Датум објављивања: 10.12.2019

БиХ – не бих

 

Пише: Душко М. Петровић

 

            Сваке године почетком децембра из Сарајева, као по команди (од политичког врха, до рахатлијског дна по механама), креће оркестрирани напад на Републику Српску: назив јој није мултиетнички, а и славе дан који је само хришћански празник – све у свему: све јој не ваља, јер се у свему не виде и остали народи и народности у БиХ.

            Из Републике Српске, такође сваке године, иду одбране и тумачења: наша Република је рођена 9. јануара 1992. и као што нико, никад и нигде у свету, па тако ни у БиХ, не може променити датум рођења, непромењив је тако и датум рођења Републике Српске, а то име је добила у очигледности да су само Срби желели да остану у Југославији – као република српског народа у Босни и Херцеговини. Није неважно ни то што се у тим одбранама Републике Српске увек наглашава да је све то било пре рата, у миру и у нади да до рата неће ни доћи. И још: кад су пропали сви преговори за миран разлаз, кад је крвав рат завршен тек Дејтонским споразумом, ваља упамтити да је Република Српска под тим именом дошла у Дејтон, и под тим именом дејтонским Уставом БиХ међународно призната.

            На нападе из Сарајева и на одбране из Бање Луке навикли су се, као на какав обред, и сви у Српској, и сви у Федерацији.

            У уверењу да ће се Српска и убудуће добро бранити и да ја ту не бих могао ишта ново да кажем, позабавићу се овде мало Федерацијом БиХ.

            Како је, по дефиницији, федерација савез држава које су део свог суверенитета пренеле на нову државну творевину, а кантон град са аутономијом у оквиру опет неког кантона или неке федерације, што значи да и кантон може бити држава, Федерација БиХ је, дакле: савез држава-кантона.

           Истовремено, Федерација БиХ је један од два ентитета Босне и Херцеговине, онај ентитет који у себи има чак десет кантона-држава.

            Поставимо сада питање шта је ентитет?  

           У политичком језику америчке дипломатије  (а у њиховој војној бази је и склепана оваква БиХ) „термин ентитет ( енгл. entity) означава: самоодређено државотворно тело и карактер државности, национални идентитет, народну, културну, историјску, језичку и религијску посебност, право на самоодређење“.

            Дакле, да поновимо: кантони су државе које улазе у федерацију, таква једна федерација је и Федерација БиХ која је ентитет у Босни и Херцеговини, а ентитет, поред осталих политичких посебности, има и национални карактер.

            Који национални карактери чине Федерацију БиХ?

            Подсетимо се да је Вашингтонским споразумом, 18. марта 1994. (дакле, у рату), створена Муслиманско-хрватска федерација у Босни и Херцеговини, што је и тада, и потом у Дејтону, означило ту федерацију као војни савез две војске и политички савез два народа, муслиманског и хрватског. Чињеница да је тој м/х федерацији непосредно пред или, можда, тек у Дејтону из назива избрисано то „муслиманско-хрватска“  не значи и не показује (ама, ни најмање!) да је иоле мултиетнична, јер и данас су њени кантони (тј. те „државе које чине Федерацију БиХ“) у националном смислу јасно одређене; муслимански су: Босанко-подрињски кантон Горажде, Сарајевски, Тузлански, Унско-сански и Зеничко-добојски, хрватски су: Посавски, Западнохерцеговачки и кантон 10 тј. Западнобосански (Ливно), а у мјешовите се (хрватско-муслиманске) рачунају: Средњобосански и Херцеговачко-неретвански кантон. 

             Какав је статус Срба у тим кантонима-држава у Федерацији БиХ показује и чињеница да је предратна општина Дрвар (као она с највећим процентом Срба) после рата подељена између два кантона, како ни у једном не било довољно српског народа који би с правом могао  игде ишта да затражи. Осим у Дрвару, Срби данас чине општинску власт и у Грахову и Гламочу, али је та власт и од општине вишеструко мања – све што је иоле значајно решава се у кантонима и у Сарај’ву.

            Државни празник у Федерацији БиХ, који они рачунају као празник цијеле Босне и Херцеговине, тзв. Дан државности БиХ пада у 25. новембар. Званично објашњење је да је тог дана 1943. године, на првом заседању ЗАВНОБИХ-а, створена Република БиХ, која ће бити у саставу будуће (Титове) Југославије, а ова БиХ је сада, је л’ те, наставља и слави.

            Република Српска не слави тај 25. новембар, него 9. јануар, дан свог рођења, а Федерација БиХ не слави дан свог рођења, 18. март, него баш 25. новембар, иако она, таква каква је, никако и ни у чему није у сагласју са ЗАВНОБИХ-ом, те им те федерацијске прославе Дана државности БиХ посве смешно изгледају; славе дан републике у федералној држави које су се баш они (муслимани и Хрвати у БиХ) одрекли и из ње на превару изашли.  

             Уверен да и Федерацију БиХ воде озбиљни људи, који се не би тек тако играли старим и новим датумима историје, али како један битан део њихових напада на Републику Српску чини то што је у православном календару 9. јануара православни празник Свети првомученик и архиђакон Стефан, завирио сам мало у три верска календара:

              – православни Срби 25. новембра славе Св. Јована Милостивог, александријског патријарха, који се одликовао безграничним милосрђем, скочао 620. године, 

              – римокатилици Хрвати у новембру имају само Све свете, који су 1. дана тог месеца, а не 25-ог,

              – у исламском календару је:  Ashura, 25. novembar, mučeništvo Imamа Huseinа.

            Не верујем да јесте, прво зато што не знам да ли је то велики празник за муслимане, али да ипак питам (само питам!) није ли, можда, ЗАВНОБИХ само лош параван, а уствари се у секуларној  Федерацији БиХ  25. новембра слави тај исламски празник и, ако је тако, зна ли за то ико у хрватском делу Федерације БиХ или бар онај што се у Предсједништво БиХ исламским гласовима изабира?

            Било како било, БиХ је земља великих могућности – ту је заиста све могуће.

9. децембар 2019.