Датум објављивања: 11.11.2021

Миливоје Баћовић: ПОВОДОМ ДВЕСТА ГОДИНА Ф. М. ДОСТОЈЕВСКОГ

 

            Година 2021. је у знаку двеста година од рођења Фјодора Михајловича Достојевског[1]. Од тих 200 година бар 130 име овог романсијера регистровано је у свести сваког писменог становника на овој планети… Последњих деценија ова тврдња је још ближа истини.

            Постојали су и они који су оспоравали дело Достојевског, рецимо чак и Максим Горки, али је ипак рекао: „Генијалност Достојевског је неспорна; по снази и пластичности слике са његовим талентом може се упоредити само Шекспир“. Ниче изјављује „То је једини мислилац од кога сам нешто научио“. Томас Ман га проглашава „највећим психологом у светској књижевности“. Адлер сматра да је психоанализа као наука израсла из његових продора у човекову подсвест: „Достојевски стоји недостижан пред нашим очима. Ни данас још није исцрпљено све оно што је он дао као психолог“. За Цвајга је „дивљење његовој уметности, његовој душевној маестрији неизмерно, и уколико се дубље понире утолико нам изгледа невероватнија и силнија његова величина“. Андре Жид је писао: „Романи Достојевског, остајући романи, хтедох рећи књиге, истовремено су најустрепталији живот за који знам.“

            Толстој: „Ових дана сам читао Мртви дом. Много сам био заборавио, поново сам прочитао и не знам боље књиге у целој новој књижевности, укључивши и Пушкина.“

            Овог страшног аутора – јер су све оцене које су му додељиване од стране генијалних људи до данас: страшне! Тим пре страшне јер су овог аутора задесиле све људске муке да их одстрада: сиромаштво, неизлечива болест, смртна казна, робија, доживотни неспокој између вере и сумње… Чудити се је како је доживео и тих шездесет година. Док сам својевремено читао Достојевског примећивао сам да после одређених пасуса изводи закључке у облику дефиниција! На пример:

            „Да би човек умно поступао – један ум је мало.“ (Злочин и казна)

„Рус се веома често смеје тамо где треба плакати.“ (Браћа Карамазови)

„Ако желиш да победиш цео свет, победи себе.“ (Зли дуси)

„У апстрактној љубави према човечанству волиш скоро увек једино себе“ (Идиот)

„Човек тражи не толико бога, колико чудеса“ (Браћа Карамазови)

„Човек је биће које се свему навикне и, ја сматрам да је то најбоље његово одређење“ (Записи из мртвог дома)

„Саосећање је најглавнији и можда, једини закон објективне стварности свег човечанства“ (Идиот)

„Ћутање је велики таленат“ (Зли дуси)

„Можда се ја варам, али мени се чини да по смеху можеш познати човека, иако вам је приликом првог сусрета пријатан смех неког од потпуно непознатих људи, онда слободно реците да је то добар човек“ (Записи из мртвог дома)

„У нашој чудној Русији можеш да чиниш шта год хоћеш!“  (Зли дуси)

„Љубављу се све купује, све спашава; љубав је таква непроцењива ризница да за њу цео свет можеш да купиш, и не само за своје него и за туђе грехе можеш да се искупиш.“ (Браћа Карамазови)

„Ако желиш да будеш поштован, као прво и главно – поштуј сам себе“ (Понижени и увређени)

„Подлаци воле поштене људе.“ (Идиот)

„Ниска душа, ослободивши се угњетавања, и сама угњетава.“ (Село Степанчиково и његови житељи)

„Колико ли се само зла може искоренити искреношћу!“ (Понижени и увређени)

„Човек је тајна и загонетка и ако цео живот проведеш у њеном одгонетању, немој рећи да си узалуд проживео век“ (Из писма брату)

„Човек ће пре пристати да полуди него да се помири са зидом“ (Записи из подземља)

„Сва предосећања Гољаткина су се остварила. Све чега се бојао и што је слутио – збило се на јави.“ (Двојник)

„Ако ми докажу да истина није са Христом, ја ћу пре остати уз Христа него уз истину“ (Мртви дом)

„Никаквим оковима и жигосањем нећеш натерати човека да заборави да је човек.“ (Мртви дом)

„Човек је биће које се на све навикава. Најбољи човек силом навике може да отупи као звер… Тиранија је навика – она се развија и постаје болест… Тешко је и замислити како се може изопачити природа човекова“. (Мртви дом)

            Достојевски се дуго борио са упливом романтизма, али се почео ослобађати тог уплива јер га је живот отрежњавао, и ослобађа се Валтера Скота, Шилера и Хофманове фантастике и долази до става да није неопходно фантастиком пленити читаочеву свест, јер је сама стварност за то довољна и тако је настајао приповедач реалиста са критичким ставом према друштвеној стварности… И у свом реализму ишао је дотле да робијаше проглашава најдаровитијим и најбољим људима зато што су устали против судбине и сударили се са неправдом по цену своје трагедије…

            На готској катедрали, са којом је Андре Жид упоредио браћу Карамазове, овом приликом заустављамо се само на помињању.

___________

[1] Рођен је 11. новембра 1821. у Москви; умро 9. фебруара 1881. у Санкт Петербургу.