Датум објављивања: 26.01.2022

Јелена Ћирић: ЧЕШКО-РУСКО-СРПСКА ЦРКВА У ПРАГУ

 

/У штампаном издању 16. броја часописа Жрнов текст Јелене Ћирић је – грешком редакције у прелому – испрекидан, а неки делови текста и недостају. Покушавамо да бар на сајту часописа Жрнов исправимо ову грешку. Извињавамо се аутору и читаоцима/

 

          ”Отимају нам кључеве од цркве”, ”Цркви где се моле Срби прети катанац”, ”Цркве нам отимају и у Чешкој”, ”Прашки скандал”

Новински наслови, који у тексту испод наслова по правилу губе на сензационалности, свакако удовољавају новокомпонованом новинарском правилу – привући што више прегледа тј. читања. Могли би се правдати или бар објаснити потребом да се привуче пажња, не би ли се ”ствар” што пре дотурила надлежнима на решавање. Под условом да се зна шта тачно треба решавати. Пре него тај циљ, постигне се распиривање анимозитета и острашћености, усковитла се прашина око конкретне теме, што онда чини мање јасним стварне прилике и разлоге, те изазива и реакције које не погађају баш центар мете.

          Непријатне околности, које се тичу православних верника у главном граду Чешке, проистекле су из намере градских власти и Управе прашких гробаља да у одређеној мери уреде (може се читати и: контролишу, ограниче) богослужење у цркви Успења Пресвете Богородице на прашком Олшанском гробљу. Овим потезом су, тачније речено – били би погођени и српски верници који живе у Прагу, с обзиром на чињеницу да ову цркву често посећују. Ту су и разлози због којих је ово место нарочито значајно за наш народ, а који се не дају превидети. Наиме, у крипти цркве се налазе посмртни остаци 130 српских заробљеника из Првог светског рата. Овде се чува кошуља краља Александра, коју је носио приликом атентата у Марсеју 1934. године, као и звоно, које је даривао цркви. Значајан допринос у име српског народа дао је протојереј Миливоје Црвчанин, краљевски инспектор војних гробова, који је финансијски помагао своју државу.

              У овом православном храму данас служи наш протојереј Срђан Јаблановић, пореклом са Косова и Метохије.

              Са друге стране, осврћући се на наслове с почетка текста, треба погледати комплетну анамнезу и разлоге ових дешавања.

             Наиме, а то је управо чињеница на коју се ослањају градске власти у својој намери – храм Успења Пресвете Богородице је православна црква чешких земаља и Словачке. Само црквено здање је у власништву града, дато на коришћење. Дакле, колико год нас то ‘жуљало’, с обзиром на поменути део историјата ове богомоље – храм није српски, те отуда не стоји произвољно пренет закључак да НАМА узимају кључеве од храма. Осим ако се под ’нама‘ не мисли на све православне вернике који овде долазе (Руси, Украјинци, Бугари, Македонци, Чеси…), а мало је вероватно да ће се тако мислити на основу новин(ар)ских наслова.

               Руси…  Е овај део је тежиште приче, а сеже у не тако далеку историју.

              Овај храм није чак ни руски, иако га многи зову ‘руска црква на Олшанском гробљу‘. Истина је да су изградњу крипте након бољшевичке револуције 1924. године делом финансирали руски емигранти и тадашњи, први председник чехословачке Владе, Карел Крамаж, који је са супругом, Рускињом, Надеждом Николајевном, организовао прикупљање скоро четири петине свих потребних средстава.

           Међутим, оно што је у доживљају чешког народа дефинитивно сместило Русе на листу непожељних, чак омражених, је период након другог светског рата, закључно са догађајима из 2019. и 2021. године.

           Наиме, руско Министарство правде је новембра 2019. године уврстило чешку хуманитарну организацију ‘Човек у невољи’, активну и у другим светским земљама, на листу непожељних организација у Русији. Чеси ово сматрају апсурдним, наводећи да забрана организација које се баве заштитом људских права, указује на лошу ситуацију која се тиче тих права у самој Русији.

              У јуну исте године, објављен је нацрт руског закона, којим би се учесници совјетске окупације Чехословачке 1968. године признали као ветерани, чиме би се ”изјавио легитимитет уласка трупа”. Парламент Чешке донео је резолуцију да је инвазија кршење међународног права и ”брутална агресија” и да би такав ”закон нанео штету односима Чешке Републике и Руске Федерације” и ”озбиљно кршење” пријатељског споразума из 1993. године.

               У априлу 2021. године долази до даљег затезања чешко-руских односа, као последица случаја Врбетице и претходних експлозија складишта муниције у том чешком месту, за које код Чеха постоји недоказана сумња да су дело руских диверзаната.

              Маја 2021. године Русија је објавила званичну листу непријатељских земаља, на којој су, осим Чешке, биле само САД.

               Овоме, наравно, претходе позната дешавања из периода непосредно по завршетку Другог светског рата, која су жигосала чешко памћење одвођењем чехословачких грађана у концентрационе логоре, тзв. гулаге, чиме су совјетске безбедносне службе промовисале ”ликвидацију идеолошких противника” комунизма.

              Такође и инвазија трупа Варшавског пакта, под вођством Совјетског савеза, августа 1968. године, када је страдало 137 чехословачких држављана, чиме је заправо окончано Прашко пролеће.

               На основу резултата испитивања чешког јавног мњења из 2016. године, 26% испитаних има позитиван став према Русији.

               Поменута хронологија води закључку према коме су, заправо, усмерене и тенденције градских власти када се ради о намери ограничавања коришћења цркве и црквених просторија на Олшанском гробљу, Православна црквена општина Прага 3.

              Према наводима градских представника и неких од чланова Савета владе за националне мањине, проблем лежи у понашању тзв. ‘нових Руса‘, који се у односу на крипту и на гробљу ”понашају као код куће, иако им је само дата на коришћење.” Наводно је од крипте направљен магацин, а у цркви непрекидно горе свеће, што оштећује вредне фреске. ”Купују гробна места и граде неукусне спомен-плоче, као у Руској федерацији. Они практично окупирају ово место.” С обзиром на све већи број руских имиграната (податак из месеца марта је да их у Чешкој има око 44 000, од чега више од половине у Прагу), то је постао проблем и за цркву. Интересовање и број верника, по њиховим речима, далеко премашује капацитет црквеног здања, за који је пројектован, нарочито за време великих православних празника, када се, између осталог, и испред цркве постављају мали продајни штандови.

                Старешина Роман Хајдамаченко каже да се црква и крипта користе у складу са сврхом и наменом и да, штавише, сарађују и подржавају планове о реконструкцији здања.

                 ”Долази овамо доста верника, то је истина. А где би иначе требало да иду? Нису то само Руси, већ и Бугари, Румуни, Украјинци и други. Не разумем зашто би Праг прекидао уговор о коришћењу црквеног објекта. Претпостављам да се ради о политичким разлозима, који стварају тај притисак.”

                 Из неких од политичких струја, блиских владајућој структури, стиже иницијатива да се дође до компромиса, који би задовољио потребе православних верника, а да се истовремено не угрожава културно наслеђе.

                Директор Управе прашких гробаља, позивајући се на неопходност реконструкције, међутим, предлаже да је ”идеално да православци изграде нову цркву на другом месту.”

               Прашка православна епархија позива на разговор, с обзиром на чињеницу да је о наведеним проблемима, које истичу градске власти и о предлогу престанка уговора о најму црквеног објекта сазнала из медија, наглашавајући изостанак комуникације између епархије и Управе прашких гробаља у том смислу.

              По речима нашег протојереја Срђана Јаблановића, за сада се у храму још увек одржавају службе, у очекивању разговора и договора око спорних питања.

              Отац Јаблановић такође истиче да је неопходна реконструкција храма, као и улагања у неке од основих потреба цркве (кухиња, фрижидер, тоалет…).

               Каква треба да буде реакција нас, Срба, иако, с обзиром на све наведено, нисмо повод нити разлог (сасвим сигурно не главни) намере власти града Прага и Управе прашких гробаља да ограниче формат и фреквенцију богослужења у храму Успења Пресвете Богородице у Прагу?

                И Русе и Чехе сматрамо братским, пријатељским народима. Чеси су, додуше, признали самопроглашено Косово и нису дизали глас против бомбардовања Србије 1999, али се председник Чешке Милош Земан извињавао Србији за чешко шризнање Косова.

              Све, дакле, није директно уперено против нас, ово питање се ипак тиче и нас, Срба, народа са признатим статусом националне мањине у Чешкој, народа који је, како због историјског дела, тако и због потреба оних који данас живе у Прагу, везан за ову цркву Успења Пресвете Богородице на прашко Олшанског гробљу. 

                Иако хришћани, католици или православци, свеједно, осећај вере у Бога није оно што је главна карактеристика чешког народа. У бити атеисти, објекте храмова и цркава доживљавају махом као културне и историјске споменике, спојене са вером, додуше, који су ту да се у тишини и с поштовањем посете, по могућству не у (пре)великом броју. У прилог томе ваља поменути и православни храм Светих Ћирила и Методија – на самој обали Влтаве, у центру града, велелепан, одржаван, фотогеничан и најчешће – закључан.

                 Очекивати од Чеха да, у културолошком и традиционалном смислу, сасвим разумеју са вером спојене обичаје Руса, Срба и осталих, није реално. Али је, нарочито с обзиром на ставове које прокламује Европска Унија, реално и сасвим легитимно очекивати да се поштују стандарди и потребе националних мањина и базичних мањинских права, међу која свакако спада неометано остваривање права на вероисповест.

                 У крајњој линији, право је, а и обавеза, српске националне мањине да, уз подршку матице Србије, као и представника Србије у Чешкој, од чешких власти захтева да јој се призна и омогући оно што се признаје и другима. Са Русима или без. Тешко је замислити да се питања и проблеми, са каквима се тренутно сусреће Православна црквена општина Прага 3, појаве у вези са остваривањем истих таквих права у џамијама или синагогама, на пример. А још је теже замислити да припадници тих, јаких друштвено-политичких заједница не би захтевали неодложно отклањање таквих проблема и када би се појавили. Свакако да је бројност припадника националне мањине једног народа у некој земљи олакшавајућа околност, али не и услов да би се истакла и бранила основна права те мањине.

              Пут којим треба ићи и предупредити/решавати ситуацију насталу у вези са могућим окончањем уговора (и последицама које то носи) према припадницима Православне црквене општине о коришћењу храма и крипте на Олшанском гробљу је управо тај – неодложно директно обраћање надлежнима, са чврстим ставом, истакнутим правима и конкретним захтевима организованих припадника српске националне мањине.