СВАКОДНЕВНИК РАТА 1999. ГОДИНЕ

Душко М. Петровић

Којим језиком говоре мртви?

 

Уторак, 2. марта 1999. Ако се у Хагу настави започети тренд, оптужени за злочине над Србима могли би бити осуђени само и једино зато што им ти злочини нису били и већи!

Сриједа, 24. марта 1999. Стање непосредне ратне опасности вечерас је прерасло у рат… Не силазимо у склониште. Хоћемо ли, ако се све ово ипак добро заврши једног дана о овоме размишљати, можда и говорити, да овог првог дана рата – ако се испостави да је ово стварно рат – нисмо били свесни шта нам се догађа?

Субота, 27. марта 1999. Прошле ноћи су бомбардовали и школе, болнице, избјегличке кампове… Огњену, сину моме, је боље; више нема повишену температуру. Учим га шта и како треба радити у рату; чега мора да се чува, показујем му шта се како спрема, поправља, ставља у погон, чиме се може замјенити оно што му буде недостајало.

Четвртак, 1. априла 1999. Кажу да је шалу Бог оставио сиротињи да сачува присуство духа и да не тугује. Гледам распјевану младост на Тргу Републике и видим да НАТО заиста нема никакве шансе против нас… Немају они толико бомби колико ми имамо пјесама. Биће довољно да се само све пјесме о Морави испјевају.

Уторак, 6. априла 1999. На данашњи дан прије 58 година Хитлерови бомбардери су гађали и погодили Народну библиотеку Србије, ону стару код Калемегдана. Хтио је Хитлер да уништи дух, да смрви, здроби и спржи српску културу и српску историју, памћење и памет народа који му је 27. марта рекао НЕ, који се усудио да га се не боји. Хоће ли овај нови, овај сто пута гори и хиљаду пута опремљенији, опаснији и луђи Хитлер данас бомбардовати нову Народну библиотеку Србије? Хоће ли његов СНН имати директтан пренос смрти или само укључење у злочин? 

Недеља 11. априла 1999. Сваке ноћи НАТО бомбардује све више, сваке ноћи све гушће. Молитве се моје скраћују, сажимају. Као да више немам времена да све поменем, да се за све помолим, осим за род и народ и за сина само.

Уторак 13. априла 1999. Проћи ће рат. Сигурно ће проћи. Прошли су, завршили се сви досадашњи, па ће и овај; кад-тад и како-тако.

Не бојим се рата, ни смрти се не бојим. Зебем у страху од њихових накнадних злочина. Бојим се оног наказног живота, који ће се родити из ове смрти којој измичемо. Радиоактивна муниција којом нас гађају не погађа само циљ, него и све оне које промаши!

Бојим се тог радиоактивног силеџије. Бојим се тог страшног радиоактивног силовања.

Дрхтим пред породом који ни наше највеће љубави, ни најдубља осјећања, ни најњежнији, најстраснији загрљаји неће моћи у љепоту окренути. Дрхтим пред породом овог монструма, који силује, силује, силује.

Не бојим се рата, ни смрти се не бојим. Зебем у страху од многоруких и многоглавих, од наказног живота који ће нас сигурно погодити, који никог неће промашити.

Хоћемо ли зажалити што смо живи? Хоћемо ли умјети да прећутимо жал за смрћу? Шта би нам на све то рекли мртви?

Којим језиком говоре мртви?

 

Субота, 24. априла 1999. Прогорјеће земља, прогорјеће од свијећа у ташмајданском парку, у цвијећу пред зградом РТС-а.

Сриједа, 28. априла 1999. Залуду је моћ говора ономе ко је ријечи погубио, потрошио, подерао или само заборавио да их икад имао.

Не бих ни имао коме, ако би и знао шта би казао онај кога нико низашта не пита.

Свијет је и оглувио, и онијемио.

 

Понедјељак, 3. маја 1999. Свјетски дан слободе штампе обиљежавамо у галерији Студентског културног центра прогласом новинарима свијета и великом изложбом до данас пристиглих карикатура на тему: рат, НАТО итд. Изложили смо, наравно, и парче “стелта”, оног “невидљивог” авиона (Г117А), што је на “Јежевом” конкурсу за карикатуре главна награда, која ће побједнику бити уручена на крају, кад се рат заврши. Награду с мо опремили као оне авиончиће по туристичким агенцијама и канцеларијама авио компанија – само што се тамо авиончић устремио у небо, а ово парче “стелта” оборило нос.

Сликао сам се поред “невидљивог”. Видим да се једнако видимо.

 

Четвртак, 13. маја 1999. Бију и разбијају и дању, и ноћу, уздуж и попријеко по Србији…. Нема села у Србији а камо ли већег насеља, града, да у њему нису поубијали цивиле – жене, старце, дјецу, еј, дјецу!?

 

Уторак, 1. јуна 1999. Сунце је изашло, јављају, у четири сата и 56 минута. Овај трећи дан Духова у народу се назива “трећа Тројица”. У Васојевићима вјерују да у овај дан не ваља започињати важна путовања… Гдје да идемо? Гдје?

Како да пропустимо брижљиво планирано бомбардовање?

Колико има до мира? Колико дана? Колико метара? Колико бомби још?

 

Четвртак, 3. јуна 1999. Прво што сам јутрос помислио јесте да је прошло, ево, више од тридесет година како смо као студенти Београдског универзитета, на данашњи дан, искали више слободе, равноправности и правде и све то на начин младалачки наиван и комунистички тврд начин. Наравно да ништа нисмо добили. Као и толико пута прије (и послије!) тога, прешли су нас стари, превејани коминтерновски лисци и пацови..

То што је Скупштина Србије изгласала било какав мир и није најгоре што је могло да нам се догоди. Ту мрвицу што нас и од најгорег дијели, ништа не може да поквари, па ни ово јадно префарбавање пораза у побједу…

Ћутим…

Није више битно ни да ли је ово сада повољније или неповољније од оног у Рамбујеу и Клеберу, није више битно ни ко је како гласао .. Ништа више осим то било каквог мира није битно, ништа па чак ни болна чињеница да су се три посланика у парламенту Србије, у овако озбиљном тренутку за народ и државу, имбецилно уздржали од гласања, што је – најблаже речено – психијатријски случај и још један показатељ да би сваки кандидат за било коју политичку функцију морао претходно да прође озбиљан систематски преглед.

 

Субота, 5. јуна 1999. На неком страном радију кажу да ће НАТО авиони у ниском лету надгледати повлачење Југословенске војске са српског Косова и Метохије… Не можемо ми тако ниско да паднемо колико они могу ниско да лете?!

Понедјељак, 7. јуна 1999. Пишем нешто до чега држим (или, боље: нешто за шта се држим), па загазих дубоко у ноћ и у 1.20 чујем виленију, али то ипак није била најава бомби, него увек неких вијести ноћас… У зло доба чујем и да неко каже да “нема, неће бити подјеле Косова и Метохије”. Значи ли то само да је тај неко незадовољан што такав (његов?) предлог негдје није прошао или то, једноставно и сурово, значи само да они желе узети све?

 

Петак, 11. јуна 1999. У аутобусу који нас вози од Пљеваља према Београду чујемо да руски конвој из Републике Српске иде према Приштини, да југословенска војска напушта српско Косово и Метохију и да са одлазећом војском одлазе и сви који вјерују да им тамо нема живота. Они који вјерују да је некакав “суживот ипак могућ” остају – да сачекају Русе.

Пред поноћ, у свом стану слушам на радију да ће ноћас из Македоније кренути Американци, а из Албаније Енглези, Њемци, Италијани и Французи – свако по свој дио Косова и Метохије.

Почиње војна операција, велика и тешкан операција на отвореном срцу.

 

Избор из књиге Душка М. Петровића Звучни зид, изабрани предратни и сабрани ратни дани у Београду 1998-1999.  /изд НИШП Ослобођење, Српско Сарајево, 1999/

 

<> 

 

Координате

 

Откад је света и века, људи се деле на градитеље и рушитеље. Само градитеље памтимо заувек. Мост у Варварину су подигли Срби из Швајцарске.

Ове речи сам данас преписао са плоче на споменику жртвама НАТО дивљања над Србијом од 24. марта до 10. јуна 1999. године, покушавајући при том да се не сетим стравичног призора, који сам 30. маја те тужне године видео на телевизији. Нисам успео. Поново сам видео ужас који су изазвале НАТО бомбе, поново сам чуо плач недужних и поново пожелео да видим тог пилота који убија из невидла и недодира. Поново сам се и запитао: Зна ли му мајка за ово? Поносили ли се, ако зна, а ако не зна, слути ли макар да јој је син злочинац? Можда је мамин јунак и одликован; можда баш сада поносна мајка гланца орден храброг сина, орден који је заслужио убијајући мирне грађане у малом, питомом месту поред Мораве, у недељу код цркве.

Не умем да мрзим. Осетио сам, док сам данас стајао између моста и споменика, неку чудну снагу и одмах знао да то није жеља за осветом, да ми то не долази отуд; то се јакост жртве преливала у мене… О, како је величанствена снага невиног страдања! Надвисила је, заувек је победила и највећу, најјачу силу на свету. Као својеврсну поруку и овом, и свим будућим зликовцима, на споменик је уписала тачне координате:

“Варварин 21o 22′ источне географске дужине, 43o 44′ северне географске ширине”.

Господо злочинци, изволите!

Избор из Петровићевог Свакодневника у дневном листу „Балкан, Београд, 2004.