Изумевање злочина: сарајевска „шака воде“ и приједорске „бијеле траке“

Проф. др Слободан Антонић

Синтагма „изумевање традиције“ означава пројектовање недавно измишљених знакова, ритуала и друштвених пракси у прошлост – што даље, то боље(1). Рецимо, шкотски килт – коцкасто прошарана мушка сукња, за коју се популарно сматра да сеже, наводно, далеко у прошлост – заправо је традиција која је измишљена тек негде на преласку између 18. и 19. века(2).

Код нас се догађа једна подврста ове лажне историје. Измишљају се нови и све маштовитији „злочини Срба“, како би се, онда, пројектовали четврт века уназад, све са циљем да се Срби произведу у вечите злочинце(3), а њихове легитимне структуре – попут Републике Српске – означе као геноцидне творевине(4).

Тако се, рецимо, у једном недавном тексту коментаторке листа Данас, Снежане Чонградин, тврди да су Срби, током борби у Сарајеву (1992-1995), „као кукавице, најобичније, циљали децу док трче од чесме до чесме не би ли напунили шаке и кофе са водом и избегли смрт од жеђи и губавости по рупама скривања“(5).

Чонградинова је већ одраније оцењена као „ноторни гласник самозване грађанске Србије“(6), „активисткиња која глуми новинарку“(7), „ведета НВО новинарства“(8), као неко ко „годинама погани јавни простор хистеричним испадима србомржње“(9) и „безнадежно се батрга у ковитлацу непатворених противсрпских гадости“(10)… А и за овај њен текст је, не сасвим без разлога, речено да „више личи на писани траг нервног слома, него на колумну (појављују се и силована деца коју једу лавови)“(11).

Овако оштре оцене чинодејствовања (Tathandlung) Чонградинове као колуминсткиње дошле су, несумњиво, због њених непрестаних тврдњи, паушалних и ничим поткрепљених, попут оних да је у Србији „током рата (у БиХ – С. А.) свака жртва, сваки злочин био оправдаван и слављен као победа српског народа“(12), да је Додик „продужена рука геноцида“(13), да је Милошевић ни мање ни више него „највећи политички злочинац у новијој светској историји“(14), да је „Косово независна држава, што је, одавно је јасно, стара вест“(15), због чега „вест да је Косово добило позивни број требало би за грађане Србије да буде срећна и позитивна новост“(16), и томе слично. Не пада ми на памет да браним Милошевића и његово доба,чији сам критичар био(17). Али, ваља знати да „новија светска историја“ обухвата период од 1918. године до данас. Стога, тврдња о Милошевићу као некоме ко је, наводно, „највећи политички злочинац у новијој светској историји“, значи да је овај наш политичар био гори од Хитлера, Павелића или Пол Пота. А таква тврдња је, одиста – маштовита.

Још маштовитије је, свакако, измишљање „српских“ злочина, којим своје читаоце учестало чашћава управо ова звезда листа Данас. Обратите пажњу на наведени цитат: деца у Сарајеву трче од чесме до чесме да из руку пију воду како не би умрла од жеђи, а одвратни Срби их, као праве кукавице, убијају снајпером. Логично питање гласи: а зашто би било ко, током пушкарања у подељеном граду(18), трчао од једне чесме до друге како би се напио воде – а поготово: зашто би у такав подухват неко слао децу? Али, ко мари за логику. Важно је исплести што фантастичнији и што срцетрогатељнији наратив. А све са циљем како би се Срби приказали тим подмуклијим и одвратнијим што више време пролази и што се пропаганда више самонадражује новим и маштовитијим „случајевима“.

Уопште не желим да кажем да по Сарајеву није било снајпером убијене деце. Рецимо, 11. марта 1995. године „хицима испаљеним из снајпера из дела Сарајева који је био под контролом муслиманских снага, убијене су српске девојчице Милица Лаловић (десет година) и Наташа Учур (девет). Оне су се играле ластиша у Улици Раве Јанковић, испред зграде на броју 59. Према наводима сведока, девојчице је убио Сејо Пискић, припадник 101. бригаде такозване Армије БиХ. За тај злочин нико никада није одговарао“(19).

У овом тексту из Блица – листа за који се баш не може рећи да је „српски националистички гласник“, каже се и ово: „Председник Удружења породица погинулих Сарајевско-романијске регије Милка Кокот подсећа на чињеницу да је у Сарајеву деловала терористичка група `Шеве`, чији су снајперисти убијали, не само српске цивиле, међу којима и децу, већ и бошњачке цивиле у делу Сарајева под муслиманском контролом, а за то су окривљавали Србе“(20). То потврђује и канадски генерал Дејвид Фрејзер, који је био официр УНПРОФОР– а у Сарајеву. Он је пред Хашким трибуналом изјавио „да је било случајева да су муслиманске снаге из снајпера гађале муслиманске цивиле, укључујући и децу, како би за то били окривљени Срби. `Муслимани су били одговорни за гађање својих цивила и ми (УН) смо уложили због тога протест`“(21).

Још једном – уопште не желим да кажем да ниједан српски снајпериста није убио муслиманско дете. Постоји податак да је од снајпера у Сарајеву страдало 53 детета (свих националности(22). Људска и Божја правда нека стигне злочинце! Међутим, о томе ко је, рецимо, снајпером убио једногодишњу Ирину Чишић, док се уз мајку Стану пела уз степенице, нажалост још увек немамо податке(23).

Снежана Чонградин би, стога, пре него што почне да изумева приче о деци која су трчала од чесме до чесме, као озбиљан новинар озбиљног дневног листа могла да испита и, затим, наведе неки конкретан случај: ето, на пример, српски снајпериста је тог-и-тог дана, на том-и-том месту, убио то-и-то сарајевско дете док је ишло по воду. Управо онако као што знамо за случај бошњачког снајперисте Сеја Пискића који је, 11. марта 1995, убио десетогодишњу Милицу и деветогодишњу Наташу, у Улици Раве Јанковића 59, док су играле ластиш. Па тек тада Чонградинова може да пређе на сопствену конфабулацију, те да пружи одушка машти и песничкој слободи, описујући децу која трче од чесме до чесме, док их српски снајперисти немилосрдно гађају.

Као родитељу, страшна ми је и помисао на свако мртво дете. О болу због изгубљеног детета, што га осећају сваки отац и мајка, не усуђујем се ни да мислим. И поново велим: треба урадити све да сваки убица сваког детета – рецимо, све оне несрећне дечице из документарног филма А били су само дјеца(24) – буде изведен пред лице правде и осуђен. Баш као и убице 88 деце страдалих у НАТО бомбардовању Србије(25).

Али, такође не могу а да не изразим негодовање због овако неодговорних текстова као што су ови Снежане Чонградин. Не смеју машта и licentia poetica да иду испред чињеница – барем не у новинарству, а поготово не у оном озбиљном. Таквим неодговорним конфабулацијама о злочинцима који увек долазе из једног народа, док жртве увек припадају другом народу, између осталог, врши се фашизација оног народа коме је додељена улога вечитог злочинца.

Други од тих изумљених злочина, на који желим да скренем пажњу, наратив је о некаквим „бијелим тракама за Бошњаке у Приједору“, осмишљен негде 2012. године.

Наводно су у тој вароши, 31. маја 1992, „власти босанских Срба наредиле несрпском становништву да носе бијеле траке око руку“(26).

Због тога, пробошњачке НВО у БиХ, од 2012. године, обележавају „Дан бијелих трака“(27), који су прихватиле поједине НВО и у неким другим земљама(28).

Читава представа, наравно, има за циљ да се направи паралела: „Јевреји у Трећем рајху – Бошњаци у Републици Српској“, како би се преко наратива о „холокаусту над Бошњацима“ ојачала клевета о Српској као „геноцидној творевини“. „Циљ ове нетачне тезе је да се српски народ, који је био највећа жртва нацистичко-усташког расизма и најгорљивији борац против Трећег рајха у поробљеној Европи, огласи за насљедника такве идеологије и праксе“(29). Рецимо, Гордана Катана, новинарка Ослобођења, на порталу Вијести пише: „Ово (у Приједору) је био први пут од 1939. и нацистичког прогласа – по којем су пољски Јевреји морали носити жуте траке са плавом Давидовом звијездом око рукава – да су чланови једне етничке или религијске групе на овај начин били обиљежени за истребљење“(30).

Тај фантазам о наводној белотракашкој сегрегацији не-Срба укључује измишљање некаквог прогласа Приједорчанима у коме се Бошњаци и Хрвати обавезују да ставе белу траку. Тако Драган Бурсаћ на сајту Ал Џазире – питајући се „зашто Срби не обиљежавају Дан бијелих трака?“ и тврдећи да „управо они, први (…) требају тражити опрост“, а њихови представници „морају клекнути и молити за разрјешење гријеха у мјесецу рамазана“(31) – цитира наводну објаву прочитану на Радио Приједору, 31. маја 1992. године: „Грађани српске националности, придружите се својој војсци и полицији у потјери за овим екстремистима. Остали грађани, муслиманске и хрватске националности, морају на своје куће и станове извјесити бијеле заставе и на руке ставити бијеле траке. У противном, сносиће тешке посљедице“(32).

Међутим, сачуван је аудио запис прогласа прочитаног на Радио Приједору 31. маја 1992. године(33), који као аутентичан наводе и Бошњаци(34). У њему се не помињу никакве „бијеле траке“, нити „тешке посљедице“. Заправо, цео Бурсаћев цитат је измишљотина.

Не постоји, штавише, ни један материјални доказ да су Бошњаци и Хрвати у Приједору морали да носе беле траке. „Нема ни једне фотографије, аудиозаписа са локалне радио станице, или било каквог доказа да су власти Српске Републике БиХ свима који нијесу Срби наредиле да носе бијеле траке при напуштању објеката“(35). „Стране новинарске екипе које су посјетиле Приједор 1992. године, снимиле су ситуацију у граду и направиле извјештаје за свјетске ТВ куће и часописе, али нису забиљежиле ни визуелне ни наративне доказе о `бијелим тракама`“(36). „Нико од Приједорчана не памти да је ико од цивила носио бијелу траку по Приједору тих тужних дана 1992. године“, каже историчар Борис Радаковић (Меморијални музеј на Мраковици). „Бар неко би се сјећао тога, али кога год смо питали од Приједорчана који се сјећају тих дана, сви тврде исто: бијеле траке нико није носио!“(37). И Данијел Симић, коментатор и оснивач портала Фронтал (www.frontal.rs), каже да „многи други Приједорчани са којима сам разговарао тврде да никад чули за то нијесу. То је чиста лаж у служби неоригиналне, баналне и прозриве пропаганде“(38).

Оно што је, међутим, истина јесте да су Приједорчани, након уличних борби између муслиманско-хрватских нападача и српских бранитеља, позвани да на куће истакну беле пешкире или чаршаве као знак да у њима нема наоружаних нападача. „Бијеле заставе су истицали тада и Срби, бијела застава је била и на кући аутора овога текста (Б. Радаковића – С. А) и на кућама свих његових комшија без обзира на националну припадност, а све због чињенице да је управо био одбијен напад на Приједор који је почео 30. маја, и да је то требало да буде знак да у тим кућама нема непријатељских војника“(39).

Што се тиче налаза из Хага, у пресуди Миломиру Стакићу, првом човеку српских власти Приједора током рата, помињу се само бели чаршави, никако не и некакве беле траке(40). У знатно ранијој хашкој пресуди Душану Тадићу, међутим, тврди се да су „након (етничког) чишћења Приједора, сви преостали не-Срби морали носити бијеле траке на рукавима како би се могли разликовати“(41). Али, такав налаз поткрепљен је тек са два сведочења: Нусрете Сивац, која је видела како их носи колона цивила која је некуд спровођена и Месуда Блажевића, који тврди да је сам имао белу траку зато што му је мајка рекла да је тако наређено – не зато што је он лично чуо наредбу преко радија(42). Обоје сведока после рата су постали одборници Савеза СДА-СБиХ у скупштини Приједора(43).

Будући да није могло бити доказано да је на радију емитована наредба о обавезном ношењу ознака за не-Србе, изумитељи „бијелих трака“ прешли су на резервну позицију. Почели су да тврде како „наредба о ношењу `бијелих трака` на рукаву није емитована на радију, него су ту наредбу (усмено – С. А.) издавале старјешине зграда и улица. Неким људима су то пренијели њихови рођаци и пријатељи, јер су њима рекли да су траке обавезне“(44).

Дакле, тврдње о некаквом прогласу преко Радио Приједора показале су се као лажне, а не постоје ни неки други материјални докази о тим данима или чак недељама, када је на хиљаде људи (по попису из 1991, у Приједору је живело: 13.388 Муслимана и 1.757 Хрвата) наводно морало да носи беле траке.

Значи, хиљаде људи је недељама носило беле траке и – ни једна фотографија? То признаје и публициста Срђан Пухало који цинично каже да „тог маја 1992. године Бошњацима није било до фотографисања, а Срби су тада имали пуне логоре посла“(45). Међутим, без обзира на овај цинизам, остаје чињеница одсуства било каквих материјалних доказа, као и то што наспрам бошњачких сведока стоје бројни српски сведоци који тако нешто апсолутно поричу.

Коме веровати? Проблем је у томе што је страна која тврди постојање белих трака претходно већ по том питању ипак била ухваћена у искривљавању историјских чињеница (наводни радио проглас), док друга страна уопште не негира страдања и злочине у Приједору и околини, али у вези ове ствари одлучно пориче да се тако нешто догађало.

Да подсетим, у Приједору је током рата погинуло 3.689 Бошњака и 933 Срба(46). У околини су били злогласни логори Омарска, Кератерм и Трнопоље, из којих је неколико стотина мушкарца одведено и стрељано. Цивилних жртава било је и приликом напада на оближња муслиманска села и варошице Козарац, Хамбарине, Бишћане и Љубију(47). За ратне злочине у области Приједора изречено је 12 пресуда у Хагу и 8 у БиХ(47). И те чињенице се, са српске стране, не поричу. „Ратних злочина против цивилног становништва током одбране Приједора свакако је било и то нико не негира“(48). „Тачно је да је у Приједору, током борбених дејстава у граду и околини, страдало 102 дјетета и старија малољетника“(49).

Међутим, Срби одлучно одбацују „намјерне лажи о тобожњој сегрегацији несрпског становништва у Приједору 1992. године“(50), тврдећи да је „у питању потпуни фалсификат и безочна измишљотина“, с „јединим циљем да се изазове асоцијација на Трећи рајх“(51), као део „плана фашистизације српског народа у цјелини“(52), а „како би се на основу статуса жртве стекло право на (целу) БиХ, и Србима одузело право и на Републику Српску, и на постојање“(53).

Упорни заговорници белих трака, међутим, не схватају да, како добро уочава Симић, „истрајавање на лажним мотивима изазива сасвим супротан ефекат код српског становништва, које ће онда, по аутоматизму, и све остале податке које они износе посматрати као лажне“(54).

Али, шта мари што је нешто неистинито ако је маркетиншки ефектно, и шта мари што је нешто за катарзу и помирење контрапро-дуктивно ако за дотичну НВО доноси грантове фондација као што су U.S. Embassy in Sarajevo, The National Endowment for Democracy (NED), Heinrich Boll Stiftung (HBS), Friedrich-Ebert-Stiftung (FES), Jugend Organisation Schuler Helfen Leben (SHL) итд.(55)

Кажу да живимо у времену постистине. Али изумевање „бијелих трака“ у функцији нацизације Срба – није ли то ипак мало превише?

_______________
1 Erik Hobsbom, Terens Rejndžer (ur.), Izmišljanje tradicije; prevele sa engleskog Slobodanka
Glišić i Mladena Prelić. Beograd: Biblioteka XX vek.
2 Исто.
3 По моделу нацистичког филма Вечити Јеврејин (Der ewige Jude, 1940).
4 Видети неке примере у: Слободан Антонић, „Мрзети Српску – омиљени спорт наших
`граџаниста`”, Све о Српској, 16. фебруар 2018, http://sveosrpskoj.com/komentari/antonicmrzeti-
srpsku-omiljeni-sport-nasih-gradzanista/.
5 Snežana Čongradin, „Naslovna strana revolucije“, Danas, 15. novembаr 2018,https://www.danas.rs/kolumna/snezana-congradin/naslovna-strana-revolucije/
6Александар Вујовић, „Reductio ad Hitlerum“, Нови Стандард, 17. новембар 2018. http://standard.rs/2018/11/17/reductio-ad-hitlerum/?ns_abc=cyrillic
7 Pero Simić, „Drugi talas demonizacije“, Reakcija na tekst Snežane Čongradin, Savet za
štampu, 6. 7. 2017, file:///C:/Users/Korisnik/Downloads/4489_reakcija-na-tekst-obratila-mise-republika-srpska-autora-snezane-congradin.pdf
8 Вујовић, исто.
9 Миодраг Зарковић, „Отворено писмо главном уреднику Данаса”, ЦЕОПОМ, 5. 8. 2016,
http://www.ceopom-istina.rs/politika-i-drustvo/otvoreno-pismo-glavnom-urednikudanasa/?
lang=cir
10 Зарковић, исто.
11 Вујовић, исто.
12 Snežana Čongradin, „Nekad i sad“, Danas, 2. avgusta 2016,
https://www.danas.rs/kolumna/snezana-congradin/nekad-i-sad-2-2/; подвукао С. А.
13 Snežana Čongradin, „Obratila mi se Republika Srpska“, Danas, 13. jul 2017,
https://www.danas.rs/kolumna/snezana-congradin/obratila-mi-se-republika-srpska/
14 Snežana Čongradin, „Ko voli Miloševića, glasaće za smrt i glad“, Danas, 20. februar 2018,
https://www.danas.rs/kolumna/snezana-congradin/ko-voli-milosevica-glasace-za-smrt-iglad/
15 Snežana Čongradin, „Relativni Vučić“, Danas, 13. oktobаr 2016,
https://www.danas.rs/kolumna/snezana-congradin/relativni-vucic/
16 Snežana Čongradin, „Pozovi Kosovo“, Danas, 17. novembаr 2016,
https://www.danas.rs/kolumna/snezana-congradin/pozovi-kosovo
17 Слободан Антонић, „Влада Слободана Милошевића: покушај типолошког одређења”,
Српска политичка мисао, год. II (1995), бр. 1, стр. 91-131.
18. Чедомир Антић и Ненад Кецмановић, Историја Републике Српске, Београд:
Недељник, 2016.
19 „Milica i Nataša ubijene dok su igrale lastiš: Na današnji dan snajperista ubio dve srpske
devojčice na Grbavici u Sarajevu“, Blic, 11. 03. 2017, https://www.blic.rs/vesti/republika-srpska/
milica-i-natasa-ubijene-dok-su-igrale-lastis-na-danasnji-dan-snajperista-ubiodve/
h2tvgwd
20 Исто.
21 “Фрејзер: Муслимани пуцали на сопствени народ“, Радио телевизија Војводине, 18.
октобар 2010, http://www.rtv.rs/sr_ci/hronika/frejzer-muslimani-pucali-na-sopsvteninarod_
217329.html
22 Dženana Karabegović, „U potrazi za snajperistima koji su ubijali Sarajlije“, Radio Slobodna
Evropa, 12. avgust/kolovoz, 2012. https://www.slobodnaevropa.org/a/u-potrazi-za-snajperistima-
koji-su-ubijali-sarajlije/24673624.html
23 Исто.
24 https://www.youtube.com/watch?v=QzC6ywKu-dY
25 О судбини шесторо њих писао сам овде: Слободан Антонић, „Шест `малих` разлога
против НАТО“, Глас јавности, 10. март 2008, стр. 14. http://starisajt.nspm.rs/debate_2007/2008_antonic1nato.htm
26 Selma Boračić-Mršo, “Bijele trake: Sjećanje i opomena savjesti”, Radio Slobodna Evropa, 31.maj/svibanj, 2018. https://www.slobodnaevropa.org/a/dan-bijelih-traka/29259524.html
27 “Dan bijelih traka u Sarajevu: Sjećati se i nikada ne zaboraviti zločine”, Oslobođenje, 31. maj 2018. https://www.oslobodjenje.ba/vijesti/bih/dan-bijelih-traka-u-sarajevu-sjecati-se-i-nikada- ne-zaboraviti-zlocine-368248
28 “U New Yorku obilježen internacionalni dan bijelih traka i odat pijetet prijedorskim žrtvama genocida”, Bošnjaci net, 31. maj 2017, http://www.bosnjaci.net/prilog.php?pid=62043
29 Данијел Симић, “Чудне дражи, мале бијеле лажи”; Фронтал,30.мај 2018,
https://frontal.rs/danijel-simic cudne drazi male bijele lazi
30 Gordana Katana, “Podsjećamo”, Vijesti, 27.05.2016.
https://vijesti.ba/clanak/311338/podsjecamo
31 Dragan Bursać, “Djecu im prijedorsku ne mogu oprostiti”, Al Jazeera Balkans, 31. maj 2017.
http://balkans.aljazeera.net/vijesti/djecu-im-prijedorsku-ne-mogu-oprostiti
32 Исто.
33 Radiozapis Radio Prijedor 31. maj. 1992, https://www.youtube.com/watch?time_continue=
70&v=ODqYLwWzgxc
34 Genocid u Prijedoru, https://www.youtube.com/watch?v=oTgffL9Faaw
35 Данијел Симић, „Дан бијелих тракавица: шути ако се не слажеш“, Фронтал, 31. мај
2016, https://frontal.rs/dan-bijelih-trakavica-suti-ako-se-ne-slazes/
36 Борис Радаковић, „Нисмо против споменика него против фалсификовања историје“,
Фронтал, 18. јун 2017, https://frontal.rs/nismo-protiv-spomenika-nego-protiv-falsifikovanjaistorije/
37 Борис Радаковић, „Донацијом против мира: бјелотракаши и њихове лажи“, Фронтал, 31, мај 2014, https://frontal.rs/donacijom-protiv-mira-bjelotrakasi-i-njihove-lazi/; наглашено у изворнику.
38 Симић, исто.
39 Радаковић, исто; такође и: Борис Радаковић, „Јер ме се тиче 01: носио сам бијелу
траку“, Фронтал, 5. август 2013, https://frontal.rs/jer-me-se-tice-01-nosio-sam-bijelutraku/; Предраг Лозо, ,,Дан бијелих трака“ у Бањој Луци – култура деструкције и скандала“, Фронтал, 3. јуни 2016, https://frontal.rs/dan-bijelih-traka%E2%80%9C-u-banjoj-lucikultura-destrukcije-i-skandala/
40 Međunarodni sud za krivično gonjenje lica odgovornih za teška kršenja međunarodnog
humanitarnog prava počinjena na teritoriji bivše Jugoslavije od 1991. godine, Tužilac protiv
Milomira Stakića – Presuda, 31. juli 2003. http://www.icty.org/x/cases/stakic/tjug/bcs/030731.pdf, стр. 37-38.
41 Međunarodni sud za krivično gonjenje lica odgovornih za teška kršenja međunarodnog
humanitarnog prava počinjena na teritoriji bivše Jugoslavije od 1991. гodine, Tužilac protiv
Duška Tadića zvanog Dule – Mišljenje i Presuda, 7. maj 1997.
http://www.icty.org/x/cases/tadic/tjug/bcs/970507.pdf, параграф 151.
42 Наведено у: Srđan Puhalo, „Skinimo poveze sa očiju i stavimo ih na rukav“, Frontal.ba, 5.
6.2016, http://www.frontal.ba/novost/83804/skinimo-poveze-sa-ociju-i-stavimo-ih-na-rukav
43 “Dan bijelih traka u Prijedoru“, GradPrijedor.com–Portal grada Prijedora, 31.maj2012,

Dan bijelih traka u Prijedoru


44 Puhalo, исто.
45 Исто.
46 “Pojedinačan popis broja ratnih žrtava u svim općinama BiH“, Prometej.ba, 27. 02. 2013,
http://www.prometej.ba/clanak/drustvo-i-znanost/pojedinacan-popis-broja-ratnih-zrtava-usvim opcinama-bih-997
47 MKTJ, „Sažetak presude Pretresnog vijeća II u predmetu Tužilac protiv dr. Milomira
Stakića“. http://www.icty.org/x/cases/stakic/tjug/bcs/030731_summary_bcs.pdf
48 „Lista osuđenika zločinaca za zločine u Prijedoru“, https://brisevoprijedor.
webs.com/popisosudjenihzazlocine.htm
49 Радаковић, „Донацијом…“, исто.
50 Борис Радаковић, „Бијеле заставе у Приједору“, Фронтал, 5. јуни 2016, https://frontal.rs/bijele-zastave-u-prijedoru/
51 „Донирани шовинизам: дан бијелих квака“, Фронтал, 31. мај 2015,

Донирани шовинизам: Дан бијелих квака


52 „Фашистизација Срба“, Фронтал, 1. јуни 2016, https://frontal.rs/fasistizacija-srba-dopunaza-
foto-dana-01-06-2016/
53 Рајко Васић: „Геј парада бијелих трака“, Фронтал, 3. јуни 2013, https://frontal.rs/rajkovasic-
gej-parada-bijelih-traka/
54 Симић, „Чудне дражи…“, исто.
55 Лозо, исто.