Нада Хаџи-Перић: СОКОЛИЦА И БАЊСКА

           Из Призрена према Београду тог септембарског дана кренусмо не тако рано као иначе али с обзиром да је понедељак и први дан школе и није било гужве кроз град нити путем, па смо врло брзо стигли до скретања за манастир Соколицу. Није било премишљања да ли да овог пута свратимо, некако као да нас је нечија рука повела у том правцу.

            Пут до манастира (не тако широк) пролази кроз насељено село Бољетин (општина Звечан). Како се пењемо уз брдо Соколица (тако названом по гнездима сокола) на крајњим југозападним обронцима великог планинског масива Копаоник, све лепше и боље имамо прегледност према оближњем Звечану и Косовској Митровици која се налази на неколико километара одатле. Врло брзо стижемо до лепо сређеног паркинг простора и манастирских врата.

            Испред саме капије угледах таблу са правилима облачења оних који улазе у манастир. За жене је неопходна сукња, те како сам на себи имала дуге панталоне обукох кардиган које је био дужине до колена, мислећи да то задовољава потребну форму, јер сам са тим правилом имала прилике да се срећем приликом обилазака и других манастира. Иза капије манастирско двориште, прелепо сређено и чисто. Сива камена стена подно које је смештен манастир, том простору даје неку чудесну чврстину и надмоћ па се човек, који се уласком у двориште, нађе на једној природној тераси, осети тако немоћним и малим. Права тераса створена Божјом руком а на тераси црква, звоник, свећњак, конак, кула, двориште препуно разно-разног цвећа и босиљка, чисте и лепо уређене стазе између травнатог дела дворишта, економија манастира.

            Ту велику стену заправо чини мноштво камења различитих димензија и боја који се заједно стапају у једну јединствену целину налик на цваст. Између камења, процвали грмови пркоса различитих боја и чуваркуће, чије се лишће пресијава на сунцу стварајући утисак  као да сте у некој лепој ботаничкој башти.

            Самим отварањем манастирске капије пред нас изађе један мали, црни пас који нас најпре поздрави кратким лавежом а потом дотрча до мене, усправи се на задњим ногама, предње пружи према мени као да ме грли и поче да радосно маше главом и репом. Миловали смо се тако једно време све док једна млада искушеница није изашла из конака и обратила ми се речима:

            – Да ли је госпођа адекватно одевена?

            – Праштајте, рекох ,у путу смо.

            – Јесте видели таблу на улазу?

            – Јесам и ето обукох кардиган, он је до колена, као сукња.

            – Не може то тако, сукња има посебан значај, даћу вам флајер који ћете прочитати и сазнати зашто жене треба да носе сукње кад долазе у манастир.

            – Је л’ то значи да ме нећете пустити да уђем у цркву? Толико сам манастира обишла, ишла и у Свету земљу. Видела сам жене на Исусовом гробу  голих руку, у бермудама. Преврћући  ове речи у својој глави, а исчекујући да ћу морати да се вратим, пружих јој кесу у којој сам спремила своје књиге и још нешто од дарова које смо донели, представљајући себе ко сам. Верујућа сам сестро, правдам себе.

            – Не – одговара млада искушеница, нећемо вас вратити, имамо прегачу, даћу вам да вежете преко панталона. Хвала за поклоне, однећу игуманији – рече и узимајући кесу коју сам јој пружила, даде ми мали флајер намењен Поклоницима и посетиоцима соколичке Светиње, на којем је писало:

            “По црквеним правилима у манастире и Свете храмове се не могу примати:

            -женске особе у панталонама и обнажених рамена,или леђа;

            -мушке особе у кратким панталонама, бермудама и мајицама без рукава;

            -иста правила важе и за децу старију од шест месеци.

            -Зашто су оци Цркве наредили ова правила?

            Кренимо од почетка. Бог је створио човека и жену. После изгнања наших прародитеља из раја, човека је обукао у мушку одећу, а жену је обукао у женску одећу. Његова света воља по питању облачења је јасно исказана још у старозаветној књизи ”Поновљени закони” 22,5 која је и данас актуелна као темељ цркве: ”Жена да не носи мушкога одијела, нити човјек да се облачи у женске хаљине, јер је гад пред Господом богом твојим ко год да је”.

            Односно: Жена не треба да носи мушко одело нити мушкарац женско јер ће бити много, много мрзак Господу.”

            -зато,браћо и сестре наше, будите на нивоу људског достојанства. У вашем животу се понашајте и будите одевени пригодно активностима које обављате и месту на којем се налазите, а у храму Божјем се понашајте и будите одевени сходно Божјем закону да не бисте били “много, много  мрски Господу” и да би вас Светиња прихватила, благословила и примила ваше молитве.

Соколичке сестре никоме и никада нису ускратиле приступ манастиру, нити ће то икада учинити. Оне су ту да вас подсете на Божји закон и да захтевају, да га испуњавате. Зато вас молимо да нам помогнете да будемо и останемо на нивоу достојанства чувара и служитеља Светиње.

Добро дошли Мајци Божјој вашој и нашој и нека вам је поклоњење на радост, здравље и спасење.

            У потпису Мати Макарија и соколичке сестре.

            Прочитах и схватих да Мати Макарија и соколичке сестре поштују став по питању облачења приликом доласка на свако Свето место и да је то зарад нас самих – да не будемо мрски Господу и да би нам поклоњење било на радост, здравље и спасење. На добробит жена а и мене лично. Човек се учи док је жив. Сукњу јесам носила кад сам одлазила у цркву и манастир али ето данас сам сазнала зашто се то чини, иако сам на трен осетила празнину када је сестра рекла да нисам адекватно одевена за улазак у манастир.

            Но, када ставих прегачу, искушеница нам откључа цркву и исприча кратку историграфију овог бисера  Косова и Метохије:

            – Одомаћено је мишљење да је храм у Соколици грађевина из прве половине XIV века који је подигао челник Муса, господар звечанске куле и града Звечана све до 1363. Године, који је родоначелник чувене властелинске породице Мусић. Био је ожењен Драганом, сестром Светог кнеза Лазара. Манастир  припада епархији Рашко призренској и представља непокретно културно добро као споменик културе од изузетног значаја.

            Крајем XIV или почетком XV века овде је донесена мраморна статуа Богородице са Благодетним Христом на коленима и од тада њен значај расте јер постје место окупљања у славу и част Богородице.

            Богородица, као што видите, седи на престолу  са наслоном а на њеном крилу седи дете-Христос. Клесана је у фином белом мермеру са одсјајем слоноваче и тешка је 450кг. Приметили сте да је лице Мајке издужено, крупно, забринуто и божански лепо а лице детета округло и детиње мило. Њихови погледи су уздигнути, укочено устремљени у даљину као да нам тако говоре да они нису са овог света. Оба лица имају дубоки божански мир и спокојство. На лицу детета лебди благи осмех који улива ведрину и поверење. У стручној литератури постоји претпоставка да је клесана за оближњи манастир Бањску, али она није утемељена на теолошким разлозима зато и није могла бити потврђена, јер је храм у Бањској посвећен Св. Архиђакону првомученику Стефану, а манастир Соколица се одувек, па и данас, поиствећује са скулптуром Мајке Божије. На поклоњење јој долазе родитељи којима је уз молитву подарила пород. Таквих случајева има и сада јер нам често долазе људи за крштења деце коју су добили после молитве овде – Богородици.

            На великој светској изложби под називом „Византија: вера и снага 1261-1557. године“ одржаној у Метрополитен музеју у Њујорку 2004 године међу 355 експоната највећих светских достигнућа уметности Византије, укључујући и 23 из Србије, Богородица Соколичка је имала истакнуто место.“

            Ову статуу видела сам одмах кад је сестра отворила врата цркве а за време док нам је причала о манастиру своју руку сам држала на њеној руци којом придржава Христа тражећи мир души и утеху јер се за пород више не могу молити. Зашла сам већ у године и помолих се за сву децу Косова и Метохије, да их Богородица и Господ чувају од недаћа.

            Сестру нам потом каза да је малом манастирском храму који је делом укопан у земљу, поп Срећко Остојић дозидао припрату средином XIX века након чега су спољашње димензије храма достигле величину 1180×480, коју су сестре овог манастира иконописале између 2009 -2011 године; да је за време турске владавине и овај храм  био више пута пљачкан и пустошен; да је од 1913 до 1915 године у манастиру радила основна школа; да је звоник сазидан 1936 године са једним звоном које и дан данас позива на молитву; да је конак освећен 1984 године а да је сестринство са мати Макаријом на челу дошло у манастир 1991.године и да је тада отпочета свеобухватна обнова која траје до данашњих дана. Садашњи иконостас је из 2006 године из радионице свештеника Дејана Јаковљевића. Наос је осликан у време градње цркве природним пигментима на свежем малтеру мада су фреске очуване у фрагментима. Манастир  има библиотеку са преко 2000 каталошких јединица широког спектра, али има и своју издавачку делатност која обухвата оригиналне текстове и преводе значајних дела из светоотачке литературе, а бави се и илустровањем књига на духовне теме других аутора. Иконописна радионица је надалеко позната за израду фресака, као и њихово копирање. Радимо и иконе у минијатурама, које се продају у манастирској продавници“.

             Из припрате уђосмо у малу цркву, силазећи низ три степеника дубље у земљу. Поклонисмо се упијајући  мирис тамјана од скорашње литургије.

              По изласку из цркве одосмо до куле на којој су около поређане клупе  а у средини је постављен дрвени сто, те човек зажели да баш ту, на том видиковцу где има осећај да је сасвим близу неба  ужива опуштено  том миру и узвишеној лепоти, али пут је пред нама те се ту задржасмо само мало и лаганим ходом кроз манастирско двориште, да не реметимо мир, напустисмо манастирску порту. Стајала сам на дрвеној капији и неко време посмарала ту предивну слику у жељи да заувек остане у мојим очима.

                Нисам имала, на моју жалост, прилику да лично узмем благослов од мати Макарије, једне од најпознатијих и најобразованијих монахиња српске православне цркве која је иконописац, писац и преводилац јер говори више језика, укључујући грчки и хебрејски. Читала сам да јој је име по рођењу Милица Обрадовић, да је рођена у Сталаћу, да је дипломирала на природно-математичком фаултету Универзитета у Београду на хемијског групи, промовисана за доктора хемијских наука на универзитету у Љубљани 1971.године. Али и да је 1981. године дипломирала на Теолошком факултету Аристотеловог Универзитета у Солуну, да је православну иконографију изучавала у Благовештанском манастиру Ормилији, метоху светогорског манастира Симонопетра у Грчкој, где је и замонашена 1978. године. Дело њених вредних руку су иначе фреске крстионице Саборне цркве у Призрену, параклиса Сабора српских светитеља у Пећкој Патријаршији, велике народне трпезарије Светог Саве у манастиру Жича, олтарској апсиди Катедралног храма у Сент Андреји и припрате овде у Соколици, као и у многим црквама у Грчкој, Аустралији, Америци, Синају… Нисам имала прилике да пољубим руку мати која је са сестрама овог манастира учествовала у одбрани српских светиња на Косову и Метохији (Девич) у најновијој косовскометохијској трагедији. Да чујем тај познати глас који сам имала прилике да слушам, слушајући на телевизији и радију њене беседе о вери али и о актуелном стању на овом простору. У глави одзвањају њене речи: ”Заступам мишљење моје цркве да ни до какве поделе не сме да дође, јер ми смо на своме иако је овде успостављена једна друга власт. Кључну реч о Косову даће Бог. Ваљда ће нас помиловати ради свих оних жртава из 1389. до данас…Монаштво је сада на Косову онај главни елемент који чува овде српство и који окупља Србе и које је гаранција да црква никада неће напустити свој народ…“

              Одзвањаће речи до следећег доласка и сусрета са Мати Макаријом. Даће Бог.

               На даљем путу свратисмо и до манастира Бањска код нашег оца Данила који нас дочекује раширених руку и топлим гласом. На самом уласку примећујемо да опет има мајсторе који раде. Сада ће градити трпезарију. Каже да нова (кад буде завршена) треба да прими око 150 људи. Уз то води нас до новог параклиса који су открили у цркви.То ће бити параклис који ће носити име Цара Душана. Из олтара нам износи и део мошти Св. Архиђакона првомученика Стефана у специјално направљеном ковчежићу.

           – Да се помолите Надо, за здравље. Помириши какав миомирис из њих излази.

            И заиста, поклонисмо се том делићу Светих мошти и уверих се у речи игумана да миришу и дарују неко посебно стање души. То ме некако примири од осећаја гриже савести који сам понела из манастира Соколица. Ја неприкладно обучена. Како сам то себи могла да допустим?

            Исписмо  лепу домаћинску кафу, послужисмо се лубеницом и првим грожђем, а отац казује и да ће се у суботу 07.09.2019 сво монаштво на челу са владиком Теодосијем окупити на литургији у Петровој цркви у Расу, где се наставља обележавање 800.година аутокефалности српске православне цркве, да је потом 06.10.2019.  литургија у манастиру Жича а свечана академија у Сава центру у Београду 08.10.1019.године.

              Значајан јубилеј који ето, ми који жививо у овом веку, имамо прилике да прославимо и да се осврнемо на све што је наш Свети Сава учинио за нас.