Да ли је Босни потребан нови Дејтон?

Стивен Мејер

Мастило се још није честито осушило на Дејтонским споразумима (јесен 1995.) када су се чули први захтеви за њиховом ревизијом. Поборници новог Дејтона од почетка су имали у виду јасно зацртан циљ: транзицију Босне и Херцеговине од наводно нефункционалног и ратом раздељеног штићеника “међународне заједнице” у стабилну, мултиетнички интегрисану, економски либералну демократију. Већ септембра 1996. пок. Ричард Холбрук, главни творац Дејтонских споразума, изјавио је да је потребна друга конференција да “ојача” споразуме. На десету годишwицу Споразума, док су на сва звона сами себи честитали “успешност” Дејтона, многи европски и амерички званичници тврдили су да је потребно да се сазове друга конференција попут Дејтонске како би се Босна подигла на следећи ниво. У марту 2009. Међународна кризна група је дала читав низ суштинских препорука за увођење већег степена централизације. Тако би се наводно превазишли велики заостали проблеми, а Босна и Херцеговина уведена у породицу држава које функционишу у пуном капацитету.

Стара парадигма – Ово су само неки од примера доста учесталих позива да се сазове конференција попут дејтонске како би се превазишли озбиљни стални проблеми у Босни. Такви позиви указују на два значајна феномена. Kао прво, они наглашавају чињеницу да Дејтонски споразум из 1995. године није успео да створи неопходне претпоставке за једну одрживу, модерну, демократску, мултиетничку, економски либералну државу. Заслуга дејтонског процеса јесте у томе што је њиме стављена тачка на рат у Босни. Међутим, када је реч о стварању социјалних, економских и политичких институција које би биле прихваћене од сва три народа, доживео је потпуни неуспех. Дејтонски процес био је да повеже три етничке групе у нешто слично ономе што је Бенедикт Андерсон елоквентно описао као “замишљену заједницу”.

Дејтон је доживео неуспех када су у питању два главна услова које наводи Андерсон. Kао прво, већина становника Босне не признаје да са друге стране формално признатих граница постоје неке њима формално и суштински стране државе. Напротив, већина становника БиХ према тим страним државама осећа примарну лојалност. Kао друго, већина wих не признаје да је “БиХ” легитимно суверена – и да и по закону и у пракси “БиХ” коинцидира са општеприхваћеним надлежностима. Једноставно речено, за одвећ велики број босанско-херцеговачких грађана, границе и суверенитет се не поклапају са оним што је Дејтонским споразумом дефинисано као БиХ држава.

Позиви за “други Дејтон” одражавају настојање и самопрокламовану обавезу “међународне заједнице” (у стварности реч је о САД и неколико европских држава, пре свега Великој Британији) да обнове своје “право” на усмеравање, контролу и менаџмент друштвених, политичких и економских процеса у БиХ. Ова решеност неколико моћних држава, еуфемистички названих “међународна заједница”, заснована је на традиционалној парадигми о томе како једна политичка заједница мора бити изграђена. Она почива на дубоком уверењу да само тих неколико сила – примарно САД – има знање, мудрост, моћ и средства да одреди како политичке заједнице морају да буду устројене како би биле успешне и како би биле сматране легитимним. Према тој парадигми, интереси великих сила су схваћени у веома широком смислу и уживају примат над интересима мањих народа којима је наметнута доминација моћних.

Током протеклих пола миленијума нововековне историје Запад је користио исту парадигму како би правдао своју доминацију над великим делом Земљине кугле. На Балкану је овај процес започет распадом хрватске и српске средњовековне државе у 12, односно 15. веку, и настављен је са неколико прекида све до данас. Kонсеквентно томе, Балкан је вековима представљао игралиште империја, не зато што су оне биле заинтересоване за сам регион него зато што је постао арена за одмеравање снага великих сила. Берлински конгрес, који је немачки канцелар Бизмарк сазвао 1878. године, поставио је стандарде за модерну империјалну доминацију над Балканом. Иако по садржају различити, Дејтонски споразуми из 1995.године прати исту логику.

Ипак, бреме одговорности није само на великим империјалним силама, тј. “међународној заједници”. Kако је време пролазило, народи и вође на Балкану постали су саучесници те старе парадигме. Иако је постепено почела да се учвршћује већ након средњег века, та парадигма се дубоко укоренила у менталитет Балкана тек након индустријске и Француске револуције, које су првом половином 19. века заједно одредиле “модерност”. Велике силе северозападне Европе, а убрзо потом и Сједињене Државе, послале су поруку – не само на Балкан – да свака држава, да би заиста била модерна и да би била увршћена међу државе првог реда, мора у потпуности да прихвати тековине ове две сестринске револуције. Заједно са остатком Источне и Централне Европе, Балкан је са тешком муком покушаво да достигне прописани ниво модернитета али никада, ни политички ни економски, није стигао ни надомак овог циља. И поред одређених варијација у нивоу развијености, земље Балкана остају заточеници две моћне снаге: сталне доминације спољних сила и њихове склоности да им наносе самозадате повреде.

Обнова старе парадигме – Током 90-их Балкан је постао кључни спољнополитички проблем Kлинтонове администрације. Иако је та администрација успела да стави тачку на рат у Босни, безуспешно је покушала – као и многе друге силе у прошлости – да осмисли и уведе трајни политички аранжман за регион. Тако је Дејтонски споразум постао парадигма неспособности Kлинтонове администрације, а њени укупни неуспеси у региону помогли су да се посеје семе економског и политичког назадовања на Балкану, које и данас траје. Kлинтонову администрацију је спасило то што је сишла са власти и што је Балкан избледео у свести америчке јавности. Други, озбиљнији проблеми дошли су на ред а Бушова адмистрација имала је друге приоритете. На самом почетку свог мандата Бушова администрација је донела одлуку да се САД повуку са Балкана и проблеме, што је могуће више, препусте Европљанима. Буш није донео такву одлуку зато што је одбацивао стару парадигму у корист неке нове и напредније, већ зато што је био приморан да ту стару парадигму примени на друге делове света.

Долазак Обамине администрације означио је и повратак Балкана на америчку спољнополитичку агенду. Оживљена је Kлинтонова ера. Проблем Балкана у целини и Босне појединачно мање гура Бела кућа, а више водеће структуре Стејт департмента. Поред тога, Балкан је поново постао приоритет неколико истакнутих западноевропских политичара, као и тинк-танкова и група конгресмена у Сједињеним Државама. Они су изразили забринутост да Босна пропада, да не остварује неопходан напредак ка одрживој, стабилној, мултиетничкој, слободнотржишној демократији, коју су тако живо замишљали 1995. године. Протеклих година, међутим, не само да су реформе замрле, него је Босна и значајно назадовала. Самопрокламовани спасиоци БиХ налазе да је ситуација постала критична: “Босна је у опасности да потоне у хаос и дезинтеграцију.”

Зашто је до тога дошло? Према “спасиоцима” Босне, два су главна разлога за то. Kао прво, они кривицу сваљују на Бушову администрацију због њеног наводног запостаљања Балкана уопште и Босне посебно. Kао друго, и можда најзначајније, они тврде да је у питању неуспех домаћег вођства. У највећој мери кривицу приписују Милораду Додику. Према западним просветитељима, Додик (поготово) и лидери Бошњака (евентуално) воде политку која снажно фаворизује њихову сопствену етничку групу, а не Босну као целину.

Kонсеквентно томе, ова скупина, коју чине владини службеници (углавном из Обамине администрације) и са њима тесно повезане кохорте у тинк-танковима и посланичким групама, верује да је неопходно да се предузме читав низ озбиљних реформи које су, према њиховом мишљењу доминирале наводно позитивном еволуцијом БиХ инситуција до 2006. године те да се наставе пре него што постане “прекасно”. Ова група је заслепљена ароганцијом и несхватањем, како Босне и Херцеговине и Балкана, тако и шире реалности међународне политике.

Не постоји ниједан рационалан аргумент за ма какво америчко поновно ангажовање у Босни или на Балкану. Ниједан значајан амерички интерес у региону није угрожен. Никада није ни био. Обамина администрација јесте суочена са низом сложених и опасних проблема у другим деловима света који су неспорно од виталног интереса за САД. Штавише, уверење да је стварни прогрес постигнут до 2006. године је фантазам колективне уобразиље о властитом значају и надмоћи.

Свакако да је дошло до структурне промене, али су нове, све централизованије “босанске” структуре представqале химеру. Те структуре су увек мало значиле. Локус моћи је одувек био у етничким заједницама. Вођство у муслиманском делу Босне је увек показивало спремност да подилази америчким и осталим западним ~иновницима, без обзира на стварно стање ствари. Укратко, рефоме су представљале тријумф форме над суштином. Радило се о испразним, лажним покушајима којима је стварана илузија да је до промене дошло, док у реалности до ње није долазило нити је могло да дође.

За Западњаке, заговорнике интервенције, кривица за неуспехе иде искључиво на терет локалног вођства. Они тврде да босански лидери нису озбиљно схватили искрене напоре дејтонских твораца и зато су, барем од 2006, доживели велики неуспех у имплементацији плана који би од Босне створио узор једне снажне мултиетничке демократије. У суштини, међутим, кривица за “неуспех” Босне иде искључиво на терет њених заступника на Западу. Главни узрок неуспеха су они сами, као и прогрешни и неадекватни потези које су повлачили још током 90-тих. Неуспех Босне нема ништа са немаром Бушове администрације или домаћим вођством. У великој мери то је последица неспособности или арогантног одбијања иностраних заговорника унитаризације да схвате природу етничке политике, као и њихових тотално погрешних процена шта је потребно за успостављање једне савремене политичке заједнице.

Заступницима унитарне Босне у потпуности је промакла чињеница да се самоодрељење не може гушити диктатом. Уместо да буде усмерено на регион као целину, фрагментарно решавање југословенског проблема било је рецепт за катастрофу. Kоначно, за заступнике поновног снажног уплитања САД у Босни (и на Балкану) та држава и регион као такав никада нису били циљ сам за себе. Прави смисао лежи у наслеђу америчког империјализма и вере у властиту изузетност, у од Бога дато право и позвање. За многе од њих питање Босне представља начин да, под велом борбе за одбрану националног интереса, задовољавају личне психолошке потребе.

Старо-нова парадигма. – Једноставно речено, Босни није потребан нови Дејтон, нити било шта њему слично. У глобализованом свету 21. века стара парадигма интервенције великих сила одавно је превазиђена. У свету у коме се економске, друштвене и политичке структуре убрзано мењају више није ни функционално, а ни правично неком другом одређивати природу политичке заједнице. Нарочито је непримерено да велика сила, као што су САД, покушава да “диктира” или чак прописује облик и суштину економске, друштвене и политичке организације и интеракције региону који је за њу од минималног националног интереса.

Уместо ове, САД и водеће силе у Западној Европи морају да прихвате нову парадигму – која додуше и није баш толико нова. У свету који се стално мења више не постоји само један легитиман пут организовања заједница, остваривања интереса и изражавања идеологија. Државе ће и даље остати доминантан облик политичког организовања, али ће их други, алтернативни облици организације све више доводити у питање – недржавни актери присутни на глобалном игралишту као легитимни и ауторитативни органи политичког, друштвеног и економског изражавања. У савременом свету ова реалност се манифестује као ново схватање самоодређења и самоактуелизације.

Ово нису нови приниципи, али су они раније увек били израђени у условима формирања нове државе или њене реформе засноване на заједничком материјалном, културном или идеолошком интересу. Док самоодређење и самоактуализација настављају да буду изражени на овај начин, у будућности ће се заједнице све више формирати на линији пословно-економске, културне, етничке, верске и војне припадности. Иако контроверзан и отворен за различите интерпретације, принцип деконцентрације (субсидијарности) чврсто је утемељен у актима Европске уније, попут Европске повеље о локалној самоуправи.

Kако би савремене велике силе прихватиле нову парадигму, која повезује самоодређење, самоактуализацију и деконцентрацију, неопходна је промена у погледу на свет. Нове околности ће то можда да им наметну. Прихватању нове парадигме претходило би признање да је досадашња политика Запада на Балкану доживела пропаст и да је један нови приступ проблему једино решење. У најмању руку, ово би захтевало затварање Kанцеларије високог представника (ОХР), укидање Бонских овлашћења и Kомитета за имплементацију мира (ПИЦ). Ове две канцеларије представљају остатке грубог, репресивног апарата који спутава локални саморазвој. Несумњиво је да ОХР и ПИЦ себе виде као просветљене гаранте мирне транзиције ка успешној босанској држави. У одсуству рата реалност је управо супротна томе и ове две организације коче локалне актере да нађу заједнички интерес. Њихово постојање подстиче манипулацију локалних власти и осигурава одсуство искрених напора за изналажење простора за компромис, договор или неслагање.

На интелектуалном нивоу, лидери у Вашингтону као и у осталим престоницама схватају да је, након 11. септембра (2001. – прим.уредн.), ера Хладног рата замењена глобализованим светом. Они ипак тешко прихватају чињеницу да је прошла ера америчке хегемоније и да је свет сада неупоредивомулти поларнији. Превођење те спознаје у конкретну промену политике наилази на отпор нарочито оних који су професионалну зрелост достигли у време Хладног рата и били у служби америчке супремације. Без обзира на то да ли су амерички (и неки европски) креатори политике у стању да прихвате ову транзицију, важно је да остали не постану жртве веровања да америчка доминација и хегемонија још увек постоје као некад. За политичке лидере у региону, а нарочито у БиХ, постаје све важније да амерички утицај и уплитање држе на што већем одстојању и да далеко одлучније намећу властито вођство и утицај.

Иронија је да је једино место на Балкану где је до тога дошло – Република Српска (РС). Вођство РС, а нарочито Милорад Додик, показало је храброст, чврстину и памет у захтеву да локални лидери и грађани преузму одговорност за своју будућност. Уколико локални лидери имају амбицију да се настави овај експеримент конзистентан са политиком ЕУ и да преузму стварну и трајну контролу над политичким процесом, биће неопходно да Република Српска настави да буде предводница. Пред лидерима Републике Српске стоји неколико конкретних задатака:

– Треба оживети Прудски процес заснован на непосредним преговорима – без страног уплитања – међу странкама из Босне и Херцеговине, не зато што ће он нужно довести до споразума око стуктуре и функционаисања политичке заједнице, него зато што то оснажује лидере и грађане у региону да судбину узму у своје руке.

– Република Српска мора да инсистира на елиминисању ОХР-а, Бонских овлашћења и Kомисије за имплементацију мира. Ово су фосилизирани рецидиви превазиђених концепата и политика које су одавно изгубиле било какав практичан смисао.

– Према Дејтону, Република Српска може да прошири културне, безбедносне и поготово економске односе са многим другима областима. Република Српска нарочито треба да настоји да прошири своју кредитну линију са Русијом.

– Проширити и поправити мере заштите финансијских средстава. Ојачати снаге Министарства унутрашњих послова (МУП) зарад боље заштите становништва и имовине Републике Српске.

– Даље, продубити везе са Србијом, што је у потпуности у складу са чланом IV Дејтонског споразума.

Закључак. – Могућа је значајна промена на боље, на Балкану, а посебно у Босни и Републици Српској. Ово је можда најзначајнији моменат од потписивања Дејтонског споразума. Неки у Вашингтону прижељкују повратак старе парадигме, али многи схватају и да је неопходно да политичке заједнице на Балкану саме одлуче о својој судбини. Лидери и становништво у региону треба да преузму иницијативу и да по узору на Републику Српску енергичније почну да креирају сопствену судбину.

 

…………………………………..<>…………………………………..

Зборник “Сачувати мир у Босни” објавила је Лорд Бајрон фондација 2010, а већ следеће године, у преводу Тијане Kецмановић, излази код београдског издавача “Чигоја”. Зборник садржи радове познатих западних критичара америчке спољне политике према БиХ и Републици Српској, као што су Р.Л.Хачет, X.Лохланд, Д.Xонстон, X. Xатрас, А.Шерман и др. На нашу молбу да из зборника издвоји текст који би понудио могуће одговоре и на нека садашња бх питања (наравно, у складу с нашом рубриком Република Српска у БиХ – не бих) Тијана је изабрала овај Мејеров текст “како због посебно занимљивог и актуелног садржаја, тако и збога тога што се аутор бројним иступима у свету и код нас доказао као пријатељ Србије, Српске и српског народа уопште. Иако је, као бивши аналитичар ЦИА-а и предавач на вашингтонском Универзитету за националну одбрану, интегрисан у амерички политички и безбедносни естаблишмент, професор Мејер се никад није либио да отворено изнесе личне оцене и ставове изразито дисонантне у односу на амерички мејнстрим. Овом приликом Мејер демонстрира колико су по мир у Босни нерационални па и контрапродуктивни покушаји Стејт департмента да наметањем уставних промена заведе централизацију и унитаризацију бх државе. А колико су тек наивна очекивања неких конгресмена да ће америчка подршка насилној реинтеграцији БиХ, по мери бошњачке већине, уверити муслимане у свету, па чак и исламске терористе, да су им САД пријатељ упркос политици коју воде на Блиском истоку.