми, покрајинске речи, регионализми); Порекло речи (домаће речи, домаће речи страног порекла,интернационализми, термини, варваризми); Актуелност лексике: (активна лексика ― обичне речи, архаизми ― застареле речи, историзми, неологизми); Време настанка књижевног дела: (народна књижевност; античка, средњовековна књижевност итд.; савремена књижевност; важност појединих речи за рецепцију књижевног дела); Узраст ученика: (врста школе и разред, животно и читалачко искуство ученика,учење и знање страних језика).

Непознате речи није нужно тумачити пре првог читања књижевног текста јер је „понекад добро да непознате речи остану необјашњене, да својом магловитом семантиком подстичу рад ученикове маште“ (Цвијетић, 2000, стр. 68). На овај начин развијамо код ученика мисаоно асоцирање и креативност.

Најзначајније у наставном процесу јесте мотивисати ученика за читање, доживљавање и изучавање епске народне поезије, а у овоме нам може помоћи и животно искуство ученика „јер ако ученици у свом искуству пронађу елементе јунаштва, чојства, родољубља, правде, части лакше ће се повезати са временом настанка епских песама, лакше ће схватити, осетити кроз какве су  препреке морали проћи, какве борбе водити епски јунаци, а борбе су сличне и некад и сад. Борба између добра и зла, чојства и нечовештва, јунаштва и кукавичлука, правде и неправде, прати нас на сваком кораку и у сваком времену“ (Лакета, 2016б, стр. 163). Улазећи у свет епске песме ученик ће спознати нове речи, а и речи које је до тада познавао, облачиће ново рухо.

 

Семантичко објашњење речи коњ из народних епских песама       

Читајући српске јуначке песме и пишући о њима, „чувени немачки песник Јохан Волфганг Гете каже за Марка Крљевића: Јаши коња 150 година, а сам доживи старост од 300 година; напокон умре у пуној снази не знајући ни сам зашто“ (Витезовић и Брајковић, 1989, стр. 47).

Искуства данашњих ученика су удаљена од семантичких кругова одређених појмова. Овде спадају  појмови који се односе на старину, на некадашње оружје и оруђе, делове кола на запрегу и коњску опрему, врсту коња, митолошке појмове, порекло назива народних и верских празника. Ученицима су ови појмови нејасни, непознати. Све оно што није у њиховој функционалној свакодневној употреби полако нестаје из памћења. Нестајањем речи, нестаје и народ који је те речи говорио, ствараo, нестајемо ми. Реч коњ уопште не постоји у нашем Речнику уз правопис из 1993. године и најновијем из 2010. године. „Наши речници уз правописе и правописне приручнике често не доносе преко потребне речи…“ (Брборић, 2011, стр. 139). Треба ли да се забринемо јер је једна реч којој је народна епска песма дала безброј синонима, објашњења, која је одмах уз реч јунак и сабља најфреквентнија реч у тим истим песмама потпуно нестала?!! Без коња, да ли је и јунак, јунак? „Без добра коња не може се у нашој нар. епици ни помислити добар јунак који иде на мејдан или у бој“ (Маретић, 1966, стр. 320). Коњ је јунаку десница рука, пријатељ, саборац. Коњ често својом вештином и спасе свог господара, као у борби Бановић Страхиње и Влах-Алије: Бог поможе Страхинићу бану,/ Има ђога коња од мегдана,/ Што га данас у Србина нема,/ У Србина, нити у Турчина,/ Узмахује и главом и снагом,/ Те у седло баца господара; а још уочљивије је у песми Болани Дојчин, где болестан војвода којег је сестра утегла  од бедара до витих ребара, да се његове кости не размину и који са непоткованим дором дебелим одлази на мегдан части против црног Арапина, где га његов доро спашава: Ал’ се доро боју научио,/ Клече доро до зелене траве,/ Високо га копље претурило,/ Те удара у земљицу црну. У песми Иво Сенковић и ага од Рибника Ђурђе разговара са својим коњем и моли га и љуби да му чува сина:

Дору седла, испод гриве љуби:

Ао, доро, врло добро моје

Доста ли смо, доро, војевали,

Из Турака робље изводили,

Од Турака глава доносили

Сад сам доро, остарио, врло;

Ја не могу више војевати,

Сад те шиљем с главом неразумном,

Са Иваном, са јединим сином:

Ива ј’, доро, глава неразумна,

Чувај, доро, моје чедо, Иву.

И Марко Краљевић грли и љуби свога Шарца и са њим пије рујна вина. Опасност и страховање за живот, блискост смрти стопили су у једно биће јунака и коња. Због ове спојености коњ и јунак подсећају на кентауре. „Кентаурске фигуре наших усамљених јахача буквално су срасле са својим коњима, и слава великих мегдана припада и њима бар колико и коњаницима. А кад би почем ови који умјели десетрачки зборити, та слава би, јамачно, била и већа!“ (Ного, 2002, стр. 170).

Семантичка обрада речи подразумева (Цвијетић, 2000, стр. 256): порекло речи, ако је реч страна; сфера употребе (медицина, право, биологија и сл.); дефиниција речи (потпуна, непотпуна, упућивачка, описна, синонимска, граматичка, комбинована); једнозначност (моносемичност), вишезначност (полисемичност), фигуративност; хомонимија (обележена бројем изнад речи, степеновано); реч у употреби, у контексту (илустровани примери са наведеним скраћеницама који упућују на изворе); речи у изразима (фразеологизми);

„Питање семантичког значења речи је врло осетљиво. На пример, и сеоска и градска деца у свом лексичком фонду могу имати одређену реч, али то не значи да је и квалитет усвојености значења речи исти“ (Лакета, 2016а, стр. 128). Ако бисмо мерили  реч коњ код сеоске и код градске деце, ослањајући се на Вукову пословицу „Ријечи треба мјерити, а не бројити“ (Стеф. Караџић,1969в, стр. 272), она би била тежа код сеоске. Ево објашњења. Сеоско дете је видело коња, његово дизање на ноге, одрастање. Оно га је хранило, тимарило, јахало пољима. Оно је видело како коњ сазрева од ждребета до зрелог коња. Осетило је његов мирис, његови дланови су осетили коњски топао дах, влажан језик док га храни шећером. Оно је осетило његову нарав, његову снагу, али и нежност. Чуло је његов топот, кас, осетило вибрације кроз тело док га је носио на леђима. Чуло је његово рзање пред кишу. Једном речју, њему је познато семантичко поље у вези са речју коњ, које обухвата следеће лексеме: коњ, кобила, ждребе, рзање, топот, кас, поигравање, зоб, зобати, коњаник, коњина, коњић, коњски реп, коњско копито, коњски босиљак, коњички, јахање, дорат, вранац.  Значи, сеоско дете свим чулима осећа реч коњ.

 

Семантичко поље речи коњ из народних епских песама

Koњ до коња, јунак до јунака… „Снажни призори раздешености, дубоке ојађености и заумне трагике у нашим јуначким пјесмама не долазе само из људски артикулисаног грла већ и од туге напуштених, обесмишљених животиња, до јуче узданица племићког престижа. Коњи без јахача ― то су коњи епске апокалипсе“ (Ного, 2002, стр. 169).

Најбољи начин да се ученик упозна са семантичким пољем речи коњ из народних епских песама јесте да ову реч прими у себе читајући и доживљавајући народну епску песму. „Начин обраде епских песама јесте  најјачи начин мотивисања ученика за читање, доживљавање, проучавање датог дела“ (Лакета, 2016б, стр.162).

Пре се и време мерило коњичким сатима — на пример, у Вуковом Рјечнику (Стеф. Караџић, 1969б) проналазимо пример за реч коњички: дванаест коњичких сахата од Биограда. Поред овог појма у Вуковом Рјечнику проналазимо двадесет појмова који су настали и повезани су са речју коњ. Издвојили смо неколико: коњобарка је најсилнија вештица која човека с коња обара очима, затим имамо коњски босиљак, коњски камен, коњски реп, коњско копито.

Постоји и део гусала  који се зове коњ или коњић, кобилица — комадић дрвета који одваја струну од звучног дела. Глава је сам врх гусала и обично је врло богато украшена, на њој може бити изрезбарен лик коња или орла. Струне су направљене од длака из коњског репа. Квалитет звука је различит и зависи од тога да ли је пробрана коњска длака са репа. Пожељно је да је коњ пастув, јер му је и длака оштрија. Број длака у струнама је од 30 до 50, а од броја зависе боја и квалитет звука.

Реч коњ у народним епским песмама често повезујемо са речју мегдан, мегданџије. „Мегданџије су најчешће на коњу и носе хладно оружје; у жару борбе јунаци сламају оружје и губе коње, хватају се укоштац, главном јунаку помаже који пут вила, или му снага у трену надође“ (Пешић и Милошевић-Ђорђевић, 1997, стр. 151).

Коњи витези у мегданима често спашавају живот својим господарима. „У народној традицији, поред св. Ђорђа, на коњу се јављају св. Арханђел, св. Сава, св. Никола и нарочито Божић (в. Божић, Јабучило)“ (Кулишић и сар., 1970, стр. 182). И обреди су повезани са коњима, приликом смрти јунака правило је да се и коњ и оружје сахране уз јунака, јунак је дужан да ако му се умире прво укопа свога коња, јер су остављени коњи понижени: Марко убија и сахрањује свог Шарца: боље Шарца нег’ брата Андрију; Смрт војводе Пријезде: Пријезда убија свога коња ждрала да га турски цар не јаше; Дамјанов зеленко жали свога господара, јер зна да је отишао без њега на онај свет. Коњ је уз сокола симбол власти, старешинства и наслеђа: ово уочавамо у песми Дијоба Јакшића. На част теби, мој мили дјевере! / На част теби и чаша и вино, / Поклони ми коња и сокола. „По једној нашој народној песми, Божић долази на коњу, као што је коњаник и Световид балтичких Словена и германски Водан, чији су празник стари Германи прослављали у зимском периоду. Попут германског Водана, Световид је ноћни коњаник, божанство доњег света“ (Кулишић и сар., 1970, стр. 37).

Коњ се дарује младожењи у песми Женидба Максима Црнојевића: Гиздава му поклонио вранца,/ Врана коња, брате, без биљеге,/ А на вранцу чултан до кољена:/ Чисти скерлет златом извезени. Црни коњ је сматран демоном доњег света, имао је способност да открива вампире и вештице, те је носио душе покојника. „Хтоничног демона представља црни коњ који помаже приликом откривања и копања скривеног блага, као и црни коњ који помаже приликом откривања вампира. Веровање да црни коњ никада неће нагазити на гроб у коме је вампир, сасвим јасно открива хтоничну природу овог коња. Хтонске демоне очито представљају и коњи у обичајима што се, у неким крајевима, обављају на Св. Тодора и о Божићу“ (Кулишић и сар., 1970, стр. 182).

Дар има магијске особености. Дар који се приноси одлика је заштитнице брака, веснице смрти,  метафора свадбе. Рођење, свадба и смрт су кључне компоненте животног циклуса,  а за сваку компоненту је везан чин даровања (Самарџија, 2011, стр. 569). У епским женидбама уочавамо следеће елементе даровања: разлог због којег се дарује, шта се дарује и коме се дарује.  Што је дар посебнији то је и углед младожење и његов значај код тазбине већи. Дар симболизује захвалност, поштовање, љубав, међутим, може да симболизује и страх као на пример при сватовском даривању које „пра­ти емо­тив­на тен­зи­ја и пси­хо­ло­шки не­мир, при­ме­рен све­ча­ном и дра­ма­тичном тре­нут­ку спа­ја­ња два, до та­да ту­ђа, ро­да“ (Детелић, 1992, стр. 236). Поред даровања јуначких обележја: са­бље, кал­пака и че­лен­ке, од злата ко­шу­ље, ко­ла­сте азди­је, дарују се и златне чаше пуне вина. Коњ је најчешћи дар који се дарује младожењи.

„Епска стилизација свадбе дата је из супротне перспективе у односу на сватовску лирику. Чак и када је младожења пасиван (сходно обредно-обичајним нормама), његов род је посебно наглашен, а овакво преусмеравање пажње огледа се и кроз чин даривања“ (Детелић, 1992, стр. 236). Култни обичаји даровања везани за свадбе до детаља су описани у нашим народним епским песмама. У песми Змија младожења, отац  Призренке девојке, дарује сватове: Сваком свату од свиле кошуљу,/ Младожењи коња и сокола.

„Ко ти ве­ли­ки дар да­де, он гле­да и ве­ли­ко уздар­је (да му даш)“ (Стеф. Караџић, 1969в, стр. 11). У песми Човјек-паша и Михат чобанин, Михат има коња који је изузетан: А још имаш ве­ли­ко­га вран­ца,/ Узда му је, ка­ко зми­ја љу­та,/ Гри­ва му је, ка’ је­ле­ну бра­да. Осло­бо­ђе­ни Ми­хат у знак захвалности за поклоњени живот Човјек-паши ша­ље уздар­је: Ми­хат свога вран­ца из­во­дио,/ По­слао га па­ши у пе­шке­шу. ,,Али тај чин обо­стра­ног да­ри­ва­ња – жи­во­том и вран­цем, као да са­бира че­сти­це еп­ског и мит­ског све­та, ус­поста­вља­ју­ћи ону ну­жну рав­но­те­жу из­ме­ђу све­тла и та­ме, ко­ја је го­то­во об­ред­но-ма­гиј­ског ка­рак­те­ра. Ми­јатов дар пре­ва­зи­ла­зи и нај­бо­ље ко­ње нај­бо­љих ју­на­ка“ (Самарџија, 2011, стр. 581).

Издвојили смо из народних епских песама речи које се односе на реч коњ: коња Ластавицу јаше змија младожења; помамна кулаша, коња сивкасте, пепељасте длаке, јаше Милош Војиновић; дората, коња тамно-риђе боје јаше Латинче; бедевију, кобилу добре расе јаше Балачко војвода; Јабучила, коња крилатога, јаше Момчило војвода; ђогу, коња беле боје, јаше Бановић Страхиња; пуљат је бео коњ са округлим шарама, пегав коњ; једек је коњ који се води као замена; Бошко Југовић јаше алата, коња црвенкасте длаке, риђана; Голубане, моја вјерна слуго,/ ти одјаши од коња лабуда, лабуд је бели коњ; Дамјанов зеленко је коњ зеленкасто-сиве длаке; Марко Краљевић јаше видовита Шарца, Шарина; Коњ му није каквино су коњи,/ Веће шарен како и говече, Шарац је и витез коњ, коњ опремљен за борбу:Чудан јунак језди низ Косово/ На витезу коњу шареноме,/ Добра коња врло расрдио:/ Из копита жива ватра сева,/ Из ноздрва модар пламен лиже; вранчић је црни коњ, вранац: Ал’ ето ти Мусе Кесаџије,/ На вранчићу ноге прекрстио,/ Топузину баца у облаке; војвода Пријезда има коња ждралина којег убија да не дође у руке непријатеља; Болани Дојчин јаше непоткованог дору, дората, коња тамно-риђе, мрке длаке; Бановић Секула јаше бијесна малина, коња ниског раста; Јован Косовац јаше ђогата, коња виловита; који се претвара да у три ноге храмље; „Стална близина смрти просто је стопила коња и јахача. Јахач нема наде ни у кога до у коња и у своје руке. Ова је врста љубави залог њихове снаге ― и све је добро док је, какав да је, коњаник на своме коњу“ (Ного, 2002, стр. 170).

Сукоб између браће Јакшића настаје око врана коња и сокола: Дмитар иште коња старјешинство,/ Врана коња и сива сокола,/ Богдан њему не да ниједнога, а ова браћа у песми Јакшићи кушају љубе искушавају своје жене да ли су вољне да деверу подају коња и оружје за одлазак у сватове краљу будимском, где се Вукосава показала као добра снаја, а Милица као подла; Иво Црнојевић јаше ждрала, коња сиве боје у песми Женидба Максима Црнојевића где је слика сватова импресивна: Од Жабљака до Цетиње воде/ Ударен је чадор до чадора,/ Коњ до коња, јунак до јунака, Иво обећава да ће Милошу Обренбеговићу, ако му снају преко мора преведе, даровати суру бедевију, Бедевију што ждријеби ждрале,/ Што ждријеби коње огњевите; а Милош у улози Максима добија од шура дарове: Доведе му без биљеге вранца. „У српској народној традицији коњ се обично појављује у вези са демонима доњег света. У коње се претварају грешне душе, затим вештице, мора и вукодлак“ (Кулишић и сар., 1970, стр. 182).

Грујица јаше ђогата: Кад усједе ђаво на ђавола:/ Горски хајдук на бјесна ђогата; дората јаше Иво Сенковић у борби против аге од Рибника, а отац га саветује: Немој доре уздом забунити,/ Ја сам дору боју научио,/ Вешт је дора боју и мејдану,/ Дора ће те собом заклањати,/ Испод бритке сабље уклањати, а дорат му је и спасао живот у мегдану, потом Иво води два коња витеза; и Милић барјактар на дар од таста добија вранца: Гиздава му поклонио вранца,/ Врана коња, брате без биљеге,/ А на вранцу чултан до кољена:/ Чисти скерлет златом извезени,/ Златне ките бију по копитам’; израз кад су Предраг и Ненад мајци до коња дорасли: а до коња и до бојна копља, значи да су одрасли да јашу коња и да носе копље, а у истој песми Ненад жали што нема брата или сестру, те говори: Кад сам био с друштвом на деоби,/ Сваки ми се заклињаше тешко:/ Који брацем, а који сестрицом,/ А ја, мајко, собом и оружјем,/ И добријем коњем испод себе.

Коњи витези у песми Женидба Јакшића Тодора: Он узима своју Иконију,/ Па приведе вранца виленога,/ Иконију на вранчића баци,/ Привеза јој ноге испод вранца/ А привеза испод грла руке/ Виловиту вранцу бесједио и у песми Сватосвко гробље имају задатак да младу доведу до куће младожењине препливавајући реку.

Порекло и презиме Милоша Обилића је често повезивано са речју кобила. Милош Обилић јесте „највећи јунак косовске епопеје.  Витез који убија султана Мурата, израстао је у усменој поезији у горостаса, способног да посече дванаест хиљада Турака и постане недостижни херој, синоним јунаштва и понос целе нације. Одакле потиче Милош Обилић није баш најјасније. „Руварац је у поменутој својој књизи лијепо доказао да сви извори прије почетка друге половине XVIII вијека једнодушно Милоша зову Кобиловић или Кобилић, тек Василије Петровић у својој историји Црне Горе штампаној г. 1754. зове га Обиљевић, а Павле Јулинац у својој  краткој српској историји г. 1765. пише га Обилић“ (Маретић, 1966, стр. 201).  Које је презиме старије Обилић или Кобилић или Копилић (сматрало се да је Милош копиле, а и турски историчари су га тако називали у својим списима)? Андрија Качић пише Кобилић, али на напомиње да му је презиме по старини Обилић, само што га је Вук Бранковић због зависти прозвао Кобилић. „Пошто се слава Милошева раширила по свему народу, учинило се пјевачима недостојно звати га по кобили и зато су му промијенили име у љепше: Обилић“ (Маретић, 1966, стр. 201). Сестра Леке капетана у песми (Вукове пјесме 2.) говори:

јеси л’ чуо ђе причају људи

ђе ј’ Милоша кобила родила,

а некака сура бедевија,

нашли су га јутру у ерђели,

кобила га сисом одојила,

стога снажан, стога висок јесте?

Милоша је родила девојка Јања, „чобаница код оваца у планини. Остала је гравидна од змаја. Кад се породила, оставила је дете у планини, нашла га вила, задојила и отхранила. Када је Милош одрастао, био је необично снажан. Мајка му је, по предању, била груба жена, носила је дојке преко рамена. Када ју је кнез Лазар спазио, рекао је: „Каква ружна кобила родила великог јунака! Од тада се Милош прозове Кобилић“ (Кулишић и сар., 1970, стр. 215).

 

Закључак

 „Онолико колико се ученик својим осећањима, мислима, спознајама, чулима, потребама унесе у свет дела зависи квалитет методичке интерпретације народних епских песама“ (Лакета 2016б, стр. 162).  Успех у проучавању народних епских песама, као и доживљавање и памћење заборављених речи које су се успавале у уједначеном ритму епског десетерца зависи од мотивисања ученика за доживљајно и интерпретативно читање епских песама.  „Речима се може доста рећи, а и оно што остане недоречено, необјашњено има неку своју лепоту и значење. Речници, чувари речи, су благо једне нације, једног језика и као такви треба да заузму значајно место у настави уопште, а посебно у настави српског језика“ (Лакета, 2016а, стр. 135). Речник ученика зависи од средине у којој он  стиче своја прва животна искуства, од  времена у којем живи, а и од времена у којем је настало дело које чита.  Речник ученика зависи и од узраста од актуелности лексике, од порекла речи са којима се сусреће. Наше народне епске песме су ризница заборављених речи. Потребна је преданост наставника да заборављене  речи оживе у колективној свести наших поколења.

 

Snežana Laketa

WORD OF HORSES IN THE EPIC POEMS

Summary

The author of this paper deals with the semantic explanation of the word horse in folk epic poems. Our folk epic are a treasure trove of forgotten words. It takes commitment of teachers to forgotten words come alive in the collective consciousness of our generation. The experience of today’s students are far from certain circles of semantic concepts. Everything that is not in their functional daily use is slowly disappearing from memory. The disappearance of the word, disappears and people who spoke these words, created, we perish. The folk epic poems horse is a hero right hand, a friend, a comrade. Without a good horse in our folk epic poems can not even imagine a good hero.

Keywords: horse, semantic field, the epic poems.

 

Литература

Брборић, В. (2011). Правопис и школа. Београд: Друштво за српски језик и књижевност Србије.

Брковић, Алекса (1994). Развој говора. Ужице: Учитељски факултет;

Брковић, Алекса (1995). Психолошки речник. Чачак: Технички факултет;

Витезовић, М.  и Брајковић, Д. (1989). Читанка косовског боја. Београд: Завод за уџбенике и нставна средства.

Де­те­лић, M. (1992).  Мит­ски про­стор и епи­ка. Бе­о­град: САНУ.

Кулишић, Ш., Петровић, П. и Пантелић, Н. (1970). Српски митолошки речник. Београд: Нолит.

Лакета, Снежана (2016а). Улога речника у настави српског језика и књижевности. Нова школа XI, 2, 120―138.

Лакета, Снежана (2016б). Мотивисаност ученика за електронско учење испитивањем ефеката савремене интерпретације народне епске песме. Образовна технологија, 2―3, 161―176.

Маретић, Томо (1966). Наша народна епика. Београд: Нолит.

Ного, Р. П. Најлепше српске јуначке песме. Просвета. Београд, 2002.

Пешикан, М., Јерковић, Ј. и Пижурица, М. (1993). Правопис српскога језика. Нови Сад: Матица српска.

Пешикан, М., Јерковић, Ј. и Пижурица, М. (2011). Правопис српскога језика. Нови Сад: Матица српска.

Пешић, Радмила  и Милошевић-Ђорђевић, Нада (1997). Народна књижевност. Београд: Требник.

Самарџија, С. (2011). Од жр­тве до пе­шке­ша функ­ци­је да­ро­ва и да­ри­ва­ња у усме­ној књи­жев­но­сти. ЖИВА реч : зборник у част проф. др Наде Милошевић-Ђорђевић, Ур. Мирјана Детелић, Снежана Самарџија. Балканолошки институт САНУ, Филолошки факултет, Београд, 561—591.

Смиљковић, Станa и Милинковић, Миомир (2010). Методика наставе српског језика и књижевности. Врање: Учитељски факултет у Врању.

Стеф. Караџић, Вук (1969а). Српске народне пјесме: књига трећа у којој су пјесме јуначке средњијех времена. Београд: Нолит.

Стеф. Караџић, Вук (1969б). Српски рјечник. Београд: Нолит.

Стеф. Караџић, Вук (1969в): Српски народне пословице. Београд: Нолит.

Стеф. Караџић, Вук (1985). Српске народне пјесме: књига четврта у којој су пјесме јуначке новијих времена о војевању за слободу. Београд: Нолит.

Стеф. Караџић, Вук (1987). Српске народне пјесме: књига друга у којој су пјесме јуначке најстарије. Београд: Нолит — Просвета.

Цвијетић, Ратомир (2000). Речници у настави српског језика и књижевности. Ужице: Учитељски факултет.