Варљива очигледност – (не)знање деведесетих година

академик Никола Б.Поповић

 

У време деведесетих година, на крају двадесетог века, а и на почеку двадесет првог, у источној Европи, Русији и југоисточној Европи збиле су се многоструке промене чије су се последице одразиле на цео континент, на Хладни рат два војнополитичка блока предвођених САД и СССР-ом, затим на јачање капиталистичке идеологије, глобализације, експлоатације радничке класе, сеобе милионских група људи. Слом вишенационалних држава (СССР, ЧСР, СФРЈ), нестанак Варшавског пакта (настао 1955), крах држава тзв. реалног социјализма, померање комунистичке идеологије у сферу утопије, у делу политичке мисли на Западу издигло је САД на трон једине суперсиле, победнице у Хладном рату. Последица је била завладавање једнополарности у свету.

Епохалне промене које су се заиста збиле у великом делу света савременици су доживели као последице свеколиког развоја живота, који се неминовно одразио и на међународне односе. Та нова реалност постала је предмет науке, публицистике, ангажоване журналистике, рада државних администрација, цивилног сектора и њихове веома успешне пропаганде. Створена је и идеологија “краја историје“ које се у наше дане одриче

и непосредни творац.

Из САД које су инструментализовале НАТО, ОУН, ЕУ не само да су инструменталисале извесне истинске вредности за људски род, начин свакодневног живота (рад – потрошња), устројства државе (демократски облик) организовање привреде (тржишна), већ се инсистирало и на усвајању њихових (САД) погледа на свет, на историју појединих народа, без обзира на њихову вероисповест и старост (успешност) сопствене културе.

Офанзивна политика САД, усаглашена са моћним савезницима и ЕУ, традиционално је примењивала оружану силу,  што је било олакшано нестанком равнотеже моћи услед слома СССР-а. На делу је била вишедеценијска политика САД задобијања доминације у свету, што је пракса и дан данас.

Све наведено је предмет науке, али њени резултати су немоћни пред тумачењима која су пропагирале САД (Запад). Та моћна пропаганда – моћни медији – створила је догму која се

успешно пласирала у свет. Неистинита тумачења збивања у свету настајала су кад год је то било у интересу САД (Запада). Без обзира колико год је то било очигледно, у великом делу света (част изузецима) није оспоравано. Крајња последица јесте да је догма (лаж) доживљавана као инструкција свим савезницима САД.

Докази? Има их много, али пођимо од гобалнијих. Да ли је Хладни рат завршен 1989. године? Годинама, данима стално се прича, говори, и на нашем терену, да је Хладни рат завршен, а да се при том нико не упушта у образложења, већ се све своди на очигледност. Варљива очигледност?

Неспорно је да су САД добиле једну битку, али не и рат. Заборавља се да противник у том рату није био само СССР. Истина је да је СССР (Русија) био главни противник, као Русија

данас. Да ли се у савременој (у последње две деценије) констелацији међународних односа, мимо Русије, појавио изузетно моћан нови амерички противник?  

Своју оцену да Хладни рат није завршен(1) заснивао сам и заснивам на чињеници да узрок Хладног рата није престао да постоји. Изгледа једноставно, али је истинито да узрок лежи у америчкој (САД) политици задобијања доминације у свету.(1)

 САД су отворено, од повода до повода, саопштавали да се њени национални интереси налазе и бране у Европи, Источној Европи, Блиском Истоку, Тихом океану, Јужном кинеском мору… Једно је фиксирати и обнародовати националне интересе, а друго је ратовати, чинити зло. Сви амерички ратови, после Другог светског рата, сва умешаност у обарање (пучеви) влада у Азији, Африци, Јужној и Средњој Америци, Европи, заједно са тзв. обојеним револуцијама и “пролећима“ имају један (исти) узрок.

Хладни рат није имао, а ни нема, равномеран ток. Савременици га памте, а и научници изучавају углавном кроз кризе које су претиле да прерасту у “врући“ рат. Том прелому било се

најближе октобра 1962. године – у току Кубанске кризе.

Појава, настанак криза (“неуралгичне тачке“) са завршетком Хладног рата (ако је завршен) требало би да престану. Чињенице (ко држи до њих), ток и природа међународних односа, посебно на релацији великих сила, говоре супротно. Деведесетих година кризе су трајале у Чеченији, Нагорно-Карабаху, Југославији, а затим у Ираку, па Египту, Тунису, Либији, Сирији. Најјача потврда трајања Хладног рата јесте његов продужени живот, а посебно офанзивно ширење; то се постигло пријемом у чланство источноевропских и неких балканских

држава. Тим чином и распламсавањем русофобије на Западу и сатанизовањем (искуство говори чему то претходи) В. Путина, председника Русије, врши се угрожавање Русије и њених истинских савезника. Врхунац те политике јесте криза у Украјини. Тако је створена типична хладноратовска атмосфера попут оне из 1962.године (Куба). Под утицајем наведених збивања у западној јавности, а и код нас, појавили су се написи и стидљив јавни говор о новом (sic!) Хладном рату.

Обмањивање јавности континенталних размера вршило се и врши са појмовима Европа, европске вредности, а посебно се издиже Европска унија као позитивно, епохално достигнуће. Наука (ако је наука, не трпи своје одређење са националним атрибутима) зна да постоји Европа као континент, као географски појам (малициозно: мали рт Азије), али не зна да постоји европски народ, не зна да постоји европски језик. Европске вредности (у основи: морална начела) нису изворно дело Европе, прецизније одређене нације која живи на том континенту. Политичка творевина Европска унија, творац позитивних резултата, али и низа негативних последица, нема један глас, трпи непрестано преиспитивање од стране тзв. еврофила и евроскептика. Европска држава је немоћна пред идејом националне државе, коју негују и неке њене чланице, а сагиње главу пред хегемонијом САД и здушно учествује у сатанизовању Русије и у Хладном рату. Пред тим чињеницама бледе “европске вредности“.

Сатанизовање народа и држава није новина у пракси САД (Запада) деведесетих година. Знања о томе наталожена су током двадесетог века, закључно са агресијама на Србију (СРЈ), Ирак, Либију и Сирију. Та самовољна употреба силе произвела је ординарне злочине који се не заустављају. Отуда дуготрајни ратови и проглашавање одређених територија за конфликтна подручја (“буре барута“). Свету не недостаје истинско знање о пореклу и размерама зла на прелому векова, већ моћан отпор злу, непристајање на “америчку истину“, производ њене идеологије и ратова.

Усвајање “историјских истина“ онако како су формулисане у САД бива изведено са одобравањем, вољно-невољно, са благом дозом критичности, без јавног противљења – зависно од државних администрација дотичне државе, њене бирократије и нациократије, које у многоме обликују и јавно мнење на свом терену. То је једна страна феномена, друга је што се у објашњења кардиналних, али и регионалних политичких питања упуштају бројни уметници, јавни радници, интелектуалци без стручних знања, на бази својих субјективних импресија. Код дела ових уметника приметно је да су приврженици пацифистичких, интернационалних, мондијалистичких назора, да вероватно воле да их виде као грађане света, надахнуте космополитским духом. Можда је ово само делом тачно, пошто иза њиховог јавног ангажмана постоје и лукративни разлози који су мени непознати.

*

*             *

Рзбијање (не распад!) СФРЈугославије, као и последице тог чина, гледано са глобалне или регионалне тачке, предмет су интересовања, изучавања, описивања мноштва научника, политичара, јавних радника, уметника, савременика и учесника тих збивања о чему су изречене не само противречне оцене, већ и крајње нетачне. Овакво стање производ је политизације тема, а не научне аргументације. На делу је иста логика (тј. политика) као и у случају наметања оцене о крају Хладног рата; из западних центара моћи и о овим историјским догађајима дате су оцене које постају задате “историјске истине“. Коме? Онима који их некритички саопштавају јавности.

Сатанизовање Срба Србије, Републике Српске (РС) и сваљивање комплетне кривице на њих за сва зла почињена током деведесетих година, а затим бомбардовање Србије и Републике Српске има само један циљ: оправдавање властите политике и злодела нанетих Србима и њиховим државама. (Да ли је настанак и рад Хашког трибунала у противречности са наведеним).

Докази? За што? О знању или незнању деведесетих година. Ево неколико упечатљивих примера. Београдска Политика је лепим речима представила једног уметника – књижевника: “Клаудио Магрис, један од највећих италијанских писаца данашњице, добитник најзначајнијих

италијанских и интернационалних награда и титула, последњих година спомињан и као кандидат за Нобелову награду, интелектуалац коме су блистава ерудиција и луцидан критички дух донели репутацију амбасадора италијанске културе у свету, гост је овогодишњег Сајма књига у Београду“(2). Даље, цитира се Магрис: “Што се тиче граница, то је стварно сулудо […] Кад смо се надали да ће са падом берлинског зида пасти и идеолошке границе појавиле су се преко ноћи, сулуде националне границе. Требало би да се ослободимо идеје да појам националност, који наравно представља вредност у смислу језика, културе, треба да

буде обавезно идентичан са идејом државе“.

Цитирано је емоционална тирада, која са идеалистичке тачке оцењује епохална политичка збивања у Европи. При томе пренебрегава се време и смисао преживљене историје. Као да је берлински зид био препрека универзалној срећи. Реч да је зид био идеолошка граница не одговара стварности. Јер, идеје, идеологије не могу имати материјалне, физичке границе. Оне су вечне, а да ли ће бити остварене нико не зна. Ломове у двадесетом веку нико није предвидео, као ни рушење зида (9. новембар 1989).

Конструкција “сулуде националне границе“ затвара поглед на историју нација у Европи стару два века. Немогуће је да творац наведене конструкције и његови истомишљеници не виде узрок разграничења (нација и држава) и историјску делотворност те праксе. Идеал националне државе тријумфовао је на почетку двадесетог века и на његовом крају.(3) До данас на европском континенту тај процес није завршен. Ово је и део одговора на Маргисову оцену да “национализам као идеологија нема никаквог оправдања“. Да уместо термина “национализам“ стоји реч “шовинизам“ било би прихватљиво; овако настављена је пракса да се национализму приписују карактеристике шовинизма, расизма…

О Маргисовом схватању Европе, феномена нације, државе Политика се (опет) потрудила да нас обавести путем новог чланка(4). Верујем да је новинарка верно прибележила Маргисове речи. Он поштено каже да је “његов сан“ да “Европа постане једна држава, у којој ће националне државе бити само регије“. Надаље каже: “Пре свега, да би Европа постала држава морала би да се одрекне те једногласности, јер једногласност не значи демократију“.

Цитираним се прелази на предвиђање будућности, што није посао историчара, али и ја узимам слободу (за један тренутак) да кажем да без једногласности унутар било које заједнице отвара се пут мајоризацији, потчињавању неких чланова заједнице.

Мирко Тепавац, некадашњи министар иностраних послова Југославије, искрени комунист, чини се близак схватањима италијанског књижевника. Тако, Тепавац пише: “Иако Европска унија није негација било које државне самосвојности, неспојива је с анахроном амбицијом апсолутизоване државне суверености“(5).

Овако постављено – ни да, ни не – открива да Тепавац губи из вида феномен националне државе, што је идеал сваке нације, не њеног шовинизма, и колико је то остварено у Европи. На другом месту каже да “гаранција просперитета […] нису националне државе него отворена мултиетничка друштва“. Стање у Европи га демантује.

М. Тепавац пише и о деведесетим годинама. Како? Једном речи: лако – емоционално, неуважавајући чињенице, јер нису “сагласне“ са његовом идеолошком свешћу. Каже: “Српски великодржавни хегемонизам разбио је Југославију, удаљио један за другим све саставне делове југословенске федерације, па чак и истоетничку Црну Гору“.

Све речено је нетачно. Никада није постојао “српски великодржавни хегемонизам“. Тако формулисан постојао је само као пропагандна формула Аустроугарске, КПЈугославије, усташке и неоусташке идеологије и свих политичких снага које су било коју југословенску државу, била она краљевина или републике, сматрали творевином коју треба уништити. А окосницу и стожер југословенске државе видели су у Србији и српској нацији. Немогуће је да високи државни функционер није схватао смисао рушења А. Ранковића, тзв. маспока у Хрватској, Устава из 1974. и политике “слаба Србија…“(6)

Неумесно је говорити о било којој великонационалној држави, јер је и то бесмислена, пропагандна лаж (нажалост, прима се) без обзира на коју се нацију мисли. Јер, национална

држава је онолика колика је нација; ни велика, ни мала. Онај део да је хегемонизам “удаљио […] све саставне делове […]“ је крајње произвољан, јер не уважава чињенице о настајању, трајању и јасној делатности политичких снага у крилу и словеначке и хрватске нације, чији је циљ био стварање националне државе. У историјској науци су ове теме детаљно описане, а знање о томе је ствар појединца.

Најзад, зар редослед отцепљења – проглашавања југорепублика за самосталне државе не покрива пуну историјску истину о том завршном чину разбијања, уништавања југословенске државе.

Са великом лакоћом Тепавац “решава“ косовски проблем. Опет без позивања на историјске чињенице, на њихово било какво тумачење, опет пренебрегавајући старост идеје и деловања албанске нације да створи своју државу (1913), а затим стогодишњи рад да се то исто догоди и на Косову и Метохији и све сједини у тзв. природну (нов термин албанске пропаганде) Албанију. Немогуће је да бујање шовинизма на Косову и Метохији (после 1968), није било у видокругу бившег министра иностраних послова. Произлази да је могуће, јер Тепавац пише да су српска влада (С.Милошевић), радикалске четовође и барјактари агресивног национал-шовинизма изгубили Косово(7). Не каже како су га изгубили. Па како да каже кад и врапци знају да Косово није изгубљено, већ отето.

Радослав Сикорски, бивши министар спољних послова Пољске, не знам из којих побуда је изјавио: “Ајде да се присетимо како се Југославија распала. Земља је почела да се распада мобилизацијом српских националистичких и племенских осећања, чији је очигледан циљ био задовољење националног интереса“(8).

Зар баш само српском мобилизацијом? Шта ће на ово рећи словеначки и хрватски првоборци отцепљења и стварања својих националних држава. Зашто Сикорски заборавља њихов рат? Можда му је било тешко да говори о рату а да му не одреди карактер, а одређивање карактера рата уз поштовање хронологије догађаја у противречности је с његовом цитираном изјавом. Тако Сикорски олако понавља задату “историјску истину“.

Уметник Милета Продановић нашао је за сходно да изјави следеће: “Почетком последње деценије двадесетог века историја је, на Балкану, поново пошла ирационалним токовима. Понуда времена готово да је подразумевала да се свако опреде-

ли на неку страну“.(9)

Прва реченица је нетачна, уколико се не мисли да је целокупна историја људског рода ирационална, што уметник ваљда не мисли. Не ради се о “ирационалним токовима“, већ о закономерним процесима чији је циљ био формирање националних држава. У тим процесима разаране су вишенационалне државе. Понуда времена није подразумевала, већ је суштина доба налагала реализовање националних идеала. Све могуће спекулације, теоретисања, ламентирања, жигосања “ирационалних токова“ бивају беспредметни пред голим чињеницама; у Европи је почетком двадесетог века било 19 држава, године 1938. било их је 29, а данас 47 (ако се није створила још нека у међувремену). Године 1980. у Западној Европи су деловала 42 регионална покрета(10).

Театролог Иван Меденица пише о позоришним представама везаним за Први светски рат те неочекивано (бар за мене) каже и следеће: “Овде се занемарује то да је историјски контекст суштински промењен, да су српски патриотизам и музика која га оличава укаљани ратовима из деведесетих за које Србија није једина одговорна, али је најодговорнија“(11).

Цитирана реченица није истргнута из контекста, јер јој није претходило никакво описивање “ратова“. Такође, после цитиране реченице не говори се даље о њеном предмету. Тако остаје читаоцима да сами оцене њену тачност. И тада настаје мука да се пише о нечем што се није збило. Друго, зашто и како је Србија одговорна за грађански рат у Хрватској? Да, одговорна је што је помагала свој народ у борби за опстанак у Хрватској и Босни и Херцеговини. Умешаност Србије у грађански рат у Хрватској иста је као умешаност Хрватске у грађански рат у Босни и Херцеговини. А ко се све још мешао у рат у Босни и Херцеговини дуга је прича – толико да би мешање Србије бацила у засенак.

Тако, на крају, цитирана реченица И. Меденице припада оним задатим “историјским истинама“ (читај: лажима) које упорним понављањем постају истина. За кога?