Датум објављивања: 26.10.2021

Душко М. Петровић: ЗАШТО ХРВАТИ НЕ ГОВОРЕ ХРВАТСКИМ ЈЕЗИКОМ?

 

            Верујем да нико не може озбиљно негирати постојање хрватског језика. До пред последњу деценију прошлог века хрватски језик је класификован као кајкавско наречје српско-хрватског[1] језика, али од 12. јануара 2015. године одлуком Међународне организације за стандардизацију (ISO) тај кајкавски језик је признат као посебан јужнословенски језик, са статусом историјског језика. Кајкавским језиком говори се у Хрватском Загорју, у Међимурју и у Загребу. У свим другим деловима Републике Хрватске говори се српским језиком, а пише хрватским писмом. Тај језик и то писмо су званични језик и писмо на целој територији те државе.

             Кајкавски је једини међународно признат историјски језик Хрвата.

            Зашто се тим хрватским језиком не говори на целој територији Републике Хрватске?

             Почетком деветнаестог века, пред Илирски препород – који ће, као што је и било планирано, прерасти у хрватски национални покрет – загребачки бискуп Максимилијан Врховац позвао је (1813) “све духовне пастире своје бискупије“ да скупљају народно благо. Био је то, у ствари, позив на велику, организовану пљачку и отимачину српског народног блага у Далмацији и Херцеговини, у Босни и Лици, у Банији, Кордуну и Славонији. Седамнаест година потом (1830), кад су већ велики део српске народне књижевности, српских ношњи и обичаја у тим областима уписали као хрватску народну баштину, књижевници и знанственици хрватски узели су да “бирају“ између кајкавштине (тј. хрватског језика, којим су говорили Хрвати у своје четири жупаније) и штокавштине (тј. српског језика којим је говорио српски народ  Далмације и Херцеговине, Босне и Лике, Баније, Кордуна и Славоније), и „одлучили дати предност штокавштини“[2], тј. српском језику, те је Људевит Гај пожурио да напише “Kratku osnovu horvacko-slavonskoga pravopisanjа“ где решава проблеме с гласовима Č, Š, Ž, што их је мучило док су писали латинским писмом, латиницом,  ствара и NJ и LJ, па Ć (од ТЈ), као и GJ, које ће касније Даничић претворити у Đ.

           То писмо, по своме творцу Људевиту Гају, названо је гајица и тим писмом се и данас пише у Хрватској. На жалост, и Срби малог знања пишу данас гајицом, само што је у Србији зову српском латиницом(!?), а у Црној Гори и БиХ су у међувремену то хрватско писмо и тај српски језик назвали по својим државама и територијама?! Да и многи Срби пишу гајицом највише је допринело промовисање југословенске идеје, при чему ваља нагласити да улога римокатолицизма у томе још није довољно истражена.

            Прекрштавање Срба вековима настањених у Далмацији, Далматинској Загори, Лици, Банији, Кордуну, Славонији и Херцеговини није ни могао бити пројекат и посао иког другог осим Ватикана; православне цркве и манастири тако близу главне централе римокатолицизма сигурно су ужасно нервирали свете оце који су, ни сто година пре тога (1870), постали „незаблудиви“, непогрешиви.

            Пројекат унијаћења, прекрштавања Срба, трајао је вековима и за све то време  није било мало Срба католика који су радо и с поносом истицали и своје српство, и своје српско писмо, ћирилицу[3]. Дубровчани су и у томе посве предњачили. Половином деветнаестог века хрватски аустрофили, огрнути плаштом бриге за народ и слободу словенског југа под бечком царевином, одлично су знали значај језика за сваки народ и за сваког човека, за сваку државу и за сваку кућу у њој, те схватајући да не могу поунијаћеним Србима уз нову веру понудити и нови, свој језик, одлучили су да прихвате језик огромне српске већине како би уз језик добили и људе, и територију; то је онај тренутак кад су „одлучили дати предност штокавштини“. Мало хрватско племе у четири жупаније само је позајмило име: и новом језику узетом од Срба, и српском народу који је претходно с православне вере прешао у римокатлицизам[4].

            Све ово знају и хрватски знанственици, и хрватски политичари, па је ововремена галама отуд на уџбенике у Србији и (не)очекивану им помоћ од САНУ, као и претње да ће због тога  стопирати пријем Србије у Европску унију  – само за унутрашњу потребу и употребу. Чињеница је да Хрвати српски језик, ево већ више од 170 година, упорно кваре (новим, често накарадним речима и искривљеним значењима постојећих речи), али га још нису толико покварили да би га могли назвати својим именом, ма како, где и колико на томе инсистирали.

            Повратак хрватског језика у Хрватску сада је немогућ, као што је немогуће да им ико озбиљан прихвати преименовање српског у хрватски – осим као пусту жељу уз јалове претње. Немогућ је и неки нови политички договор, јер та ЕУ све више личи на избушену бараку склону паду.

 

___________________

[1] Српски језик је назван српско-хрватским политичким договором, па су га после ратова деведесетих Хрвати назвали хрватским, а Срби поново српским. Колико је српско-хрватски био могућ језик казује упоређење са нпр. француско-немачким или руско-пољским језиком, који никад нису постојали. Кад су Чеси и Словаци направили Чехословачку, постојао је чехо-словачки језик, али је у пракси коришћен само чешки све до мирног разлаза Чешке и Словачке 1. јануара 1993.

[2] Цитат из једног записа Људевита Гаја

[3] Иако су и неки хрватски угледници у преписци са Србима користили ћирилицу  (бан Јелачић чак и годину пре договора у Бечу, 1849, а Иван Мажуранић 1862. у преписци са српским патријархом Самуилом Маширевићем, па се бан Јелачић испод свог писма ћирилицом потписао латиницом, а Мажуранић убрзо, кад је постао бан, заложио за забрану српске ћирилице), српско је писмо, као сведок хрватске пљачке српског духовног блага и отимања језика, временом постало хрватски непријатељ број један. 

[4] Сетите се Матавуљевог Пилипенде