Датум објављивања: 09.08.2020

Слободан Ристовић О ДЕСАНКИ МАКСИМОВИЋ

 

 

 

 

Треба имати срце па изговорити њено име, наћи часне и честите сведоке, који ће потврдити, да је постава твојих уста чиста и да неће упрљати  златну свилу слова којима је исписано кумово одрицање греха. Када јој је име из божије шаке извађено, и на њено чело као свети брош стављено.

Бити Десанка Максимовић, то значи бити једна, и ни једној другој близна. Бити стожерна, сама на сред Србије. Оне и ове Србије, обрасле громовима и гробовима. Бити као црква, ако не и већа. Црква се види из трећег села, а Десанка из света.

Када је Бог 16 маја 1898. године искивао  штитник којим ће штитити Србију пред заборавoм и насртљивцима, њу је из мајке изнео. Она се родила у целој Србији, где је отишла са друге стране сунца 11. фебруара 1993. године. Одакле нас гледа како се гложимо, а не множимо. Гледа како без престанка, од постанка, кидишемо на брата, да му очи извадимо, да њима не може видети мравињак речи у бусену сунца. Оног сунца које се котрља уплакано кроз будућност, јер смо ослепљени и жељни да то и подмлатку учинимо. А то се најбоље чини ако детету склониш књигу. Отмеш му слова и речи, којима треба да трасира свој пут у далековидо.

Личила је мрви хлеба и искри сунца, да би се разгранала и постала завичај поезије.

Њом је Србија засејалa књиге и скинула вековну скраму са очију.

Она није имала неродну годину. Није имала сушу и поплаву, циковину и погибију. Узалуд је Србија стрељана, вешана, паљена, када су је песме браниле.

Нема топа јачег од речи, ни жешће сачме од слова.

Да су наши непријатељи и крвници имали ту сабљу са балчаком од крста и бридом од образа, ни божији архивари нас не би нашли у ћагама и пусулама. Оно што нису успеле дахије и бечки башибозлук, преузели су наши поседници купљених ћага да су писмени. Они су наши феуди, који би да нас врате у црвоточину историје. Лако је њима, помиловали су свест незнањем… Њима су све баре мора.

Због тога данас људи од уклетог семена, на које капају братске очи, брисане вриском мајке и киком сестре, хоће да је усинџире и баце у јаму заборава, показујући да су веће улизице од сваког неразума.

Ево нас данас овде, да скрушени и понизни признамо да смо песници, мали да се са њом поредимо.

Није лако направити утрину од памћења, од човека који је прво научио да чита ушима па тек потом очима. Десанка Максимовић је уздигла српску књижевност и српски атар међ’ умне… Превисоко је до ње и онима који су Србију гађали са крај света. Бог је далеко свакоме ко мисли да ишчупа језик једном народу, ма колико он био модар од убоја.

Стид су прогнали чувари Србије, наплатили сваку пљунку, утрунили Мораву и Ибар, окукољили Шумадију и Тамнаву, ојели читанке, осрамили учитеље, табле, свеске и оловке. Ојадили нам видике и прогнали учене у туђину.

Неумна је ово стража на окорцима и ћерпичу чувара данашњих. Они би да нас размеђе са сродством Светог Саве. Нисмо ми једина Србија коју и данас у завежљајима носе преко Проклетија. И око наше авлије су иста трла и трлиџије.

Десанка  је била чанак пун златних суза препраних у песми, у којем је као семе сунца ношен Свети Сава, који је претворен у тамјан горио и проветравао плућне марамице, очађене од злих и зликоликих, од оних који су Бога гађали камењем и стрељали Лазара и Милоша, правећи од божијих одаја торове и штале. Богу не треба дворац на  Дедињу и Златибору. Он је кућа у нашим прсима.

Прогнали су Његоша из његове куће, мислећи да је он од имања и катастарског броја. У њега може да стане пола света и још да паметнима претекне. Од таквих је наша Десанка, која треба и мора да нам буде бели колијер кошуље и сјај образа. 

Они што би да је истуре из нас не знају да су  песме видици, које нико не може заклонити. Нема веће греоте и злодела од убијене речи. Кад у језику  неког народа угине једна реч, сав је тај народ не може ожалити и васкрснути.

Десанка Максимовић је наш извод из крштенице, насловљене на земљу Србију. И биће тако док је бар једног потомка Светога Саве.

Треба да смо захвални Богу што нас је ставио под те скуте. Силници ће се и даље прсити оружјем, Ми нисмо од тога соја. Ми смо они који носе пуне капе речи и братски деле целом свету. Срби су племићки народ са крвљу боје шљива.

Нека је светло и свето име њено.

 

 

ЖИВА УТРИНА

 

                                     Десанки Максимовић

 

Веће  нам је гробље од авлије

Гробови сном загрцнути

Недозрели

Зелени као трава

И мало пернато сунце

Жива јабука

На свом гробу

Мајко моли бога

Да ме врати у твоју кецељу

Окрастао сам од стида и срама

На овој утрини

Која се ни Косовом не може препокрити

 

Рогатица 08.06. 2020. год.