Датум објављивања: 04.07.2020

ПОСЛЕДЊИ ЗАПИСИ СВЕТОГ ВЛАДИКЕ

Приредио др Владимир Димитријевић

 

 

Када нам је отац Митрофан из манастира Хиландар дао свеску тамних корица на којој је графитном оловком писало „Србадија” нисмо ни знали о каквом је благу реч; када смо сазнали да је то свеска бележака Светог Николаја Жичког, настала пред само његово упокојење обрадовали смо се и одмах пожелели да ту радост поделимо са ближњима. Свеска је пуна записа: Владика, широка душа и узвишен дух, прати све што се збива, коментарише савремене догађаје, вади исписе из књига које чита, прави скице за проповеди – једном речју, ушли смо у ризницу његовог стваралаштва кроз лабораторију у којој су се обликовала дела. Потресан је утисак с краја књиге: тамо се налазе имена и адресе оних којима је Свети Дека из Америке слао пакете са скромном, али бескрајно драгоценом, помоћу: последњи запис о послатом пакету потиче од 13. 3. 1956. (пет дана пред преселење у небеску Србију). За читаоце Жрнова смо из свеске „Србадија” одабрали неколико занимљивих одломака, а нарочито последње записе, који нам сведоче да је Епископ Николај пред блажену кончину усрдно пратио знаке апокалипсе у свом времену и свету у коме је живео. Веома је занимљиво Владикино противљење идеји уједињеног човечанства: он критикује Кантов сан о „великом миру” универзалне светске републике, а када се глобалисти и „one worlders” („једносветаши”, борци за уједињени свет, данас назван „Нови светски поредак”) не разликују од комуниста. Кад говори о лажним христосима, вели: „Демократија, хуманизам, масонство”. Оштро критикује технолошки напредак који није праћен духовним усавршавањем. Његове речи као

да су изговорене данас и овде, и из њих је јасно да је Господ Владику обдарио и даром пророштва, заснованом на његовом дубоком смирењу и љубави према Христу. Молитвама Светог Николаја Жичког, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас! Амин.

др Владимир Димитријевић

 

 

Богаташ и Лазар

Богаташ представља Јевреје. Богати јер носе Реч Божју, Закон, Откровење, скерлет и свила – истина и правда. Лазар означава незнабошце, просјаке, ране: то су лажна учења, глад – немање истине, пси – демони.

* * *

Обично камење и драго камење Обично – означава телесни свет, драго означава духовни, небески свет. У Библији каже се да је вишњи Јерусалим од драгог камења. Обично камење не спомиње се у оном свету. Драго камење означава онај свет истине и љубави; тај свет прониче у овај у реткостима.

* * *

Во мое воспоминание: Свак ко узме причест треба да се сећа да је Христос дао Своје Тело и Крв за нас, да је распет, да је умро и васкрсао, да је Бог дао Његово једино Јагње да се закоље да би ми живели. Ми се сећамо с поносом људи погинулих за отаџбину, или добротвора који су дали злато и сребро да нахране народ. Камоли Христа, Јагњета Божјег.

Љубав и Истина. У Причешћу се садржи све што је најбоље на небу и на земљи. Божја Љубав, Божја Истина и Сам Бог.

* * *

Господ је присутан у хлебу и вину као Човек и као Бог.

Као Човек – ово је Тело Моје.

Као Бог – хлеб с неба (Јов. 6, 51).

И Реч би Тело (Јов. 1)

Ја и Отац једно смо.

Цео је Господ у Причешћу, човечански и божански.

У Причешћу је искупљење. Ко се причешћује достојно – избавља се од пакла, дели се од ђавола и сједињује с Господом.

* * *

Који се причешћују достојно, Господ је с њима изнутра и споља. А који се причешћују недостојно, Господ је само споља. Господ је споља и са животињама. Као домаћин који обилази шталу, али не живи у њој. Оправља је споља, уређује, али живи само у дому.

* * *

Докле је год човек жив, Господ је с њим и нуди му да уђе. Ево стојим пред вратима и куцам (Отк. 3, 20). Крштење и увођење у цркву. Причешће је увођење у небо. Две капије у вечни живот.

* * *

Ђаво уђе у Јуду после причешћа. „И по залогају тада уђе у њега сатана” (Јован 13, 27). Тако је то кад се причешћује недостојно.

* * *

Љубав и Истина (или милост и вера) уједно су као топлота и светлост.

* * *

Ко иде за трпезу цареву мора бити чист и одевен и декорисан.

Ко се позива на свадбу осим рођаци?

* * *

Заједнички обеди код људи увек су били с циљем утврђења пријатељства и ради неког договора о заједничком послу. Тим пре трпезе поводом духовним. Јевреји су јели заједно пред храмом. И месо које су јели звало се светим месом (Јеремија 11, 15; Агеј 2, 12).

* * *

Причешће је печат синовства. Без печата ништа не вреди ни у обичним стварима.

* * *

Прича о псовању

„Да свјатитсја имја Твоје”. То прво мољење у Оченашу Срби газе псујући. Пример: сиромах дошао домаћину да проси хлеба. Па га изгрдио, испсовао страшно и онда искао хлеба! То чине Срби у погледу Бога – да Срби нису ништа згрешили – доста је што су псовали име Божје.

* * *

Бог воли простодушне. На једном почетку он је изабрао земљорадника Ноја. На другом почетку пастира Аврама, на трећем почетку чобанина (туђих оваца) Мојсија. На четвртом почетку (на почетку царства) изабрао је за прве цареве чобане: Саула и Давида. Па судије, па апостоле. Тако преко малих народа почињао Бог све велико, светско, спасоносно.

* * *

Јаре ухваћено у зијану. Зли људи бацили га у јаму.

Упало јаре у једну јаму. Шта ради јаре? Пуже се, гребе, трчи по јами док се не замори. Онда почне да вречи, и вречи. Оно вречи и вапије за помоћ од некога изван јаме. – У несрећи нашој ми смо као то јаре у јами. Зидови које су непријатељи наши сазидали око нас високи су. Шта можемо чинити? Вапити Ономе који је на небу, који је избавио Јосифа из јаме, да и нас избави.

* * *

Срби – индивидуално мучеништво и колективно мучеништво.

Србски народ и једно и друго, нарочито колективно мучеништво. То свакако свети Сава Бога моли да цео србски народ кроз мучеништво уђе у Царство небеско (Грци: логика, Руси: лирика, Срби: епика). Драма Христова понављана много пута кроз Србе као народ: Распеће – Васкрсење.

* * *

Ако је глава болесна, треба је лечити, а не посећи. Глава је „интелигенција”. Срце је народ.

* * *

Сталожена, устаљена и формулисана национална свест на темељима хришћ(анске) вере, колективна историја искуства и обичаја, није желатин, да се може преливати у разне судове, те да од судова добије свој облик, час оваки час онаки.

* * *

Руски народ – све до монголског земана – називали су себе крестјани а не православни. Ово значи крштени, крстоносни, за разлику од некршћана, пагана и од латина. И у Срба – кршћани. – Некрштен – нечист, поган.

* * *

Народ руски хтео је Св. Русију, Петар Велики – Велику Рус(ију).

* * *

Светосавље је врхунац хришћ(анско) – националне идеологије, врхунац свете уметности, врхунац етичности изражене речју светост. После светосавске епохе – подражавање. А у последњој Србији, 19. в. – издаја идеала, мешање с туђим, замена туђим, магла. Најзад промена имена и „брат је мио које вере био”.

* * *

„Уметност ради уметности” а не ради користи и практичних циљева. Лажу: они који тако говоре мисле на новац и продају своју уметност за новац. И тако: на језику им је реч: уметност ради уметности, а у срцу: уметност за добит. Највише се служе овом лажном фразом они чија уметничка дела повређују веру и морал.

* * *

Монаси – „Ево ти сина!”, рекао је Господ Својој Матери за Јована девственика. Јован посињен. Да Богородици буде син место Исуса. И Она девствена, и Јован девствен, и сви монаси и монахиње девствени посинци и поћерке Св. Богородице. Сви су јој синови и кћери место (или као) Христос. Каква част! Али и обавеза – бити јој син као Исус Христос.

* * *

Двојно посињени – јесу монаси. Прво, као хришћани они су синови Божји (посинаштво) а као монаси још синови Богородице, посињени јој као Св. Јован.

* * *

Када се Адам сакрио од Бога у природу, он је постао природњак, и природа му је постала скуп (тежак) учитељ, и лош заштитник. Све тешко човек добија од природе, а све лако од Бога. С тешкоћом – обогатити се, с тешкоћом – добити знање. И све то знање несигурно. А знање о Богу, о греху, о врлини, о небу, о спасењу – лако је научити и најпростијем као и најшколованијем. Још првоме је лакше, јер није заврзен у мрежу природних ситних знања. Ко тражи сва добра од земље, тешко му иде, јер га Бог не помаже. Ко тражи вечна небеска добра, Бог га брзо помаже. И рибар постаје мудрац лако, сасвим лако. И Христос је лако творио највећа чудеса. Тако и светом човеку он помаже да све твори лако.

* * *

Христос је помогао човеку да се дигне у рај али му није забранио да падне у пакао.

* * *

Информација:

одељена држава од Цркве одељена уметност од Цркве одељена просвета и васпитање од Цркве – неверовање ни у Бога ни у човека (Бога заменили природом, човека мајмуном).

* * *

Иако су хришћани у свету скоро најмногобројнији и државе њихове најсилније – хришћани се лично осећају ОСАМЉЕНИМ, гледају Хришћанство у прошлости, очајавајући за будућност. Потоп Хришћанству прети и споља и изнутра (од отпалих хришћана).

* * *

Мозак суши, срце влажи. Кад су раздвојени (у дејству) онда мозак – пустиња без оазе, а срце – море без острва.

* * *

За Србе: разобадана говеда. Чувао сам као чобанин и знам, просто полуде: забораве и глад, изломе јармове, разбуцају пластове, јуре преко трња (…) – Тако је, и горе, у завађених људи.

* * *

За беседу

За школованце: Учите законе и законодавце старе (римске, мисирске, јелинске) но при тим законима државе су пропале. А закон Христов стоји после 2000 г. у важности.

Учите стару медицину, а она је напуштена. А лечење вером у Христа свуда је и сад у свету.

Учите философије – где су оне? На хартији у библиотекама.

Његова живи у живима и управља путнике на лађи преко таласа и бура.

* * *

Народна (од Бугарке чуо Мијо): Дај нам Боже добра попа и родну годину.

* * *

Књига Јова праведнога учи нас: да Бог даје праведнику, али и узима (кушајући његову веру, као и Авраама: жртвуј сина!). Јов сазнаје да је бол његов од Бога и он се Богу жали, кука, обрачунава. Јовови пријатељи, као фарисеји, сматрају себе праведним пред Богом, самодовољни, осуђују Јова као грешника и уче га покајању. Најзад Бог оправдава Јова и чини га учитељем гордих „пријатеља”.

* * *

Дух Хришћанства непомирљив је са духом света.

* * *

Монаштво у наше време право је јуродство, највећа противречност савременом свету.

Борба за опстанак, кричи свет.

Борба за Бога и душу – гесло монаха.

Потчињење само по морању и по закону – свет.

Потчињење сваком брату из љубави – монах.

Нервоза, јурњава, отмица – свет.

Тишина, спокојство – монах,

Отимање за првенство – свет.

Најутанчанија једнакост и лично бежање у позадину – монах (моја „браћа”) – једнакост.

* * *

Истина се не дефинише ни већином ни мањином него Богом.

* * *

Каменом или хлебом:

На дубоком мору живота ко тебе удари каменом, ти њега хлебом. Камен као камен потонуће на дно мора, а хлеб ће пливати. Не само отрпи него подај му хлеб. И он ће осећати већи бол од твог хлеба, него ти од његовог камена.

* * *

Хришћани су устрашени: повлаче се, усвајају антихришћанске тезе о Једном Свету, о уједињењу вера, о смањењу рађања итд. о сарадњи са свима. „Не бој се, мало стадо!”

* * *

Globalists, Globalism, One–worlders – у чему је разлика од ком(униста)?

* * *

Кант је писао о Великом миру: сви људи равноправни, све државе у једној универз(алној) држави. Законима позитивним и моралним да се управља. Све републике. Без владаоца. Онемогућење рата. Противан стајаћој војсци. (Као да ХС (Христос) никад није ни постојао!).

* * *

За бес(еду) Чикмак (ћорсокак, тупик). Човечанство је дошло у чикмак. Што више доброчинстава (charity) то већа злоба. Што више речи о миру, то се више ратних машина прави. Што идеалнији програми, то ружнија реалност. Што већа напрегнутост лекара, то већа жетва болести.

 

/ Наставак у часопису Жрнов, штампано издање ЛЕТО 2020./