Датум објављивања: 23.11.2019

Душко М. Петровић: ПОЛИТИЧКИ ЕСЕЈИ

 

 

Србија је земља великих могућности

 

 

Стајао сам једном пред пешачким прелазом код Народног позоришта у Београду и, како ни са леве ни са десне стране није долазило ни једно возило, прешао сам на црвено. Саобраћајцу који ме је мирно сачекао на другој страни улице одмах сам признао кривицу и дао му личну карту да ми напише пријаву. Кад је попунио формулар упита ме имам ли примедби, одговорих да немам и он ми показа где да потпишем. Но, видевши да је формулар штампан ћирилицом, а он га попунио гајицом, хрватским писмом српског језика, одбио сам да потпишем и рекао му:

– Господине, ви сте се огрешили о Устав ове земље, члан 10, а ја о Закон о саобраћају. Сачекаћемо да судије прво казне Вас због тог неупоредиво већег прекршаја, па после могу и мене за ово у саобраћају.

Иначе, у члану 10. нашег Устава пише: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћирилично писмо. Службена употреба других језика и писама уређује се законом на основу Устава“.

Што се тиче прве реченице у члану 10. Устава Србије, можемо је схватити и као могућност да приватно (дакле, неслужбено) пишемо и потписујемо се како год желимо, али је голем проблем што се намножило оних који су и своју службеност приватизовали, па тако на интернету можемо да видимо и неке документе Владе Србије која нису писана ћирилицом, па поред улица и друмова видимо саобраћајне знаке на којима су нећирилична објашњења, па су на регистарским таблицама аутомобила и камиона такође туђа, латинска слова, а и на “државној” телевизији није све ћирилично. Виђали смо тако и виђамо у Србији много тога што је у директрној супротности са Уставом, само никад и нигде не видесмо да је неко (ико!) из државних органа или установа и предузећа под државном управом кажњен или бар јавно опоменут због тог јавног огрешења о Устав, о највиши правни акт ове државе.

Кад је у питању друга реченица из члана 10. Устава Србије у одговору је очигледност да други народи и националне мањине имају и заиста обилато користе могућност службене употребе свог језика и писма. Не верујем да иједна европска држава даје тако велика права другим народима и националним мањинама, а плус што се овде све то примењује чак и кад је реч о језицима који немају научно покриће постојања, него су тзв. политички језици. Додамо ли томе да је у многим градовима ове срећне земље, а нарочито у Београду, онолико рекламних табли и фирми изнад радњи и продавница писано на енглеском језику и писму, здрав разум би (ако га је још игде иоле остало) разумео да су Енглези и Американаци најбројније националне мањине у Србији. Како се ни Устав, ни Закон о службеној употреби језикa и писама не баве питањем: имају ли припадници већинског народа у Србији право на службену употребу језика и писма неког другог народа или националне мањине (?), а не баве се јер законодавцу таква глупост није могла ни на крај памети бити, испада да је право светско чудо то што су скоро све те фирме на енглеском језику у Србији власништво, не Енеглеза и Американаца, него управо Срба и Српкиња.

Ако се још сетимо да се у Београду само две дневне новине (Политика и Новости) штампају српском ћирилицом, а чак седам (Alo, Informer, Кurir, Blic, Dnevni telegraf, 24 časa и Danas) гајицом, тј. хрватским писмом српског језика, било би логично – мада би, највероватније, многи на то одмах гракнули како је то неумесно, дрско и безобразно – упитати: јесу ли све те друге новине гласила хрватске националне мањине у Србији или је реч о истој глупости као са енглеским рекламним таблама и фирмама изнад радњи и продавница у Београду, наравно, и у другим местима наше Србије?

Било како било, знам да ни у једној земљи ни један закон није изнад Устава (ни на папиру, ни у животу), али: Србија је земља великих могућности, овде је све, заиста све могуће.