ИАКО ПОД ТЕШКИМ УСЛОВИМА И ПОД ТУЂИНСКОМ ВЛАШЋУ > Горажданска штампарија 1519–1523.

 

 

Приредио Томислав Чарапић

 

 

Прву штампарију, како је познато,  основао је Гутемберг у Мајнцу 1452. године, у којој је три године касније завршио штампање своје чувене Библије на латинском језику. Проналазак машине за штампање, представља револуцију у комуникацији и то је догађај који је промијенио како функционише свијет.

Из Мајнца се Гутембергов проналазак врло брзо проширио по Европи. Свега 12 година након Гутемберговог открића штампарство је доспјело у италијанске покрајине, а 1469. године доспјело је и у Венецију у којој је током XV и XVI вијека боравило више људи из наших крајева који су имали прилике да се упознају са штампарством. Венеција је убрзо постала главно италијанско штампарско сједиште.

У историји позната средњовјековна трговачка и кнежевска породица Љубавића из Горажда помиње се у дубровачким пословним књигама од 1436. године. Те године браћа Вукосав и Оберко Љубавићи забиљежени су као трговци воском и другом робом. Вукосав Љубавић, као истакнута личност Горажда, био је значајни чинилац и у привредном и у политичком животу овог средњовјековног Херцеговог трга средином XV вијека. Тргови у средњовјековној Босни представљају врсту насеља која нису имала утврђени (тврђавски) карактер, него су се развијала као економски центри, а које су штитиле удаљене тврђаве и утврде. Тргови су били прије свега трговачка средишта, циљеви каравана са трговачком робом и мјестима на којима се трговало робом широке потрошње.

Као трговачко средиште и градско насеље, најдиректније везано уз Дубровачку караванску трговину, Горажде се помиње 1379. године. Горажде је старо насеље подигнуто на мјесту гдје су се укрштали путеви из више праваца. Босански друм се ту рачвао на Косовски и Дубровачки. Најзначајнији је Дубровачки друм (Via Ragusae, Via Drine, Via Bosnie), који је повезивао Дубровник са рударским, занатским и трговачким насељима Босне и Србије. Дубровачки друм се у Горажду сусретао са Босанским друмом који је полазио из Врхбосне, уз ријеку Миљацку преко древног града Ходидјед, затим преко Праче и Храњена силазио у Горажде. У вријеме када је херцег Стефан Вукчић Косача подигао храм Св. Георгија, Горажде  је било јак привредни центар у коме су домаћи трговци водили главну ријеч.

Постоје различита мишљења зашто је Божидар Горажданин “из рода Љубавића“, један од потомака или ближих сродника, а можда и насљедник познате кнежевске и трговачке породице Љубавића, изабрао за своју штампарију манастир св. Ђорђа у Сопотници код Горажда, а не манастир Милешева, гдје је живио непосредно прије покретања штампарије. Вјероватно због чињенице што је живио ван свога завичаја не именује се породичним именом Љубавић, како је у претходне двије деценије као трговац забиљежен на више мјеста у дубровачким књигама и како му се презивају синови Ђурађ и Теодор и касније у Румунији унук Димитрије, већ завичајношћу, што је био обичај када неко живи изван свога мјеста. Оправдано је мишљење неких истраживача да је Божидар Горажданин за одређивање локације своје штампарије изабрао баш манастир у Сопотници који се налазио уз важан Дрински или Дубровачки пут. Овим путем трговци и кириџије су превозили своју робу, а преко њих лакше се могла вршити дистрибуција књига и набављање штампарског материјала.

Божидар Горажданин, оснивач и финансијер Горажданске штампарије, у којој су штампарске послове водили његови синови, браћа Љубавићи, Ђурађ-Ђуро и поп Теодор, који свједоче да их је отац ”наш старац и родитељ” Божидар Горажданин, боравећи у манастиру Милешева “код великог архијереја Христова Саве Српскога” послао у Млетке,  “в, туждих  страна талијанских“, да тамо упознају штампарство и да набаве штампарску опрему, што је могло бити нешто прије 1519. године.

Може се претпоставити да се Божидар Љубавић, као искусан трговац и писмен човјек, путујући у Венецију, која је управо тих година, крајем XV вијека, била главно италијанско штампарско средиште, поближе упознао и са штампарством преко људи из наших крајева који су тих година боравили у овом граду, а од којих су се неки бавили штампарским пословима. Користећи се тим искуствима и стеченим познанствима, као и личним финансијским средствима, уштеђеним од трговине у претходним годинама, одлучио се да о свом трошку набави штампарију и да покрене штампање црквених књига за потребе српских манастира и цркава.

Тако су крај XV и прва половина XVI вијека, захваљујући и непосредним везама наших људи са Венецијом, иако у тешким условима под туђинском влашћу, обиљежени почетком и развојем штампарства на Балкану. Штампарија изузетног културног прегаоца Ђурђа Црнојевића на Цетињу почела је са радом 1494. године, када је из руку јеромонаха Макарија изашла прва штампана књига на Балкану.

Крајем друге деценије XVI вијека, некако истовремено почеле су са радом штампарије Божидара Вуковића у Венецији и штампарија његовог имењака Божидара Горажданина при манастиру светог Ђорђа у данашњој Сопотници код Горажда.

Горажданска штампарија при храму св. Ђорђа “на реце Дрине“ у данашњој Доњој Сопотници у Новом Горажду радила је од 1519. до 1523. године. У том кратком периоду штампане су три изузетно значајне књиге за културну историју Босне и Херцеговине и то: Службеник гораждански из 1519. године, Псалтир гораждански из 1521. године и Молитвеник гораждански из 1523. године.

Научноистраживачки пројекат под називом “Горажданска штампарија 1519 – 1523“ започет је у јуну 2003. године, а завршен је у децембру 2006. године. Овај пројекат реализован је у заједничкој сарадњи Филозофског факултета Универзитета у Источном Сарајеву и Народне библиотеке Србије уз учешће осталих институција као што су: Српска академија наука и умјетности, Богословски факултет у Београду, Музеј Српске православне цркве и др.

Руководилац пројекта и одговорни уредник био је проф. др. Драган Бараћ, а у пројекту су учествовали академици САНУ и факултетски професори са универзитета у Београду, Москви и Источном Сарајеву и библиотекари.

У оквиру пројекта извршена су обимна библиографска истраживања и идентификација издања Горажданске штампарије у земљи и иностранству. Истраживана је архивска грађа и фондови појединих библиотека. Посебно су истражени фондови и збирке у библиотеци Светог синода Румунске православне цркве у Букурешту, Народној библиотеци Србије, Библиотеци Матице српске у Новом Саду, Музеју српске православне цркве у Београду, Библиотеци манастира Хиландар, као и у библиотеци и архиву Српска академије наука и умјетности у Београду.

Истраживање је обухватило праћење оснивања, рада и издања Горажданске штампарије 1519-1523 у Венецији  и Горажду. Проучен је наставак рада штампарије, по њеном пресељењу у Трговиште и њен допринос развоја штампарства у Румунији. Проучен је језик горажданских књига, писмо и правопис, такође проучаване су ортографске и фонетске одлике горажданског Псалтира те графика горажданских књига. Посебно је сагледано мјесто и улога горажданских књига у литургичкој књижевности као и у књижевности у Босни и Херцеговини у 16 вијеку. Проучен је филигранолошки опис горажданских књига при чему су описани  водени знаци на папиру и повез горажданских књига.

Пошто не постоји ниједан цјеловит примјерак књига, све три књиге су морале бити реконструисане на основу очуваних , али некомплетних примјерака. Комбиновањем већих цјелина из једног примјерка и допуњавањем из других примјерака употпуњене су све три књиге. Настојало се да се текст сваке књиге представи у цјелини. На тај начин реконструисана је у цјелини само Литургија (Служабник), док су Псалтир с последовањем и Молитвеник остали без два листа.

Књиге су штампане у размјери 1:1 потпуним пресликавањем оригинала.

Литургија (Служабник – рускословенски назив) из 1519. садржи службе: вечерње, јутарња и литургије Јована Златоуста и Василија Великог, завршни запис “Моленије“ и колофон. Књига је штампана на ¼ табака (у средњем формату), састављена од 12 свешчица, има 101 штампани лист. Нумерација свешчица је ћириличка. Димензије 225×170 мм. У књизи није наведено мјесто штампања.

За приређивање фототиспког издања Литургије кориштена су два примјерка власништво Музеја Српске православне цркве из Збирке Радослава Грујића. Укупно је сачувано 32 примјерка Литургије у дијеловима или фрагментима. Примјерци књига се налазе: 6 у Хиландару, 4 у Београду, 2 у Ст. Петербургу, 2 у Москви, 1 у Бијелој, 1 у манастиру Никољцу, 1 у Љубљани, 1 у Одеси, 1 у Пловдиву, 1 у Прагу, 1 у Софији, 1 у Пећкој патријаршији, 1 у Сент Андреји, 1 у пакрацу, 2 у Вуковој збирци, 1 у НБС у Београду, 1 у Сремским Карловцима, 2у манастиру Велика Ремета.

Псалтир с последовањем из 1521. садржи псалме Давидове, часослов и месецослов и три различита записа: Правила Великог поста и Слово о Фрузима (које је Теодор нашао у Хиландару), извод из љетописа (од Адама до цара Уроша), запис о паду Београда и похари Срема 1521. године и колофон. Књига је штампана на ¼ табака, има 44 свешчице са 352 листа. Штампање је завршено 25. октобра 1521. године.

За приређивање фототипског издања Псалтира кориштени су примјерци из Музеја СПЦ (Грујићева збирка), примјерак из архива САНУ и примјерак из манастира Крке.

Псалтир је знатно рјеђа књига сачувано је укупно 10 примјерака и то: 2 у Београду, 1 у Загребу,1 у Кијеву, 1 у Лавову, 1 у Новом Саду, 1 у Прагу, 1 у Санкт Петербургу, 1 у Пећкој патријаршији, 1 у манастиру Крки.

Молитвеник гораждански (Требник) из 1523. садржи чинове (молитве) за свакодневне потребе (молитве при освећењу сјетве, жетве, рођењу, крштењу, вјенчању, освећењу јела, пића и др.) и поговор. Књига је штампана на ¼ табака, има 37 свешчица, укупно 296 листова. Нумерација свешчица је ћириличка. Димензије књиге су 204 x 135 мм. Молитвеник је ријетка књига и није до сада  проучавана од стране домаћих аутора. Потпун и добро очуван примјерак Молитвеника има једино Библиотека Светог синода у Букурешту. Књига је први пут снимљена и проучена 2006. године.

За приређивање фототипског издања Молитвеника кориштен је примјерак Синодалне библиотеке у Букурешту. Укупно је сачувано 11 некомплетних примјерака или фрагмената Молитвеника: 1 у манастиру Раваници, 1 у манастиру Шишатовцу, 1 у Шафариковој збирци у Прагу, 1 у збирци Каратајева, 1 у Ст. Петербургу, 1 у Хиландару, 1 у Цавтату, 1 у манастиру Лепавина,1 у БМС у Новом Саду, 2 у Београду и 1 потпун примјерак у Букурешту.

О тиражу књига Горажданске штампарије не постоје поуздани подаци. Тираж и дистрибуција књига зависили су од више фактора: од врсте књиге, потребе за књигом, присуства конкуренције, количине расположиве хартије и др. Настојало се да тираж књига буде што већи, за оне прилике тираж од 200 примјерака се сматрао великим. У то вријеме црквене књиге су биле приручници “младим“ за “читање“ и “писање“, а презвитери “учитељи“.

Штампарија која је радила у Горажду, проучена је неупоредиво лошије од осталих штампарија почетног периода историје јужнословенског штампарства. На теми Горажданске штампарије не може се наћи ниједна монографија нити колико-толико озбиљан монографски чланак наводи у књизи Горажданска штампарија  Евгениј Љ. Немировски. Да поменемо и да од извора за проучавање рада Горажданске штампарије нема на располагању никаквих архивских докумената, нити свједочанстава савременика који су боравили у штампарији, или оних који су познавали људе који су радили у њој.

Датирање издања књига Горажданске штампарије, посматрано кроз историографију, није прошло без проблема, иако су у књигама наведени пуни датуми завршетка штампања. У колофону Литургије записано је, да је књига завршена 1. јула 1527. године. У првим  библиографијама овај датум је прихваћен уз констатацију да је примјењено рачунање времена по александријској ери, према којој се од наведене године од стварања свијета одузима 5500 година. Испоставило се, међутим, да Теодорово рачунање времена није спроведено ни добро ни прецизно, укључујући и пратеће елементе, у израчунавању индиката, сунчевог и мјесечевог круга, епахта, златног броја, темелеона. У разрешавању проблема утврђивања времена настанка ипак је пресудан остао, као најјачи аргумент, историјски запис који је Теодор унио на крају Псалтира. У њему се указује да је те 7029. године (када је књига завршена), султан Сулејман прешао ријеку Саву и приморао Угре да предају Београд, а затим похарао Срем. Познато је да су се ти догађаји одиграли 1521. године. Ова година, као историјски вјеродостојан датум, била је сигуран ослонац за, до тада, спорно датовање Љубавићевих књига. Она је, дакле, одређивала годину од Христовог рођења примјењивањем византијске хронологије – одузимањем 5508 година. Најзад, узимајући у обзир наведене чињенице, закључује се да је Литургија браће Љубавића завршена 01. јула 1519. године.

Познати словачки научник Павел Јозеф Шафарик, први пут помиње у штампи горажданска издања.

Техничко и умјетничко обликовање књига Горажданске штампарије у основи почива на темељима традиције рукописних књига, истиче Катарина Мано Зиси, те даље наводи да су орнаменталне заставице, украсни иницијали и велики наслови, поред декоративног, имају и функцију истицања прегледне структуре садржаја књиге. Мотиви и стилска обиљежја заставица и иницијала ових књига указују на различите утицаје. Заставице са флоралним и преплетним оквирима око фигура светитеља рађене су у духу  византијских схватања (у Литургији), док су мотиви густог преплета  цијеле површине заставице (у Псалтиру), одлика јужнословенске рукописне орнаментике. Утицај западне умјетности присутан је у заставицама са ренесансним мотивима и стилом израде. Већина ових заставица је зависна од орнаментике цетињских инкунабула и првих влашких штампаних издања, радова познатог штампара јеромонаха Макарија. Прве двије књиге су богато украшене иницијалима који су такође стилски различити: витке фигуре слова са гранчицама ренесансне стилизације (у Литургији) и крупна слова обликована густим преплетом јужнословенског типа (у Псалтиру). Молитвеник има сасвим скроман украс од двије заставице. Орнаментика је изведена у техници дрвореза и отиснута је у црвеној и црној боји.

Душица Грбић из Новог Сада бавила се ортографским одликама Горажданског Пслатира, при чему је утврдила да је Псалтир штампан претежно ресавским правописом уз присуство рашких карактеристика, При овом испитивању вршено је дјелимично упоређивање Горажданског Псалтира са Псалтиром Ђурђа Црнојевића из 1495 године.

С културноисторијске стране Мољеније Ђура Љубавића часним презвитерима значајно је и као наше прво штампано умјетничко дјело , наводи професор Бранко Летић.

Горажданска штампарија пренијета је у Трговиште у Румунији и она је радила од 1544. године. Штампарију је пренио и радио у њој унук Божидара Горажданина Димитрије Љубавић. У Трговишту је Димитрије Љубавић штампао 1545. године Молитвеник (Требник), 1547. године Апостол у двије варијанте, једну за Румуне, а другу за Молдавце. Словима штампарије Љубавића штампао је 1550. године у Трговишту, ђакон Кореси Триод цветни, а потом и друге књиге. Од штампарије Димитрија Љубавића у Трговишту настављено је без прекида штампање румунских књига.иланаХХ

И на крају дозволите ми да ово кратко излагање завршим цитатом блаженопочившег митрополита Николаја “Исто вас драги слушаоци, молим да и према мени неуком будете самилосни, што сам се усудио да са овог места ово говорим, а није моја струка“

За припрему овог чланка кориштена је књига Горажданска штампарија  из научноистраживачког пројекта ‘’Горажданска штампарија 1519-1523.’’