Датум објављивања: 05.01.2020

Александра Петровић: ОТАЦ И ЈА СЕДИМО ЗА СТОЛОМ

ТРЕБА

 

Треба прихватити

да је дан дугачак

а живот кратак

 

и да

уколико није могуће

избећи сенку

треба пронаћи место

где је њено присуство

благотворно

или бар

најмање тешко

 

 

ПИТАЊЕ

 

Шта остаје од нас

када ољуштимо

слојеве страхова

иза који смо се

сакрили

 

мрва

тињајућег живота

којој недостаје

ваздух

 

да се распламса

 

 

 

ВРЕМЕ

 

Побегло ми време

 

нисам се

овако хировита

и брзоплета

према њему

нејаком и нежном

односила пажљиво

и са поштовањем

 

па ме казнило

 

скупило се

у сопствену трун

не можеш га

ухватити прстима

камоли развући

и растегнути

 

сакрило се

у мишју рупу

узалуд са мачкама

чекам и мјаучем

 

миша ће мачка

можда и преварити

а ја време

никако

 

НА ПРАМЕНУ ОБЛАКА

 

Отац и ја

седимо за столом

ослоњени брадом о шаку

добујемо прстима

ритам наше

унутрашње песме

гледамо се

и ћутимо

 

најтежи део

мога крста

отац ослања на своје раме

и носи

баш као да је

и тај крст његов

од памтивека

 

тако је било

док је био жив

 

иза мог десног рамена

за мном

иде мој отац

на прамену оног истог

облака

на коме је отишао

једног Илиндана

 

 

НАЈБОЉИ ПРИЈАТЕЉ

 

Живот је мој

најбољи пријатељ

 

једино он неумољиво

и темељно разрушава

све моје заблуде

дроби их у парампарчад

у прашину

у прах

који поветарац

једним дахом разнесе

до невида

 

једини ме он сигурном руком

чврсто држи у мутним водама

леденог вира

и бодри док посматрам

лажне пријатеље

како (поново)

окрећу главу леђа

и удаљавају се

без речи

 

само ме он прими

у топао загрљај

кад испливам

на чврсту обалу

изморена и престрашена

 

једино њему

уз ово скромно

земно искуство

верујем и знам

 

мој најбољи пријатељ

изневериће ме

само једанпут