Срби у свету: Ч Е Ш К А

Свештеник Срђан Јаблановић: „Има венчања, крштења, сечења славских колача…“

– У Праг сам дошао не обичним сплетом околности 2001. године, са делегацијом Рашко-призренске, епархије коју је предводио владика Артемије. Са нама су били и отац Теодосије, тада игуман Дечана, и отац Михајло, игуман Сопоћана. Дошли смо на позив тадашњег архиепископа прашког Христофора у посету Чешкој православној цркви, Епархији прашкој. Годину дана раније су они били на Косову и Метохији. Донели су помоћ, након свих оних тешких дешавања, НАТО бомбардовања и изгона српског народа са КиМ. За време наше посете, нашег владику примио је тадашњи председник Чешке, Вацлав Хавел. Били смо гости у чешком Парламенту. Владика је говорио на чешкој телевизији – каже на почетку разговора за Жрнов протојереј Срђан Јаблановић. – Последњег дана посете смо служили у Саборној цркви Кирила и Методија у центру Прага (која је позната и по догађају из Првог св. рата, везано за падобранце, који су убили ондашњег заповедника за Чешку, генерала Хајдриха). На почетку литургије, владика Артемије је благословио да будем рукоположен за ђакона и потом за свештеника, и да останем у Прагу. Добио сам и благослов чешког архиепископа. То је, између осталог, значило и да би након 70 година поново постојао српски свештеник у Чешкој, након оног времена комунизма после Другог св. рата. Иначе сам у то доба био мирјанин. Радио сам као новинар у приштинском „Јединству“, једно време и у Народној библиотеци у Приштини. Тачно је да сам служио и помагао тадашњој цркви Св. Николе у Приштини. На Видовдан 1998. године у Грачаници сам од стране патријарха Павла рукопроизведен за чтеца, што је први најнижи чин у црквеној хијерархији. Из овог угла гледано, то јесте била нека припрема, али никако за свештеника, јер ја немам богословске школе. Замолио сам владику да ми да времена да се изјасним, неспреман у том тренутку да прихватим одговорност свештеничког чина, те смо се тако вратили у Србију. И поред мојих сумњи да ће се то уопште касније остварити, након пар месеци сам дошао у Праг, био рукоположен за ђакона, те за свештеника у Цркви Успења Пресвете Богородице на Олшанском гробљу у Прагу. Тада је формирана и православна црквена општина Св. кнез Лазар, у оквиру православне цркве чешких земаља и Словачке. И данас сам старешина те црквене општине, задужен за духовне потребе нашег народа у Чешкој и делом у Словачкој. Ова црква има васељенски карактер, ту долази и много Руса, Украјинаца, Грузина, Бугара.

  Јелена Ћирић: С обзиром да служите у руској православној цркви, каква је Ваша сарадња са осталима унутар цркве и колико се, на основу тих релација, може закључити о односу Русије тј. Руса према Србима, бар на нивоу исељеника једног и другог народа?

– Цркву Успења пресвете Богородице подигли су Руси избеглице након октобарске револуције 1925. године. Изградњу је доста помагао наш краљ Александар Карађорђевић. 1928. године, на Видовдан, поклонио је цркви велико звоно, које и данас звони. Он је и долазио у цркву. Иначе, чешка православна црква је обновљена 1921. године под благословом и јурисдикцијом српске православне цркве. Долазиле су и наше владике: свети владика Доситеј, нишки и загребачки, митрополит Јосиф, скопски. На самом освећењу цркве био је владика Михајло шабачки са епископом Гораждом и архиепископом Сергејом руским, из Париза. Све говори у прилог томе да од самог почетка црква има карактер везе између руског и српског народа, али и чешког, јер је цркву доста помагао и Карел Крамаш, први премијер Чешке, у време када је Масарик био председник. Крамаш је са својом супругом Надеждом, Рускињом, касније и сахрањен у крипти наше цркве. На централном месту у крипти се налази крст, посвећен краљу Александру Карађорђевићу. У дну крста чува се део његове кошуље, натопљене крвљу, након атентата у Марсеју. У крипти почивају и кости 130 Срба погинулих у Првом св. рату, нађене на подручју Прага. Ту је сахрањена и мајка тадашњег нашег свештеника Миливоја Црнчанина, који је био и професор на Музичкој академији у Прагу, затим Даринка Бојовић, такође Српкиња, чији су потомци недавно посетили њено гробно место. Ту леже и многи руски генерали и адмирали, као и брачни пар Ипатијевих, у чијој је кући убијена царска породица Романових.

  Јелена Ћирић: Како функционише наша црквена општина у Прагу у односу на представнике српске православне цркве у другим земљама? Да ли на основу посете грађана цркви може да се закључи о животу, али и о профилу наших људи који живе у Чешкој?

Црквена православна општина у Прагу је једна од најмлађих у односу на друге земље, постоји тек петнаестак година. Све су оне под јурисдикцијом српске православне цркве. Тако је и према канонима – где постоји самостална, аутокефална црква, какве су руска, румунска, бугарска, грчка или, као овде, чешка православна црква, тамо друге цркве немају право оснивања својих епархија и парохија, осим по благослову. На западу, имају право оснивања својих епархија и парохија и ми то имамо, рецимо, у Америци, у Аустралији, у западној и средњој Европи, где су на челу наше владике. Овде је самостална православна црква чешких земаља и Словачке, која јесте најмања од помесних православних цркава, која је и сама млада, обновљена, као што сам рекао, 1921. године, под окриљем наше српске православне цркве и ми смо са благословом, тада архиепископа и потом митрополита Христофора и, наравно, даљих владика, данас владике Михаила и митрополита Ростислава, формирали нашу црквену општину у оквиру њихове цркве.

Наша заједница овде није велика. То је по званичним подацима између три и четири хиљаде Срба. Једна мања група је верски, литургијски и молитвено активна. Већи део повремено долази у цркву, поштујући своју веру, трудећи се да на тај начин одрже свој национални и верски дух. Има, наравно, и мешовитих бракова. Дођу и припадници млађих генерација. Има венчања, крштења, сечења славских колача, као и опела. Свима је драго да постоји наш свештеник, коме могу да се обрате у вези са било каквом верском или духовном потребом. Иако смо млади, трудимо се да, молитвено и литургијски, очувамо наше обичаје, али и кроз великих број културних програма и активности, којима стојимо уз раме и срединама у дијаспори у којима живи више Срба.

  Јелена Ћирић: Ово је значајна културна средина. Специфичан је профил наших људи овде. У највећем броју су то учени људи, са факултетским дипломама. Неки су избегли након рата, неки су ту због економских разлога. Многи су се управо овде школовали и завршили факултете. Често сте иницијатор и домаћин различитих културних и едукативних програма. Каква је у том смислу сарадња са Србијом, са црквом у Србији, а каква у Чешкој, са удружењима и поједницима који имају воље и ентузијазма да подрже такве активности?

– Веза са нашом црквом је стална. Неколико пута смо одавде, као делегација чешке православне цркве, чији сам и сам био члан, ишли у званичне посете српској православној цркви. Били смо на сахрани патријарха Павла, затим на устоличењу патријарха Иринеја, на Миланском едикту. Сами смо организовали неколико поклоничких путовања по Србији и по Косову и Метохији, по Црној Гори, у којима су учествовали свештеници и монаси који овде живе и раде и, наравно, верници из Чешке и Словачке. Било је и чисто чешких група, професо- ра и студената, који су ме молили за помоћ, те сам писао нашим игуманима, како бисмо им омогућили да посете наше крајеве и манастире. У неколико наврата су екипе чешке националне телевизије путовале у Србију и снимале емисије о нашим обичајима, након чега је то овде приказивано. Велики број наших владика је био у посети Прагу, многи од њих по први пут. Многи наши водећи хорови су долазили, почев од патријаршијског хора, Првог београдског певачког друштва, најстаријег хора у Србији, затим хор Лазарица из Крушевца, Кир Стефан Србин из Смедерева, Хаџи Рувим из Ваљева, Бранко из Ниша, Јединство из Бање Луке, Јединство из Котора. Били су нам и књижевници, академик Матија Бећковић, професор Владета Јеротић и музички уметници Асим Сарван, Слободан Тркуља, Никола и Бојана Пековић и други. Представили су део српске културе не само нашим људима, већ и Чесима и осталима који овде живе. Црква има и веома добру сарадњу са удружењима која овде раде и честосе у сарадњи са њима организују овакви програми.

  Јелена Ћирић: Каква је Ваша порука, људима, нарочито младим, који живе ван Србије, у смислу очувања језика и културе, уопште духовности?

Важно је бити образован. Људи данас овде то јесу, говоре по неколико језика. Деца и млади људи данас још брже у свему напредују, служећи се свим средствима модерне комуникације. Људи раде на значајним и одговорним местима. Али кључна ствар њихових живота јесте питање њиховог идентитета. Путујући по Европи, у сусретима са нашим људима, говорим, нарочито младима, да кључ и смисао живота леже у сопственом идентитету, да знају ко су и шта су. Када то знају, и психолошки и духовно су на доброј основи. Више ће их ценити и поштовати сви они са којима долазе у контакт. Говорећи из угла духовника, важан је сусрет са Богом. Без тога је теже остварити спознају о свом идентитету. Чест је случај да се људи, када оду у иностранство да живе, чак и када у Србији нису имали такав обичај, више окрећу вери и цркви, и у оквиру тога почињу да трагају за својим коренима. Из тога се онда рађа и потреба за очувањем свог идентитета, свега онога што су наследили од својих предака, као и потреба да то пренесу на своју децу. И деци ће са том спознајом бити много лакше да се крећу по свету, који данас, истина, носи епитет једног глобалног села, али без знања и осећаја сопственог

идентитета, човек може да се погуби, да лута, без обзира на сво знање и образовање које има. Човек, као биће, је према Богу јединствена и непоновљива личност. Важно је имати и продубљивати свест о томе, знањем о вери, о Богу, о своме народу, о обичајима и традицији која се чува и преноси на даља поколења.