Култура политике: Има ли Србија право на референдум о Косову и Метохији?

Душко М. Петровић

 

Косово и Метохија су двадесет година под окупацијом Сједињених Америчких Држава, које су све цивилне послове на окупираној територији препустили локалним мангупима, битангама, криминалцима и терористима албанске народности.

Такви окупатори и таква локална власт, потпомогнути застрашеним комесарима из Европске уније, захтевају сада да им неко наш потпише право на ту окупацију.

Они, наравно, могу да траже; можемо ли ми да нећемо; можемо ли да не потпишемо, можемо ли да не дамо наше Косово и нашу Метохију?

Верујем да би се могло казати да је – после онолико онога што се онако и свакако издогађало – потпуно свеједно хоће ли им неко из власти Србије потписати то што траже или неће, јер после толико година лажи и превара, нема никог (ама, баш никог!), ни српској, ни на аранаутској страни, да је успео да задржи валидност макар свог личног става, а камоли да је сачувао, да – дакле – има право на било какав  потпис на било чему иоле значајном за статус Косова и Метохије.

И нема више ни Брисела и Приштине на једној, а Београда на другој страни.

Нема!

Све је толико огољено да се на косовско-метохијско питању јасно, најјасније виде само Србија на једној и Сједињене Америчке Државе на другој страни.

Ту је проблем, ту ваља тражити и решење.

И сва власт у Србији да се сад (све једно по једно руководство и министарство) испотписује испод каквог год „правно обавезујућег документа“ по жељи Европске уније и накечене Приштине  – не важи!

Не важи, не само зато што ја или било ко данас и овде не верује да је историја икад игде забележила неки пример одрицања дела територије једног народа у корист неког другог, него зато што верујем да већина мисли или и зна да би сви који су данас спремни да „у име народа и државе” потпишу неки такав папир истог трена изгубили право да се потпишу испод било чега у животу – не само народног и државног, него и свог личног.

Већ сама спремност да се буде на страни противника, да се ради у корист туђина, учинила би од државника и државних службеника туђе људе, туђе војнике, а туђини у Србији – верујем, верујмо – немају право ни на шта, а где су тек, на којој српској духовној висини Косово и Метохија!

Колико год да је ова власт народу омилила или да баш није, народ зна да је држава његова и само његова, а не оних којима је поверена на управу и службу, и зато: каква год светска сила (политичка или физичка) да притиска државнике и државне службенике у Србији, они би у сваком трену морали знати да су изабрани да служе држави, а не држава њима, и не само да немају право да тргују ни најмањим делом територије државе Србије, него немају право ни да одлуку о томе ставе на референдум, немају право да питају народ, јер народ може да се пита хоће ли да мења Устав или неће, а не може бити питан хоће ли да крши Устав своје државе или неће.