Албертина Бенедето (Француска): О СМРТИ ЉУДИ

Albertine Benedetto: Sur la mort des hommes)

 

 

 

Патрокле разоружан гледајући својој смрти у лице

с бронзаним копљем забоденим испод стомака

трепери дуго и нагло мења

каквоћу ваздуху ‒ даје му

свој терет пепела

 

О чему сањају ратници

кад ноћ опусти њихове мишиће

који нектар заборава?

 

О чему сањају тела

људи палих у прашину?

с предвечерјем њихове се сенке издужују

гледају како у даљини дрхте

ватре живих

 

Трк заустављен

у коридору уском

поново голи

дојенчад смрти

 

Милиони мртвих

милионима пута визија

талас који шикља из пресеченог грла

тај поглед затамњени

та плот трулећа

 

Образи огребани ноктима рујним

њихова лица боје свитања

крвава у крику

њихова тела дубоких хаља

бачена наспрам смрти

неспособна да подигну терет жала

 

О цурење ветра

по лицима у њиховим длановима

док је још било људи

 

Данас гробови избијају на море

 

Молитва певана за оне

који су сишли у тишпину вода

из склоништа одакле су нас

прогнале воде

проводимо наше време

да се сместимо у заклон

од ватре од студи од нехаја

окружујући се свим тим стварима

пролазним

украшавамо наше колибе

прње и ризнице нас чувају

у часу закуске и светиљке

с украсима испод старих покривача

с тим дивним укусом страха

кад се сенка на чаршав

баци да се смеје

не знајући да мало касније

чаршави обавивају остатке

детињства завршеног

Превео: Коља Мићевић