Душко М. Петровић: ПОЛИТИЧКИ ЕСЕЈИ

 

 

Србија је земља великих могућности

 

Београд, 26. новембра 2019.

                 Стајао сам једном пред пешачким прелазом и, како ни са леве ни са десне стране није долазило ни једно возило, прешао сам на црвено. Саобраћајцу који ме је мирно сачекао на другој страни улице одмах сам признао кривицу и дао му личну карту да ми напише пријаву. Кад је попунио формулар упита ме имам ли примедби, ја одговорих да немам и он ми показа где да потпишем. Видевши да је формулар штампан ћирилицом, а он га попунио гајицом, хрватским писмом српског језика, одбио сам да потпишем и рекао му:

                – Господине, Ви сте се огрешили о Устав ове земље, члан 10, а ја о Закон о саобраћају. Сачекаћемо да судије прво казне Вас због тог неупоредиво већег прекршаја, па после могу и мене за ово у саобраћају.

                Иначе, у члану 10. нашег Устава пише: „У Републици Србији у службеној употребу су српски језик и ћирилично писмо. Службена употреба других језика и писама уређује се законом на основу Устава.“

                Што се тиче прве реченице у члану 10. Устава Србије, можемо је схватити и као могућност да приватно, дакле неслужбено, пишемо и потписујемо се како год желимо, али је голем проблем што се намножило оних који су и своју службеност приватизовали, па тако на интернету можемо да видимо и неке документе Владе Србије која нису писана ћирилицом, па поред улица и друмова видимо саобраћајне знакове на којима су нећирилична објашњења, па су на регистарским таблицама аутомобила и камиона такође латинска слова, а и на државној телевизији није све ћирилично. Виђали смо тако и виђамо много тога у супротности с Уставом, само никад и нигде не видесмо да је неко (ико!) из државних органа или установа и предузећа под државном управом кажњен због тог јавног огрешења о Устав, о највиши правни акт ове државе.

                Кад је у питању друга реченица из члана 10. Устава Србије у одговору је очигледност да  други народи и националне мањине имају и заиста обилато користе могућност службене употребе свог језика и писма. Не верујем да иједна европска држава даје тако велика права другим народима и националним мањинама, а плус што се овде све то примењује чак и кад је реч о језицима који немају научно покриће постојања, него су тзв. политички језици. Додамо ли томе да је у градовима ове срећне земље, а нарочито у Београду, онолико рекламних табли и фирми изнад радњи и продавница на енглеском језику и писму здрав би разум (ако га је још иоле остало) разумео да су Енглези и Американаци најбројније националне мањине у Србији.

                Како се ни Устав, ни Закон о службеној употреби језикâ и писама не баве питањем: имају ли припадници већинског народа у Србија право на службену употребу језика неког другог народа или националне мањине, а не баве се јер законодавцу таква глупост није била ни на крај памети, испада да је светско чудо то што су скоро све те фирме на енглеском језику у Србији власништво управо Срба и Српкиња.

                Ако се још сетимо да се у Београду само две дневне новине (Политика и Новости) штампају српском ћирилицом, а чак седам (Ало, Информер, Курир, Блиц, Дневни телеграф, 24 часа и Данас) гајицом, тј. хрватским писмом српског језика, логично је, мада ће највероватније многи гракнути да је неумесно, питати: јесу ли све те друге новине гласила хрватске националне мањине или је реч о истој глупости као са енглеским рекламним таблама и фирмама изнад радњи и продавница?

                Било како било, знам да ни у једној земљи ни један закон није изнад Устава, ни на папиру, ни у животу, али Србија је земља великих могућности – овде је све, заиста све могуће.

 

 

Највећи хербаријум на свету

 

Београд, 21. новембра 2019.

          Кућа цвећа је, као што јој и име вели, кућа у којој је цвеће, али не ни ливадско, ни оно у саксији, него само једна, посебна цвећка. Кућа цвећа је вечна кућа једног цвета, кућа у којој спава Љубичица Плава.

           Вероватно је то давно почело, али тек скоро се чуло да наследник старог власника ливаде на којој је подигнут тај највећи хербаријум на свету не дозвољава да му се за ту сада његову ливаду исплати нека смешна гомилица лове, него – прича се – хоће да му се лепо врати и дедина ливада, и још и вила поред ливаде, јер и вила је, вели, његова.

          Прича се још и да га уопште не занима хоће ли, у процесу враћања му наслеђене ливаде и виле, тај тамо сахрањени цвет морати да се пренесе у другу вечну кућу цвећа.

          Вилу су од његовог претка прво отели Немци, па од Немаца комунисти, тј.  после немачког генерала Лера уселио се комунистички маршал Јосип Броз звани друг Тито, па после други рудгови и другарице, једино, ето, на ред никако да дође наследник, нови власник виле и ливаде.

          Шта ће бити са вилом то ни вилењаци не знају а онолико их је на том брду где је и та ливада и на ливади Кућа цвећа у којој спава Љубичица Плава.

          Ако би мене питали – сва срећа па није још и дотле дошло – ја бих Љубичицу Плаву лепо спаковао и послао поштом у Загорје, чуо сам да је тамо и засејана, и узрасла, па је и право, а и крајње време да си гре дома.

          Ваља сада гласно рећи и да се повремено чују гласови како Љубичица Плава није у Кући цвећа, него је тамо и онамо или ко зна где… Такве приче су празне приче, јер: ако није овде, откуд оволико све мирише на њу!?