Датум објављивања: 25.01.2021

Душко М. Петровић: СВЕТИ САВА ДУХОВНИ ОТАЦ СРБА

 

 

 

Није Свети Сава постао и био онај који је био и који ће у векове векова бити само зато што је на двору свога честитог оца васпитаван у хришћанском духу и што су га учили најбољи учитељи тога времена, јер: било је дворова честитих српских владара и пре и после двора Стефана Немање и било је добрих учитеља и пре и после оних који су своје знање и васпитање преносили на младог принца Растка, него је Свети Сава постао и био онај који је био и који ће у векове векова бити зато што му се, као ни у једном српском сину пре и после њега, у срце свило неизмерно много искрене љубави и вере у Господа нашег Исуса Христа.

Ко се год попео до сазнања да се без љубави и вере не може ни најмањи и најневажнији посао опослити, зна да је човеку, што је већи и важнији задатак пред њим, јасније да му је уз знање и вештину потребно више искрене љубави и вере, a највише и најискреније за највеће и најважније послове: народне и државне.

Знамо ли да је, вођен таквом љубављу и таквом вером, Стефан Немања утемљио јединствену српску државу, у коју су ушле до тада мање или више самосталне области Рашка, Зета, Травунија и Захумље, и коју ће потом син му Стефан Првовенчани уздићи на ниво краљевине, а најмоћнији Немањић, Стефан Душан и до царства српскога, знаћемо и колико је и како дубоке љубави и вере било у сину Немањином, у Светом Сави који је тој држави и том народу утемељио све оно што их је чинило и учинило државом и народом: веру, културу, науку, политику.

Свети Сава је први српски архиепископ, књижевник и просветитељ, законописац и дипломата, и све то је успешно, најуспешније радио, јер je у вери и љубави увек и увек чинио само добра, богоугодна дела. Богоугодан је био цео живот Светога Саве: од Раса, где је рођен, до Врачара, где је – баш супротно намери и сили Синан-пашине да уништи славу Савину и улије страх у кости његовом народу – пепелом његових светих моштију освештан ваздух који удишемо и којим своју веру снажимо: ми данас, као што су преци наши у вековима пре нас и као што ће потомци наши у вековима који ће доћи.

Свети Сава, као и остали монаси пре и после њега, није имао порода, али је, као ни један монах рода нашег пре и после њега, био и остао:  духовни отац целог рода  српског!

Духовни отац Срба, монах Сава, највећи и највољенији светац рода нашега, оставио нам је у наслеђе велико богатство: духовну снагу народа кроз светосавље, српско православље. Нажалост, и српска Црква је, а не само народ, у смутним временима умела да се одмакне мало од светосавља, али је увек налазила и снаге, и умећа да му се, као непресушном извору српске вере и богољубља, врати и оснажи се.

Пола века безбожне власти оставило је дубоке ране у духовном животу нашег народа и логично је што те ране још нису код свих зацељене, што се многи још батргају у ропству неверовања, што још имамо оних који безнадно тумарају од немила до недрага мислећи да ће наћи оно чега нема, мислећи да ће наћи истину изван Истине Господње, мислећи да ће наћи љубав изван Љубави обожене, мислећи да ће наћи ишта људскије и људима милије од вере у Богочовека, у Сина Божијег, Господа нашег Исуса Христа.

Свети Сава, који се сваке године на дан своје смрти поново рађа, да нас подсети и опомене, да нас поучи и ободри, и овог ће 14/27. јануара проћи кроз српске школе, кроз род и народ српски и у храму свом на Врачару показати да онај који је био, који јесте и који ће у векове векова бити. 

Волим да путујем, волим да упознајем земље и народе, да што више видим, чујем и сазнам. Нисам се напутовао, још сам жељан сусрета са народима и земљама, али сам стигао да у своју књигу радости упишем три сусрета с местима на којима је боравио Свети Сава. Био сам у Хиландару и ћутао где се Свети Богу молио. Ћутао сам и пред малим остацима зидина средњовековног града Трнова, у којем је Свети свет овај напустио пре 785 година. Молитву сам своју шапатом изговорио у Милешеви, у храму у којем је Свети био сахрањен и из којег у ватру однесен, па се из пламена у небо узнео, као што је свет овај из наше Милешеве нашег Белог анђела у свемир послао – као слику и знак људске цивилизације, као универзални символ мира. Данас сам тим својим трима радостима додао још једну: прах слова и речи које сам овде оставио греју ми руке којим сам писао; и снег, и лед ове зиме топе ми се у рукама.