Датум објављивања: 30.10.2021

Александра Петровић: НИКАД МИ НИСТЕ ВИШЕ НЕДОСТАЈАЛИ

 

 

РЕКЛА БИХ

 

 

Август је, рекла бих

 

баш оно доба

када у крошњама

дотад зеленим и бујним

тек покоји зажути лист

 

и неосетно клону

дотад једре и снажне гране

 

август је, рекла бих

 

зрију плодови

пуцају од сласти

или од горчине

 

сваки ћу окусити

а сваком унапред

укус знам

 

август је, рекла бих

 

огрћем се тканицом

од брижљиво чуваних снова

отањила се, рекла бих

или је постало сувише свеже

 

корак испред мене

моја љубав

септембру гази

 

ја бих да у септембар

заједно закорачимо

 

авуст је, рекла бих

 

баш оно доба

када у крошњама

дотад зеленим и бујним

тек покоји зажути лист

 

                           

РОДИТЕЉИМА

 

 

Никад вам

нисам била ближе

до јутрос

 

док сам са вама у тишини

размењивала мисли

пијући лагано

јутарњу кафу

 

никад вас

нисам више разумела

до јутрос

 

окренувши се да погледам

у протекло време

и нас троје у њему

 

никад ми

нисте више недостајали

до јутрос

 

док је нови дан

марљиво брисао трагове ка небу

а ја остала гледајући за вама

руку раширених

за загрљај

 

 

 

ВЕТРОВИ

 

 

Још се нису умирили

тајанствени ветрови

што су се давно

над овим просторима укрстили

доневши из даљина

делове мог почетка

 

још вртложе у мени

несанице и немире

од предака наслеђене

још таласају море

неиспричаног и прећутаног

 

најјаче дува ветар

који је из највеће даљине дошао

који је први пошао

 

дува као да јауче

као да плаче

као да му се крај

још у зачетку вуче

 

прати га безгласно

скромни трпљиви придружник

 

још два ћутљива ветра

лутају несмирени

мојим венама

један препун жеља

и други пун горчине     

 

ако сва исходишта походим

и свако небо погледам

и сваки ваздух дубоко удахнем

 

хоће ли се у мени

ветрови умирити