Датум објављивања: 03.01.2021

Један народ је јак колико му је јака култура

 

 

У уређеним државама језичка политика је важан елеменат укупне националне политике. Она се утврђује и спроводи у сарадњи између државе и струке. Језичку политику осмишљава струка у сарадњи са државом, а језичку политику спроводи држава у сарадњи са струком. Ако једна од ових страна не ради свој посао, немамо успјешну језичку политику, а посљедице су велике и различите. Ако немамо утврђену језичку политику, онда држава у различитим ситуацијама доноси одлуке које често нису примјерене ситуацији и потреби, доноси одлуке

које могу бити мање или више штетне по националне интересе. Онда спроводимо нечију туђу политику. Да немамо утврђену језичку политику, видљиво је гдје год и куд год погледамо. Ка осмишљенијем и национално одговорнијем вођењу језичке политике водио би већ поодавно урађен предлог измена Закона о језику у Министарству културе и информисања. А да то није важно, не би било толико сметњи и изнутра и извана да се он донесе. Закон о језику и писму и осмишљена језичка политика били би оквир за сврсисходно и одговорно дјеловање свих у држави, омогућили би успостављање хармоничног односа у употреби српског језика као службеног и језика националних мањина – а свео би и дјеловање свих оних који по својој дужности или увјерењу раде на урушавању статуса српског језика и ћирилице у друштву.

За тридесетак година, од почетка потреса на просторима бивше државе Југославије, о српском језику и писму није вођена одговарајућа брига, а није било боље ни у вријеме српско-хрватског језичког заједништва посљедњих деценија. Распадом бивше Југославије у Србији, и код Срба уопште, чува се много тога из прошлости што је на штету српских националних интереса, а ако је нешто било добро, тога се одричемо. Има се утисак да у том правцу имамо снажну подршку, да не кажем – притиске, и са стране. То се може рећи за наш однос према националном језику и писму. Вјероватно има још народа који не воде довољно бриге о своме националном језику, уз то иде национално писмо. Ја бих рекао да је тешко наћи у Европи, дакле, у овом дијелу свијета, сличну ситуацију као што је наша да смо толико у посљедњим деценијама, рекао бих у посљедњих сто година, занемарили свој национални језик, српски језик, и наше писмо ћирилицу. О српском језику често не знају ништа или знају мање од мало они који доносе важне одлуке у вези са српским језиком. Отуд имамо за посљедицу да је држава доносила погрешне одлуке и тиме чинила тешко поправљиве штете, насупрот чињеници да је Одбор за стандардизацију српског језика препоручивао другачије. Министри задужени за просвјету, науку и културу и не помишљају, а, изгледа, ни они који их постављају, да се они налазе на позицији коју су имали Свети Сава у држави Немањића, Доситеј у тек ослобођеној од Турака Србији и ини великани

српске науке и културе у прошлости.

Питање језика и писма за нас је једно од најзначајнијих идентитетских питања. Нема ни једног разлога да се одричемо свога идентитета, напротив – морамо га сачувати. Који други народ другачије поступа? Нико се своје културе и свога идентитета не одриче, јер нема напротив тога ниједне вриједности која би оправдала такво одрицање. Откуд да се то стално Србима препоручује како је добро зарад овога, зарад онога да се одричемо свога језика и своје културе.

Српски језик и његово писмо – ћирилица леже у темељима српског идентитета. Ако смо на српском језику и ћирилици стварали миленијумску културу, зар треба да то сад оставимо! Готово све што смо створили, запамтили и сачували у својој историји створено је на ћирилици. На ћирилици смо створили културну баштину на коју можемо бити поносни, нека дјела улазе у свјетску ризницу културе какво је Мирослављево јеванђеље – најстарији цјеловит споменик на српској редакцији старословенског језика, и многа друга јеванђеља, дакле свете књиге. Па књиге животописи наших светих краљева, Повеља бана Кулина –  најстарији цјеловит текст писан на српском народном језику, па Душанов законик, па ремек дјело „Слово љубве“ и тако редом. Да нам је културна баштина створена на српском језику и ћирилици безвриједна, не би била предмет разних кривотворења, својатања и поткрадања, и данас смо свједоци врло честих примјера поткрадања. Ко би се разуман раставио од такве своје културе. А зашто? Ни за што. Данашња ћирилица је наш културни и национални симбол – ко се одриче свога идентитета не заслужује, а тако и бива, да га други поштују. Затирање ћирилице доприноси затирању српске културе. Кад се потисне култура једног народа, отвара се простор за туђи културни утицај (не за размену културних добара и прожимање култура), а културни утицај отвара врата и за друге утицаје, економске, политичке – све до новог поробљавања. Јер: у култури је снага једног народа.

Наша савремена ћирилица, коју је Вук Стефановић Караџић прилагодио потребама савременог српског књижевног језика, представља готово идеалну азбуку, гдје сваком гласу одговара један знак. Још је Бодуен де Куртене, пољски слависта на руским универзитетима – претеча можда најзначајнијег лингвисте двадесетог вијека Ф. Де Сосира, у једном раду у коме се бавио словенским азбукама, почев од старословенске, рекао да је наша азбука, како ју је удесио Караџић „образац савршенства“. Слична, ласкава признања добијала је на многим странама свијета. Тачно је: у двадесетом вијеку смо улажући много шта зарад државног и националног заједништва са другима и сами били понудили ћирилицу на жртвеник, у првој Југославији, а у другој послије Другог свјетског рата ћирилица је свјесно потискивана и поред формалне равноправности са латиницом. Пошто се на крају показало да су то све били пројекти на штету српског народа, нема никаквог разлога да то жртвовање, самопорицање, и даље његујемо. Морамо учинити све да се ћирилици врати статус који треба да има као национално писмо. Као што је код свих других језика у Европи природно: када је посриједи службена употреба језика, користи се и писмо тога језика. Ствар је цјелокупне културне јавности да тако што прије постане. Крајње је вријеме да држава донесе нов закон о језику и писму којим ће се обезбиједити статус српског језика и писма у држави Србији, на томе би требало да инсистира свако коме је стало до националних вриједности, до националног идентитета, до самопоштовања – у мјери у којој је то обичај код других европских народа. Уосталом, нема ни једног европског документа који тражи да се народи одричу свога идентитета; друга је ствар да ли се ми знамо одопријети различитим покушајима ометања да сачувамо своје национално благо. Дакле, нема народа који би такав бисер бацио, одрекао га се, а ми и сада имамо покушаје да се својатају најзначајнији споменици српске културе писани на ћирилици. Ако се ми одрекнемо ћирилице, ако преузмемо друго писмо, ми то помало и сами пуштамо низ воду, а пуштамо то низ воду и тиме што не реагујемо довољно, што наша држава нема слуха да помогне стручњацима да реагују довољно ефикасно на та својатања. Такве атаке на ћирилицу у Бугарској и Русији су одлучно одбили. Могу рећи да је питање части данашњих генерација српске интелигенције – враћање ћирилице на мјесто које јој припада. Више пута сам истицао, и сад понављам, то је мишљење струке, осим „часних изузетака”, да нема ни једног јединог разлога да се ћирилица замјењује латиницом. Ако не рачунамо такве техничке проблеме какве има српска пошта, што се ових дана показало као велика национална срамота – да нема техничких услова да телеграм у Србији може да буде послат на ћирилици. Зар треба чекати да их закон на то присиљава? Да, има оних који се залажу за латиницу у службеној употреби.

Они су врло гласни, па се стиче утисак и да су бројни. А то је фронт организован од различитих група. Има ту људи који заиста мисле да су два писма још равноправна, не знају шта се десило са српско-хрватским језичким заједништвом прије три деценије, има оних који једноставно не би да мијењају стечену навику, има оних који мисле да ће употребом латинице стећи неке материјалне користи. Ту су и неки издавачи и средства информисања који тврде да на тај начин повећавају тржиште – а на штету српских интереса, па и вријеђајући српског читаоца. Да ли држава може и смије жртвовати националну културу и културни идентитет зарад нечијег профита? Међутим, у центру тог фронта су људи који знају шта за српску културу и национални идентитет значи ћирилица. Зато и чине све да је протјерају и преправе нашу културу, а добро знају: у култури је снага једног народа. Да не помињем ништа друго из историје – сјетимо се да су нацисти 1941. међу циљеве за бомбардовање одабрали и Народну библиотеку, а у Великом рату окупатор је како је заузимао коју српску земљу забрањивао у њој ћирилицу. Хтјели би да ми раскинемо са својом вишевјековном културном традицијом у којој је, поред тога што баштинимо богату писмену традицију којом би се сваки европски народ поносио, свједочанство о нашој историји, у којој је наш идентитет. Све интеграције, сви покрети су орочени у неком времену, једино култура има континуитет и народ који изгуби континуитет са својом културом, са својом историјом, неће имати ни будућност.

Данас нам неки спочитавају да не поштујемо равноправност ћирилице и латинице и свашта у том смислу. А они не поштују Устав Републике Србије и наше право на идентитет. О равноправном односу требало је говорити када смо имали српско-хрватско језичко заједништво гдје је ћирилица на многим српским просторима била потиснута до невидљивости. Када су Хрвати иступили из тог заједништва, нормално – они су однијели са собом латиницу; нису понијели ћири- лицу. Јер, ћирилица је изворно српско писмо с традицијом од хиљаду година; ћирилица је дио српске културе, дио српског културног и националног идентитета.

Тачно је да смо се латиницом служили, нарочито кроз двадесети вијек. Она је на разне начине наметана и ми имамо данас и на латиници своју баштину, али имамо ћирилицу као своје писмо. То што смо створили на латиници јесте дио наше баштине, али свједоци смо да то тешко бранимо од својатања. Посебно питање јесте стварање на латиници код једног дијела српског народа у ранијим вијековима. Да поменемо само Дубровник, да се присјетимо дубровачких Срба католика – дивних српских патриота и српског језика у Дубровнику, који ни за кога у научном свијету није био под знаком најмање сумње. Да, поред толиких, поменем само Милана Решетара – Србина католика из Дубровника, великана српске филологије и у оквирима свјетске славистике, који је неко вријеме држао и катедру славистике у Бечу, коју је

основао Франц Миклошић, један од оснивача славистике као научне дисциплине. Он је у својој приступној бесједи за члана Српске краљевске академије уочи Другог свјетског рата рекао да је за њега српско и хрватско (језички) једно, а ко хоће да то двоје разликује мораће се сложити с чињеницом да је Дубровник по језику одувијек био српски. У почетку је покатоличеним Србима у Дубровнику дозвољавано да се служе ћирилицом. Чак је за њих издат и молитвеник на ћирилици 1512. године; то је уједно и прва штампана књига на српском језику. Уочи Другог свјетског рата штампао ју је поново исти овај М. Решетар у СКА, а и недавно је обновљено њено издање у споменици Милану Решетару. Не узгред – на хрватској страни се организовано ради на њеном присвајању; у ту сврху 2012. је одржан читав знанствени скуп. Међутим, Срби католици су преведени на латиницу. И гдје су данас

потомци дубровачких Срба, тих, како рекох, дивних српских патриота? А Дубровачку књижевност све теже бранимо, ако је и бранимо, као дио српске књижевности. И ово може бити поучно за оне који искрено вјерују да није важно да ли ћемо сачувати ћирилицу као своје писмо или ћемо прихватити латиницу. Све што је досад речено важи, у принципу, и за језичку ситуацију у Републици Српској. Статус српског језика морамо посматрати на цјелокупном његовом простору. Ту свакако мислимо и на српски језик у Хрватској, остатку Босне и Херцеговине и у Црној Гори. За ситуацију у Црној Гори, рекао бих нешто кратко, у виду мале напомене. Када се врати српски стандардни језик, она три слова ће се вратити тамо гдје им је мјесто: у дијалекатски говор. То није проблем. Јер, нити су их створили творци „нове“ Црне Горе нити ће им одређивати судбину. Уосталом, тај крунски свједок постојања посебног „црногорског језика“ – јотовани глас с (с̕) – није никаква специфичност само народних говора у Црној Гори; он се чује од западне Србије па до Книна, гдје год су српски ијекавски говори. Такође, ни она два друга гласа не обитавају само у Црној Гори. Да то није у склопу насиља над српским језиком и његовим говорницима, увођење тих гласова у стандардни (књижевни) језик била би једна лакрдија. Лакрдија за коју би велики српски пјесник из Црне Горе рекао: „Да не бјеше под оним именом не шћаше се бојатʻ од урока.” А и да није лакрдија, то не би могло ни покренути ствари у правцу стварања посебног језика, камоли промијенити један језик, српски, у други. Такође ни на плану народних говора немамо посебне дијалекте који се распростиру искључиво у границама данашње Црне Горе. Ни према најблажим критеријумима науке нема никаквих услова за постојање ни посебне црногорске варијанте српског језика. Пошто ствари тако стоје – тим је веће насиље над српским језиком и његовим говорницима досадашња власт чинила. Насиље које није ама баш никоме у Црној Гори користило, сем – разумије се – краткотрајно, оним који су умислили да су моћни да мијењају Божије дјело. А Бог је народима подијелио језике прије него што су то пожељели да раде ови безбожници. Уосталом, да је то био ђавољи посао, говори и чињеница да су се за њега морали ангажовати странци – поред толиких српских лингвиста у Црној Гори и лингвиста у Србији који потичу из саме Црне Горе. За многе од њих зна цио свијет славистике. Они, ето, нису успијевали да „открију“ посебан црногорски језик. Они који то данас раде, могу мирно спавати, они неће проговорити на црногорском језику, на посебном црногорском језику. Могу му дати име, али посебног црногорског језика нема, не може бити и неће бити и, на крају, није то мишљење само српске лингвистике. Повратак ћирилице у Црној Гори је нешто ван сваке сумње. За то није потребно ни великих залагања ни аргумената. Једноставно, треба поништити грубо огрешење претходне власти. Народу Црне Горе је преко ноћи његово традиционално писмо силом замијењено другим. Без икаквих разумних разлога. Је ли преко ноћи цијелом становништву, без подршке државе, омрзло његово дотадашње писмо, на коме је стварао своју вишевјековну културу? А знамо да је ћирилица управо у Црној Гори била најстабилнија. Мислим да би то свака иоле озбиљна власт урадила и без позива струке, књижевника и најшире културне јавности. То је велика мрља на лицу цивилизоване Црне Горе, мрља која се не да никаквом шминком сакрити.

Често се поставља питање колико грађани данас знају свој матерњи језик. Знају колико се труде да га науче и колико као друштво о томе бринемо. Ако је и матерњи, он се мора учити. Морамо, на жалост, рећи да се у нашем друштву не држи довољно до матерњег језика. Увријежило се мишљење да је важно добро познавање енглеског језика. Тако се и односимо: већ у вртићима придајемо значај учењутог језика, не знајући да је нужно да дјеца у младим годинама прво овладају српским језиком. Ипак је то језик којим ћемо се највише служити у животу, учењу и раду. Преко њега улазимо и у своју културу; или је управо то разлог што се подстиче његово неучење. Треба отворено рећи да грађани Србије и са средњом школом и са факултетским дипломама не познају довољно српски језик. А друштвена клима је таква да и немају довољно мотивације за то. Кад траже било који посао, нико их не пита и не провјерава како знају српски језик, којим се морају служити на послу, већ врло често буду питани: Како знате енглески језик?

Свједоци смо да у говорном језику, прије свега млађе популације, имамо све више „посрбљених“ енглеских ријечи и фраза, тинејџери су постали врло економични с ријечима. Шта је довело до тога? Разлоге за то треба тражити у недовољној друштвеној бризи, оличеној у држави, о српском језику. Недовољно познавање српског језика, а, с друге стране, увођење енглеског језика од вртића – кумују томе све озбиљнијем проблему, Нисмо против енглеског језика и других страних језика; узгред, врло је штетно ако се оријентишемо само на један страни, енглески, језик, али морамо учити српски језик, добро владати његовим могућностима да нам се не јавља сваки час потреба за посрбљеним енглеским ријечима. Нису то ни ваљано посрбљене ријечи – оне улазе „на дивље“. Некада су се стране ријечи при уласку у српски језик подвргавале законима српског језика, сад ни тога нема. Напоменимо да нам енглески, и друге стране језике, предају наставници који на факулгтетима нису изучавали српски језик. Недавно смо у једном дневном листу могли прочитати да је француска Комисија за богаћење француског језика објавила нову листу ријечи у замјену за енглеске које се намећу, гдје се каже да та Комисија „објављује препоруке у покушају да спријечи да се енглеске ријечи ̓приме̒ у француском језику“. И не само у Француској – имамо податке да практично све европске земље имају одговарајућа стручна тијела која воде бригу о заштити националних језика. Њихове препоруке имају снагу закона. Само је код нас то потпуно неуређено поље. И – да ли случајно – о тој бризи у европским земљама код нас се мало и говори.

Пошто је стање такво, неминовно се поставља питање заступљености српског језика с књижевношћу у школству. Фонд часова српског језика, као националног језика, сведен је на недозвољиви минимум. Ми то можемо лако утврдити ако упоредимо број часова српског језика с бројем часова националног језика у великим и малим европским народим, код Чеха, Словака, Пољака, Француза. Французи, који имају врло дугу културну историју, они и данас имају потребу за много већим бројем часова француског језика него што ми имамо, да би могли да образују људе, да би могли да упознају младе са својом културом, да их уведу у просторе националне културе, да не гледају само са стране оно шта су створили великани књижевности и других културних грана. Нама историјске околности нису дозвољавале да имамо модерно образовање дуже од два вијека – од Доситеја до данас. Да и наши млади не уче само нека основна граматичка правила, него кроз довољан број часова језика и књижевности прожимајући на стваралачки начин језик и књижевност – да изграђујемо и језичку културу и свијест о значају националног језика у домаћој употреби и свијест о потреби владања српским језиком и свијест о великим могућностима којим српски језик располаже. Друштвене мреже и интернет имају значајан, негативан утицај на српски језик, много већи него што би то смјело бити. Уосталом, он је сразмјеран друштвеној небризи о српском језику. На једној страни лоша национална политика у образовању, посебно кад су посриједи национални предмети – гдје је у центру српски језик, на то се онда надовезује одсуство свијести код родитеља о томе како треба усмјеравати дјецу у дружењу са електронским уређајима. Ако је то лоше осмишљено у друштву, у образовном систему, не чуди онда што ни родитељи нису свјесни штете и опасности које ти уређаји могу донијети њиховој дјеци. Умјесто свакојаких „радионица“ у школама и вртићима, морали бисмо имати озбиљан приручник за наставнике и, свакако, родитеље и простор у распореду часова за васпитавање и усмјеравање дјеце у служењу тим уређајима: да их користе у учењу, па и у забави, али да нам не преузму дјецу и одведу куд не желимо. Треба размишљати и о томе што је узрок овоме сиромаштву. Наравно, сиромаштво језика говори о духовном и, свакако, емоционалном сиромаштву. Кад је једно биће почело да се служи језиком, постало је људско биће. А језик нема само комуникативну функцију. Има, на крају, и естетску.

Чује се данас да је српски језик сувише тежак, да га треба упростити… Прије бих говорио о богатству његових изражајних могућности, које треба упознати. Ако упоредимо број сати које дјеца проведу са различитим игрицама са бројем, можда тек, минута које проведу у учењу српског језика, да не помињем читање дјела лијепе књижевности, открићемо лако зашто је српски језик данас „тежи“. Да ли имамо климу у друштву која његује свијест о томе да је бар лијепо знати лијепо се изражавати, ако не и да је нужно добро владати срп-ским језиком.

Морамо посвједочити невеселу истину да данашње генерације младих људи не владају језичким могућностима српског језика, па и његовим рјечничким богатством; заиста владају малим бројем ријечи. То је у најдиректнијој вези са малим фондом часова српског језика у основним и средњим школама, и са непостојањем наставе српског језика на свим факулгтетима (у складу с програмима појединих факултета). Невјероватно је да нема наставе српског језика на страним филологијама, на другим наставничким факултетима, на правним, журналистичким факултетима… На иницијативу Одбора за стандардизацију српског језика да се изучавање српског језика уведе на све факултете Конференција универзитета Србије одговара да за тим нема потребе. А студентска организација Београдског универзитета, и без нашег обраћања, свесрдно је подржала наш предлог; сматра да је то

врло важно за посао и јер је српски језик у средишту српске културе. Један издавач, који има лингвистичко образовање, јавно је рекао да добија књиге универзитетских професора које се по томе каквим српским језиком су писане често не би плашиле од урока.

Свједоци смо какве су бламаже избиле недавно: избацивање, избацивање и само избацивање српских писаца – дошли смо чак до Десанке Максимовић. Нису српски писци (били) протјерани само из програма у Црној Гори. Је ли то случајно? Немамо ваљану националну стратегију образовања, посебно у вези са националним дисциплинама, која би обавезивала државне чиновнике плаћене у институцијама које се баве образовањем да раде у складу с том стратегијом – ако хоће да буду у тим службама. Овако раде по својим „најбољим“ виђењима, по свачијим виђењима, само не у интересу српског народа и његове културе. Да поновим: многи високи чиновници у држави који одлучују о нашем образовању не знају скоро ништа о српском језику. Па питање уџбеника. Свједоци смо чињенице да је под изговором његовања конкуренције образовање у том дијелу скоро потпуно изван наше државе. Страни издавачи су готово сасвим преузели издавање уџбеника. Уџбеници за основну и средњу школу не смију изаћи испод директне контроле државе преко државног издавача. Да о уџбеницима из националних дисциплина и не говоримо. Ових дана могли смо прочитати шта о овоме говори Александар Кавчић, научник свјетског гласа. А говори да је то катастрофална грешка што смо испустили испод контроле уџбенике, па и образовање „за 21. вијек“. Њега не можемо ућуткати јер му ми нисмо ни дали име. Усталила се некаква пракса да некога ко је направио велике штете науци образовању, култури „смијенимо“ тако да га (п)оставимо као неког савјетника, да може правити и даље штету. Боље би било да му, као код Нушића, дамо концесију да посијече државну шуму. Мања је штета: шума ће ипак поново нарасти.

Све то говори да је вријеме да се ми озбиљно запитамо да ли усавршавамо свој систем образовања и васпитања дјеце или не? Да ли можда информатичка револуција, уз занемаривање свих других компоненти у образовању и васпитању, неће одвести на пут идиотизације. Какве то ми, по чијој мјери, хоћемо да изграђујемо младе људе, с каквом националном свијешћу? Могу ли и хоће ли они који су реформишући нашеобразовање довели до избацивања Десанке Максимовић сада ваљано реформисати то што су направили? Немамо ваљану националну стратегију у области образовања и културе. А један народ је јак колико му је јака култура. Културно ропство је увод у свако друго ропство. Годинама не можемо да добијемо ни Закон о језику, који би регулисао језичку ситуацију и ускладио његове правне норме са Уставом. А онда се ствар замагљује пребацујући кривицу на професоре. Пита се имају ли они визију образовања. Професори, добри и одговорни професори, имају ту визију. Имају и воље да раде са ђацима како би обезбиједили успјех. Мислим да држава још није дошла у стање да о томе размишља, она нема праву визију. Нећу да вјерујем да је садашње стање у образовању, посебно кад су у питању националне дисциплине – плод државне визије, прије ће бити резултат непостојања визије. Као да је брига, сасвим на мјесту, о дигиталном свијету потиснула све друго.

Морам рећи још нешто. Небрига, непостојање ваљане стратегије образовања отвара простор за све и свашта, па и за претјерано наглашавање да је једини кључ успјеха у школи у занимљивости. Мора постојати јасно изречен став о нужности овладавања знањима и вештинама, а довољним бројем часова мора се омогућити наставницима да то дјеци понуде. Ја сам у вези са својим бившим студентима и знам то. У слободно вријеме радимо само оно што нам је занимљиво. У школи морамо и учити ако хоћемо диплому гимназије, и то са високим просјеком, па онда и на факултету. Кад дођемо на Запад, па и код нас – под условом да нас тетак није запослио на државни посао, не питају нас да ли Вас занима да радите осам часова уз једну паузу, него: знате ли и хоћете ли да радите? Трећег питања нема.

Одавно из Одбора за стандардизацију српског језика указујемо на проблеме у образовању, на непостојање одговорно урађене стратегије образовања, културе, о непостојању језичке политике у нашој држави, која је у озбиљним и уређеним државама један од стубова националне политике. Недавна брука са програмима књижевности ваљда је довољна да се најодговорнији замисле и да се организују расправе стручних људи како да се ситуација коначно промијени ка бољем. Квалитетно образовање у националном интересу неће нам тражити Европа ниједним поглављем. То мора бити наша брига, баш као што је то свуда у Европи.

Све овдје речено, а није речено све, у најкраћем би се могло закључити спуштањем наслова и на крај овог текста: један народ је јак колико му је јака култура.